Ko su frilenseri u Srbiji, pardon, slobodnjaci, i malo o licemerju

Pre neki dan je u Beogradu predstavljena jedna od platformi za rad putem Interneta – Elance.com koja ima nameru, ideju, dobru volju, da pomogne ljudima iz Srbije da zarade novac kao onlajn frilenseri, što sam ja odslušala a o čemu je DedaBor juče pisao, pa o čemu su oni govorili možete pročitati kod njega.

Juče je RTS objavio tekst – Ko su frilenseri pa želim da se osvrnem na to. Na početku teksta možete pročitati da su frilenseri osobe koje „ne trpe standardno radno vreme, vole da rade od kuće, biraju  poslove” i da se najčešće radi o “programerima, dizajnerima i drugim IT stručnjacima.”

Pa da pojasnimo malo, frilenser može biti radnik nezavisno od industrije, fotograf, novinar, kopirajter, prevodilac, ima tu poslova. Uopšte, frilenser možebiti bilo ko koga je neka firma angažovala, za bilo koji posao za koji trenutno nema stručnu osobu a nije mu neprekidno neophodna. Ili hoće da smanji troškove, ili bilo šta.

Kad pročitate da su frilenseri osobe koje “ne trpe standardno radno vreme” kao mi Srbi, jelte, prvi što pomislite je da se radi o lenjim ljudima, koji bi da zarade a da ne rade, radili bi u noćnim košuljama, u krevetima i neviđeni baksuzi koji neće da rade sa svakim.

U stvarnosti, frilenser je osoba koja nije u stalnom radnom odnosu pa nema radno vreme od 8 do 16 ili od 9 do 17 posle čega će da svrati negde na pivce a onda da ode kući i digne sve četiri gde će do sutra da ga ga boli uvo  šta je sa poslom, to vam se dešava uglavnom u državnim firmama, kod nas naravno, znate ono – da se zaposliš u državnoj službi, ništa da ne radiš, bog da te vidi.

Frilenser je, eto, osoba koja nema posao a koja zna nešto da radi i hoće da radi. To znači da mora da bude posvećen poslu i radi ga odgovorno a to sve znači da ako ne radi tako neće imati ni klijente ni zaradu. Frilenser nema radno vreme, on će raditi 20 sati ako u određenom roku mora da završi posao, on je sam sebi i gazda i radnik, i nadređeni i podređeni. Ne ispoštuje li rokove, ne odradi li posao kako treba, neće imati mnogo drugih šansi.  To što se natura da frilenseri vole da rade od kuće, pa nema tu voli, ne voli, frilenser mora da radi od kuće, kuća mu je i dom i radno mesto. A to što frilenser bira poslove, pa znate šta, bira, ako je web dizajner, bira da radi te poslove, a ne kao u Srbiji, zaposlite se kao PR a neko vas na radnom mestu tera da perete prozore (ako niste čuli ovu priču, jednom ću vam je ispričati). Dakle, frilenseri biraju da rade ono što znaju i biraju klijente među onima koji plaćaju.

To da frilenseri imaju sve vrste sloboda koje nemaju ljudi koji su u radnom odnosu je netačno, prividno i licemerno. Da ne govorim pod kojim je stresom frilenser, on ne može sa posla da ode kući, mora uvek da bude dostupan klijentu, sam mora da nađe klijenta, sam da ga sačuva, sam da bude odgovoran za greške koje napravi.  On nema stabilne prihode, sve u svemu, frilenseri nisu razmaženi kako to možda da izgleda.

Posao frilensera je kudikamo rizičniji i nestabilniji od posla nekoga ko je u stalnom radnom odnosu, i kako posao frilensera nije zakonom regulisan u zemlji Srbiji u kojoj je sve po zakonu i redu, jelte, postavlja se pitanje šta ova država ima od frilensera.

U tekstu RTS-a možete pročitati da „retko koji frilenser sebi uplaćuje radni staž, a da li će dobiti platu, zavisi isključivo od toga da li je izabrao odgovornog poslodavca.” i da “ima svojih prednosti velikih, ali ima i mana, a pogotovo onih koji se odnose na socijalnu zaštitu, zaštitu socijalnog osiguranja lica koji se na taj način angažuju.”

Pa da rezimiramo, ne frilensere nego licemerje.

U Srbiji mnogo firmi svojim radnicima ne uplaćuje radni staž, mnogo njih sa fakultetskim diplomama prijavljeni su sa srednjom školom kako bi poslodavac zeznuo ovu državu, mnogo njih zvanično prima određen iznos a nezvanično sasvim drugi, mnogo njih na sve to pristaje zbog par hiljada više u džepu jer u Srbiji treba životariti. Zdravstveni sistem nam je tako uređen da vam je da dobijete zdravstvenu knjižicu sizifovski posao, čak i ako ste sve izmirili prema državi, pisalo je nekoliko preduzetnika o tome. Čak i ako imate zdravstvenu knjižicu, zdravstvene usluge su takve da većinu stvari morate raditi u privatnim klinikama da ne biste umrli dok ne stignete na red u nekoj od državnih. U Srbiji mnogi radnici godinama ne primaju platu i to je sasvim prihvatljivo, takve poslodavce zakon ne tereti da moraju da isplate lične dohotke onima koji rade, uvek imaju debele razloge, u Srbiji vas stalno ubeđuju da je važno radno mesto a ne plata, setite se ministra prosvete koji je rekao da je u vreme krize nepristojno pitati za platu.

Sve u svemu, frilenseri u Srbiji su oni koji nemaju vremena da čekaju državu Srbiju da se uozbilji i poštuje ih kao ljude, prolaze im godine i koji imaju mogućnost da nešto zarade radeći kao slobodnjaci. To što država Srbija to nije regulisala kao ni mnoge druge stvari je lični problem zemlje koja je zbog toga samo na gubitku. No, da je ova država malo ozbiljnija, odavno bi bila Nemačka, ako ne Švajcarska.

A to što frilenseri u Srbiji ne uplaćuju sebi staž i ne plaćaju ostalo što bi im država vrlo rado otela je samo zbog toga što ne mogu da namaknu. Valja jesti, živeti, jelte.

Zato, pustite frilensere da rade, ako možete olakšajte im, ako ne možete, ne tupite, licemerno je, stvarno licemerno.

Nema čoveka koji ne razmišlja o penziji, samo je to u Srbiji besmisleno kad imate u vidu one pozive da ljudi sebi uplaćuju i privatno penziono osiguranje.

Ali, ko se plaši može da ide na sigurnu varijantu, da godine provede kao broj u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, jednoj besmislenoj instituciji.