Kuliraj, bre!

Dva puta su me udarila kola. Oba puta na trotoaru. Onaj prvi me bacio na kolena i produžio dalje. Fićom, možete misliti. Tamo gde me udario me i danas žiga na promenu vremena iz toplog u hladno i iz hladnog u toplo. Drugi se iz nekog forda smeškao i igrao onu igru ‘oću na tebe, neću na tebe, u tom igranju se zaneo pa umesto kočnice nagazio gas i opaučio me. Bacio me na jednu devojku pa obe na jednog momka pa svo troje na ogradu mosta i tu se nekako zaustavio da ne moraju kukama da nas izvlače iz reke.

Onog prilepljenog za ogradu mosta prvog odvezli u hitnu pomoć, zalepile smo ga da nije mog’o da progovori. Sledećim kolima koja su naišla odvezu onu što je bila u sendviču. Onda sam došla ja na red al’ nisu naišla ni jedna kola. Do hitne me vozio tip na motoru dok je moja crvena krvca ostajala po Jadranskoj magistrali. Tamo mi udarili sitan štep, dali neke injekcije pa došla milicija po mene da me vode da dam izjavu. Tamo samo što me nisu uhapsili. Onaj što me udario Nemac, ne razume ništa i nema jednu nogu a ja mu redjala bez pauze sve od okupacije na dalje.

Znači, oba puta sam bila pristojna, hodala onuda kuda idu ljudi al’ nije vredelo. I otad ne podnosim bahate vozače, one koji ni malo ne poštuju pešake a o biciklistima i vozačima skutera i motora da ne govorim.

Kad hodam trotoarom hodam uz samu ivicu samo što ne počnem da se penjem po zidovima, nikad ne znam koji ludak će rešiti da se provoza i po torotoaru a kad prelazim ulicu ponašam se k’o špijun. Zveram levo i desno nikad nisam baš sigurna.

Letos se vraćam sa ljubimicom iz kupovine. Sva izmučena od milion stepeni i njenog probanja svega što joj se svidelo puta onoliko koliko boja postoji. Na semaforu zeleno svetlo i za pešake i za ludake koji dolaze iz sporedne ulice. I taman kad smo bile na pola prema nama ide kec, vozač arlauče da požurimo, maše rukama. Odma’ mi pao mrak na oči. Ulicu prelazim najbrže što mogu pa još treba da pretrčavam!

Arlauknem i ja njemu da je totalni ludak. Kad ono vrućina, prozori otvoreni i ludak čuo. I parkirao se brzinski na sred ulice. Gledam ja izlazi napolje spreman u najmanju ruku da me nokautira. Ne nosi bejzbol palicu znači uzda se u sopstvenu snagu. Penuša, dernja se i ide prema meni.

Ja pritisak milion. Em sam žensko, em ne umem da se bijem, ni jednu foru ne znam. Pogledam, onako u sekundi u tašnu, u sekundi saberem da u njoj imam dva telefona, diktafon, foto aparat, novčanik, kad saberem gramažu, može da mi posluži k’o ’ladno oružje.

On već priš’o, teatralno stao u slovo Ф i još teatralnije mi postavio pitanje: Šta je bilo?

Ništa, kažem ja, kad te sad razma’nem ovom tašnom obezglaviću te ni trepnuti nećeš! A onda ću da sednem na tebe tako obezglavljenog i čekaću da dodje milicija! Udahnem duboko i održim skraćeno predavanje o kulturi u saobraćaju protkano psovkama, već besna i luda i na kraju kažem: Mak’ se inače ću da te pregazim najsitnije što mogu ovim štiklama!

Tako sam ga valjda u’vatila na prepad pa je zaključio da sam ludja od njega i da će pre on dobiti batine nego ja.

Ljubimica s druge strane već telefonira i zove hazbenda sva izbezumljena.

Tri dana sam se kajala što mu ne razbih nos pa kol’ko košta da košta. Drugi put bi kočio na 500 metara.Na kućnom zasedanju ljubimica i hazbend imali tri tačke dnevnog reda:

kako me održavati u normalnom stanju

kako me naučiti da ne ispravljam krive Drine

da l’ me puštati samu na ulicu il’ s pratnjom

Zaključak sastanka je – ja jesam u pravu al’ nisam u pravu. U prevodu – nikad neću ispraviti krive Drine! U još preciznijem prevodu – ko god me nacentrira svojim ljubimcem na četiri točka ja treba da otkuliram. Ili još bolje da poletim. Ako ikako mogu.

Jer, ne znam šta bi drugo značilo –  čuvaj se budala.

U prevodu: Čim vidiš budalu ti poleti.

Ako da Bog da te i gore nešto ne presretne…

Jer mene vole da presreću.

Pre par godina ja u kolima sa mamom i tatom. Oni napred, ja pozadi u toku vožnje traje turnir u svadjanju. Otac se parkira na pola trotoara da izadjem i ja otvorim vrata, na vrisak oca povučem nogu al’ ne povučem vrata i neko nas raspali. Nije hteo da se nagodi, tri sata smo čekali miliciju. Oni došli i prvo njemu jebali mater što ih je maltretirao ni zbog čega. Onda nama rekli da moj otac nije napravio prekršaj, dozvoljeno parkiranje, da skratimo postupak, najbolje bi bilo da meni pišu prijavu za ugrožavanje bezbednosti saobraćaja. Tako nešto. Ja pristala.

Dala izjavu. To sam sve ponovila kod sudije za prekršaje. I dobila rešenje, presudu, jebem li ga šta je. Tamo piše da sam ja vozila auto te i te registarske oznake, te i te marke u toj i toj ulici i da sam tako vozeći sedela iza same sebe pa kad sam se parkirala ja sam, iza mene koja je vozila, sa sadnjeg sedišta otvorila vrata i onda me udario onaj.

Presavijem tabak i napišem da sam ja samo jedna i da istovremeno nisam mogla da vozim i da sedim iza sebe ni pod razno. I pošaljem.

Kako je bog dao naše pošte pa dopisi putuju mesecima u medjuvremenu mi stigne po onom prvom rešenju, da zbog toga što sam se ponašala neprimereno u saobraćaju to jest vozila kola i istovremeno sedela iza same sebe il’ odma’ platim, ne sećam se kol’ko bilo, il’ odma’ idem u zatvor šest dana. Platila da se ne teram sa budalama.

I danas se kajem što ne odo’ tad u zatvor pa posle da pišem romane.

O dogodovštinama kad sam aktivno (dok se ne udadoh ) vozila biciklu pa umela da odem tako daleko da nemam snage da se vratim ću tek da pišem. A i o onome kad me tako na bicikli neki kreten iz auta raspalio po dupetu. Da l’ možete da zamislite koliko sam letela i kako sam se prizemljila.

I meni smešno.