Kako Mahlat javlja: Od Istoka do Tanjuga

Prošle nedelje me je pozvala jedna osoba i pitala me da li poznajem Istoka. Jok, rekla ja, znam ko je, i ja Istoka zasta ne poznajem, pozdravimo se kad se vidimo, ali ne mogu reći da ga poznajem. Zašto? Radi se o nekom poslu.

Da li mi verujete da sam rekla – slobodno. Ja ne poznajem Istoka, ali Istok je neko na Internetu. Nikada sebi ne bi dozvolio da sruši ono što je gradio godinama, ne zbog tako sitne stvari, a ne verujem ni krupnije. Zato što Istok dobar deo života živi na Internetu, da uradi neku nedopustivu stvar, bilo bi kao kad bi ga komšije videle da piški u haustoru. Otprilike tako, osoba koje me je pitala veze nema sa Internetom dalje od Fejsbuka, pitala je zbog nekog drugog.

Kako sam sigurna? Pa zbog sebe. Znam da ne bih ja, posle svega, dozvolila sebi da nekoga prevarim, slažem, navedem na nešto pogrešno. Isto to mogu da kažem za još nekoliko ljudi koje pratim, da ne bi ničime ugrozili svoj Internet identitet i toplo bi ih preporučila. Pre nego neke koje bogznakako poznajem offline a koje ne pratim tako pažljivo, iz dana u dan.

Da vam objasnim jednu stvar – u Srbiji je uvek bilo i ostaće, naročito u ovo smutno vreme kad ne znaš ko je ko, ko stoji iza koga, ko je čiji, ko kosi a ko vodu nosi, i dok ljudi još uvek misle da zidovi imaju uši, sve tako KO – ko je jači, taj i tlači.

Sećate se da sam pisala da mi je agencija Tanjug ukrala tekst. Tog dana sam kukala na Twitteru, i naravno, poslala im mejl na koji niko nije odgovorio. Zašto bi. Tanjug je Tanjug, jelte, može im se. Ja sam blogerka. Ima da ćutim. U“ čuvenoj“ agenciji Tanjug još ne shvataju šta je Internet, očigledno i na njihovu žalost.

A pošto nećuda ćutim, da ne dužim.

Blogujem pet godina i svih tih godina gradim neki digitalni identitet. To vam je kao odrastanje, život, radni vek. Potpuno isto.

Da li bih ja danas smela sebi da dozvolim da ukradem tuđ tekst i potpišem ga kao svoj?

Rastrgla bi me internet zajednica.  I ne bih imala opravdanje. Da li bih smela na Twitteru da lažem? Ne bih. Opet bi me rastrgli.

Da li biste mi poverovali da je kopipejstovanje koje sam uradila greška? Naravno da ne biste. I ne treba.

U tome je razlika između nas blogera i tviteraša i novinara. Pojedini od njih mogu da kradu. Zato što ih boli uvo, oni misle da kredibilitet i identitet medija za koji rade nije i njihov.

I kako stvar teče dalje?

Direktorka Tanjuga je danas u Boru , izjavila da mi je upućeno izvinjenje i da je greška ispravljena. Može joj se, držala je mikrofon.

Jelte, gospođo?

Niko me nije kontaktirao! Ja za njih ne postojim, uostalom znate kakav je stav novinara prema blogerima.

Kako su ispravili grešku, tako što ispod desetine jednog te istog mog teksta, na raznim portalima na Internetu piše – Izvor: Tanjug. To je ispravljena greška?

Samo čekam kada će neko prozvati mene da sam ga ukrala od njih.

A onda se bune kako je krenuo hejt protiv njih!

Oni čak ne znaju ni šta je hejt.

Ono danas na Twitteru nije bio hejt nego prozivka! Prozivam agenciju Tanjug zbog krađe.

I prozivaću.

Na Internetu se vidi ono što oni iz agencije ne vidite. Jer se ne bave Internetom i društvenim mrežama.

Moj topao savet je da uče od blogera i tviteraša šta je to Internet čast.

Šta je čast, agencija Tanjug treba da zna još od Jajca, nije da ja treba da ih učim.