Ne znam ko je prvi izgovorio ovu staru narodnu a ona postala nešto čime mnoge žene i danas opisuju očeve.

Pre par meseci sam napisala jedan tekst na Tetki o majkama koje ne dozvoljavaju očevima da viđaju decu, ili tačnije, osporavaju deci da viđaju oca, truju ih mržnjom prema ocu samo zbog toga što eto, taj čovek, nije ispunio njihove snove, nije bio ono što su htele, što ga više nisu htele ili što on više nije hteo njih.

Pre nego što neko krene o očevima zlostavljačima, alkoholičarima, narkomanima, ovakvim, onakvim, nekim patološkim slučajevima, da naglasim da govorim isključivo o očevima koji nemaju mrlju u bračnoj niti bilo kojoj drugoj biografiji i kojima bivše supruge , bez obzira na odluke suda, mišljenja Centra za socijalni rad na sve moguće načine onemogućavaju da viđaju oca. To se zove sindrom zlonamerne majke. Ne bivše supruge, nego majke!

Kako sam napomenula u tekstu na Tetki, jedan socijalni radnik mi je rekao da je naš zakon takav, naš stav je takav, da dete uvek ide uz majku, u svom mogućim slučajevima, uvek, uvek, uvek, sem kada se zaključi da može ugroziti život deteta. Kako smo videli u praksi, čak i tada dete može, zbog pogrešne procene da se neka mama opametila, da pripadne majci i da to može imati čak i smrtne ishode.

Nego, imamo naoko srećan par koji se venčao iz ljubavi i iz ljubavi izrodio decu. Pa dođe do rastave, one situacije kada se deli rodbina, kumovi, prijatelji na lojalne i nelojalne, svadbeni pokloni, kašike, viljuške i na kraju dva, četiri, šest nevinih očiju koja ne znaju šta ih je snašlo a isto gledaju i u mamu i u tatu.

Pametni ljudi to reše za dva minuta, ona presudna, nakon svega – mi se više ne volimo, mi više ne možemo zajedno, ali ove oči su naše zajedničke, i tako će ostati šta god da se dešava.

Oni drugi, uvređeni, a ovde govorim o majkama, ako neko opet krene o neodgovornim očevima, alimentaciji, ponavljam, govorim o majkama koje ne dozvoljavaju očevima da viđaju decu, pardon, deci da imaju oca.

Jer… one su uvređene. Preverene, ostavljene, razočarane, one imaju taj jedan adut, žalosti, kojim mogu da kinje svog bivšeg supruga do besvesti a njegovu ljubav pred decom isključivo da mere novcem, čak i kada tu ništa ne škripi.

Prisustvo oca tokom odrastanja i vaspitanja deteta (obratite pažnju vi koje očeve koristite kao vaspitno sredstvo – dobićeš svoje kada ti dođe otac, videćemo šta će otac da kaže i slično, pa ih posle svrstate u krpe) neophodno je za pravilan rast i razvoj deteta.

Žene su ubeđene da postaju majke još pre nego što zaista postanu majke i da su privilegovane time što nose i rađaju decu, jesmo, i ja mislim da sam privilegovana, samo sam i svesna toga da mi sve to nije palo s neba i da u svemu još neko ima važnu ulogu.

Postati majka nije nešto što se dešava preko noći, sem biološki, žene uče da budu majke, ja sam učila da budem majka. Isto tako, muškarci uče da budu očevi, to je procesa ne događaj. Koliko majke utiču na razvoj detetove ličnosti, toliko utiče i otac.

Pa, drage moje biološke drugarice, vi koje detetu oduzimate tako važnu stvar u životu i odrastanju, da li je vaša uvređenost jača od ljubavi prema detetu i želje da vam ono izraste u zdravu, stabilnu i emotivno neoštećenu ličnost, ponekad toliko oštećenu da se ne oporave do kraja života tragajući za tim nekim delom koji ste im vi uskratile?

Znate kako ono žene vole da se hvale kako su bliske i povezane sa svojim ćerkama, koliko je divno što su tu u njihovim najranjivijim godinama, da ih posavetuju, razreše im dileme, znate one godine koje smo svi prošli, kada od deteta postajemo odrasli ljudi. E, pa isto tako nekom dečaku treba da bliskost sa ocem, ili devojčici, često su bliskije sa ocem nego sa majkom.

Sve vi koje se striktno držite termina koje je odredio neko drugi, kada i koliko otac može da viđa decu, ne vodeći računa koliko deca žele da viđaju oca, koje i to osporavate i tvrdite da vaš bivši suprug loše utiče na svoje rođeno dete, koje ne dozvoljavate bivšem suprugu da dete odvede svojoj kući jer tamo živi sa nekom “kurvom” a ta ne može da se približi vašem detetu, vi kojima deca ne smeju da kažu koliko im nedostaju očevi, koje ste zatrovali misleći da neće da odrastu i jednog trenutka shvate koliko ste im uništile živote zbog svoje sujete, govorite im da ih neki drugi čika više voli jer im više i kupuje, vi čija deca nemaju stričeve i tetke sa očeve strane, bake i deke sa očeve strane, vi koje najbolje znate šta sve radite jer više volite sebe nego one koje navodno najviše volite, vi ste jednostavno zlonamerne majke.

Vi ste sebi najvažnije, da nije tako, progutale bi tu knedlu sujete i besa i ponašale se kao prave majke.

I jednoga dana, to će vam se sve obiti o glavu, ali biće kasno.

Moja mala pamet takvo ponašanje ne može da shvati.

Molim vas, ukoliko želite da prokomentarišete nešto, nemojte o zlostavljanju, ovo nije tekst o takvim muževima i očevima, nemojte o alimentaciji, ovo nije tekst ni o tome, nemojte o prevarama, ako je prevario vas nije dete, ovo nije tekst o onim očevima koji odu i zaborave da imaju decu, nemojte o svemu onome što nalazite kao opravdanje.

Ovo je tekst o zlonamernim majkama koje su same birale sa kim će imati decu i koje ne mogu da se pomire sa tim da više nisu u bračnoj ili vanbračnoj zajednici, da li svojom ili njegovom krivicom, milion je razloga za rastavu, ovo je tekst o tome da postoji nešto mnogo više od sujete i besa – dete.

Ovo je tekst o tome da vi, neke majke, nemate prava da oduzimate deci oca, nemate pojma koliko deca pate zbog toga.

Lektira: UDRUŽENJE TATA: Do 100.000 dece u Srbiji raste bez oca!

Jako je potresno kada slušate dete koje kaže: “Ja ću voditi centar, da meni druga deca kažu šta žele, a meni ako možete da nađete sekretaricu, ja ću njoj da pričam ono što ne smem od mame.” To su situacije u kojima 30 muškaraca sluša i plače. Ili kada vam petogodišnja devojčica kaže da sreda nije dan jer tada viđa tatu,  strašno je to što većina dece najviše na svetu želi da ima tatu”. Dejan Višekruna, predsednik Udruženja očeva „Tata“ razvedenih, rastavljenih i samohranih staratelja, citat iz Telegrafa.

Foto: FreeDitigalPhotos.net