Kome puši Jelena Karleuša – reality-show zvani Srbija

I tako sednem sinoć, mrtva umorna i prenerazim se. Ajd’ reko’ nisam dobro videla, skinem naočare za konverzaciju i stavim one za čitanje vesti iz nesvesti i prenerazim se. Jeca Karleuša se ponovo oglasila čistim srpskim, najprostijim jezikom, da je ceo svet razume a naročito neuki Srbi i zadala domaći zadatak srpskim intelektualcima – da joj se poklone, skinu kapu, pate što nisu tako elokventni kao ona nego su vujaklijski komplikovani kao Vendi i razmisle kome to Jeca puši.

Mislim, rekla je kome ne puši a svi znamo da u ovoj zemlji svako nekome mora da puši, ovde godinama traje turnir u pušenju, svako svakome.

Dok se ne oglase srpski intelektualci, mislim treba da zbiju redove i da nam umesto važnih stvari tumače šta je JK htela da kaže, oglašavaju se frizeri i supruge fudbalera objašnjavajući nam da gospodja ima muda. Imati muda u stvari znači imati hrabrosti. Da li biti prost i ne birati sredstva do cilja znači i imati muda procenite sami.

Gos’n Varagić je na svom blogu otvorio pitanje ’’prve i druge’’ Srbije i usput otvorio još ihaha pitanja, obavezno pročitajte tekst savršen je od A do Š kao i komentari na isti, a ja da rečem nešto o onome što me je u njegovom tekstu ubolo u oko.

Šta mislim o fenomenu – sa’će Jeca da vam kaže – sam već napisala ovde.

Elem, Dragan je na svom blogu napisao ’’ Prvi put sam slušao šta priča JK prilikom njenog čuvenog ulaska u kuću “Velikog brata”. Sat vremena sam pratio šta se tamo dešava (najviše zbog nje i Čanka), i to je bilo jedino vreme da sam gledao bilo šta sa predznakom reality-show.’’

Ovo njegovo ’’jedino vreme’’ me ubolo u oko zbog onih koji ni to malo svog dragocenog vremena nisu potrošili na reality-show programe.

Godinama odbijam da gledam kako na televizijama, odnosno u svim tim reality-show programima, kako prodaju ćerke, menjaju žene, poradjaju se, žene, udaju, provodadžišu, pronalaze davno ostavljenu decu, sve mi se to prilično gadi a kosa na glavi mi se digne kad pročitam nešto kao što je rekao Tijanić da su to u stvari dokumentarne emisije za buduće generacije, da im bude jasno koliko smo bili blesavi i dokoni ili kad Tadić kaže da je serija ‘’Selo gori’’ u stvari etno muzej.

Onda se desila prošla Farma koja me bukvalno izuvala kad sam počela da obraćam pažnju šta se tamo dešava I koliko mi god neko objašnjavao da je sve to show business moja pamet, kojoj god Srbiji da pripada, to ne razume. Prostije rečeno, zarad show business-a bih se slikala gola i ne bi me bilo sramota ali da nekome kažem nešto onako, što oni tamo izgovaraju jedni drugima, nikad. Ne bih mogla da prevalim preko usta, ni rodjenom mužu se ne usudjujem da kažem mnogo blaže stvari u najgroznijim svadjama u koje umemo da upadnemo.

Ovu Farmu, možete da mi ne verujete, prilično pratim, ne tokom dana nego kad imaju one dnevne preglede i to ne toliko zbog onoga što oni tamo rade već zbog komentara gledaoca. Ti komentari su društveni fenomen, slika Srbije, koje god hoćete, lepo možete da vidite da narod može da bude bos i gladan al’ da se sve to rešava onom – ‘’hleba i igara’’. I ukapirate da vam je kompletan život u Srbiji, od – do, spinovan ovakvim stvarima. U korak sa ovim vam ide fenomen JK, raskol u crkvi, pilon nebu pod oblake, da je Dinkić kupio stan kao da je to nešto nenormalno, ko će ako neće on, samo važnih stvari nema.

Da biste razumeli dokle je stigla kompletna Srbija, sa obe svoje polovine, to jest oba dela, ne znam koji je veći, valjda onaj Pink deo, morate da gledate te šou programe, niko drugi ne bi uspeo da vam objasni.

To što ja pratim Farmu, a verujte mi da ne pričam o tome, sa ljudima razgovaram o sasvim drugim stvarima, treba da bude moja strašna sramota, ja sam pametna žena, jelte, bolje da čitam knjige, blogujem, heklam i puštam mozak na otavu, razmišljam da l’ me vara muž, radim bilo šta za šta će uvek neko reći da je glupo.

E sad, ako vam je ispod časti da gledate Farmu, nego ste od onih koji samo gledaju Jugoslava Ćosića, Oliveru Kovačević, neizostavnu Bečkovićku, što je, kako vidim, odraz one druge, intelektualne Srbije, ko gleda Utisak ne gleda Farmu i obratno možete ni da razumete ono što je Varagić napisao – da su svi mitomani, to jest, da su svi isti, da je razlika samo u tome da nekome ispred imena stoji ‘’pevaljka’’ a nekome ‘’dr’’ ili neka druga titula. Svi se ponašaju isto, samo ih treba pustiti da govore. I, naravno, sve zavisi koja se guzica uvalila u koju stolicu.

Ili, da vam uporedim prostački Pink one prve Srbije i intelektualnu b92 i onu državnu koja se kliza izmedju b92 i Pinka, nikako da se opredeli. Odavno vesti gledam na Pinku jer na b92 mogu da čujem šta je tresnuo Tadić i ostao živ, koliko će koštati Miline proteze, koji orden je dobio Veran Matić, ako neko nekome puši u ovoj zemlji onda b92 puši ovoj vlasti. Na Pinku dobijem neke informacije o tome šta se dešava. Na RTS-u tokom trajanja emisije ‘’Da, možda, ne’’ mnogo je važnije kadrirati Oliveru Kovačević iz pravog ugla nego tema same emisije. I svi oni, šta god da rade ne umeju da izbalansiraju svoje goste, toliko pristojnosti nemaju, već neko uvek mora da bude dominantan a tu ni priče ni dijaloga nema, sve to najbolje možete videti u Utisku.

Show Must Go On – u tome je čitava tajna.

A propos onih koji nikako ne žele da budu Pink, kako vidim, a taj me fenomen oduševljava Twitter korisnici se naveliko hvale da nemaju televizor, to jest, da se informišu isključivo preko Interneta. Uglavnom se prekrstim. Prvo zbog toga što to dobija oblik pandemije – neće meni to zlo da udje u kuću, drugo što baš to odražava stav te Srbije koja želi da bude ona druga – ne dam se zavesti, živeo Internet, to je moj prozor u svet. Izvin’te, prozor vam je zamagljen dok god ne želite da imate kompletnu informaciju o svetu oko sebe a ona je i online i ofline.

Dakle, pošto bi moj komentar kod Varagića bio predug a i pošto bih morala strogo da se držim teme, izabrah da na svom blogu potpišem njegov tekst da nema ovoga i onoga, da razlika ne postoji i ko tvrdi da je ima u stvari nema pojma gde živi.

U prilog svemu ovome – pozdravljam sve one koji nikada nisu gledali ni jedan minut Velikog brata jer znaju da je to nevidjeno sranje i poniženje za intelektualni deo Srbije. Blago vama, ja nemam stav ni o čemu što nisam videla ili iskusila, tek onda kad pogledam mogu da kažem nešto o tome. A kad nekom temom počnu da se bave sociolozi, psiholozi i raznorazni tumači društvene stvarnosti u Srbiji tek onda moram da pogledam.

I da se osvrnem na još jedan fenomen, koliko vas kao ja ne sluša Jelenu Karleušu? Mislim, ne slušam ono što peva kad čitam ili radim bilo šta drugo. Ali, odslušala sam bukvalno sve što je otpevala. Prosto je nemoguće izbeći. Pa me interesuje, kako to svi znate da joj je muzika odvratna i ne interesuje vas a sve vas je interesovalo šta je imala da kaže u Utisku. Koji je to fenomen?

Ko ne zna odgovor da se vrati gore i ode na linkovan Varagićev tekst, znam da vas ima koji nećete čitati samo zbog toga što je on to napisao.

Mi i u blogosferi imamo podelu, zar ne? To smo već apsolvirali.

I da se vratim na Jecu. Pojma nemam kome puši.

Al’ stalno razmišljam kome pušim ja, htela ne htela. I hoću o tome da budem obaveštena, zato i gledam sve što gledam. Mogli biste i vi da razmislite o tome pre nego što se opredelite za društveno i politički korektno pušenje u zemlji koja jaše na magarcu a on je trenutno prilično tvrdoglav.

Ko ne zna kako se stiže do cilja neka uči od one koja zna. Ono što ona kaže je mnogo manje važno od toga kako svi mi to doživljavamo i šta izaziva ono što je rekla. Ja se mnogo više sekiram za to.

Ko misli da je iznad neka ignoriše temu i neka gleda kako se pare grbavi kitovi na Animal Planet. Tamo nema ni prve ni druge Srbije.