Lakše bih kupila minobacač

Il’ nagaznu minu, ili bilo šta što nije moguće kupiti legalno nego jedan običan brushalter.

Juče sam zaključila da sam posle godina sazrevanja najzad sazrela da nekome razbijem nos. Bilo kome, sad mi svejedno. Tako zrela i prezrela moram da trulim, jete, prvo nije lepo ići okolo i razbijati noseve, drugo pojma nemam kako razbijati tuđe noseve, jedino znam da imam potrebu.

Htedoh to oko kupovine brushaltera.

Uđeš u radnju, kako uđeš, prema tebi se zaleti jedna vesela koja te pozdravi i sve vreme ide ispred tebe unazad. Valjda da te drži na oku. Umesto da kaže – Izvolite – kaže – Šta želite. Ja se osvrnem, samo ona i brushalteri unutra, mogu da biram. Uglavnom odmah dobijem želju da kažem – duži bez mleka. Odgovorim kretenski – malo da pogledam.

Šta pogledam ja, pogleda i ona, kao da smo zajedno u zoološkom vrtu. Šta pipnem, pipne i ona i odmah počinje – ta čipka, to mislim neviđeno na domaćem i stranim tržištima, to meko, poletno, ima da ga imam a kao da ga nemam, to pamuk, to ovo, to ono, radi kao reklama, ne prestaje.

Onog trenutka kad mi neki brushalter zapadne za oko, tog istog trenutka zapada i njoj. Otima i kaže – Taj nije za Vas. Ljubazno je zamolim da mi se makne s puta i ostavi me da razgledam. Pređe iza mene, nastavi da me prati i dahće mi zavrat. Ćuti sve dok ne dohvatim neki drugi, tad u njoj proradi opet ludak, opet otima i saopštava mi da nije za mene.

I tako juče jednu umilno upitam – Aj’ kaži što nije za mene al’ pazi šta govoriš već si mi se smučila.

Taj mi je mali.

Jelte? Pa vidim da je mali, mogu valjda da pogledam kakav je, kako da kupim bilo šta ako ne gledam.

I tu vam je poenta. U radnjama u kojima se prodaju brushalteri obično rade prodavačice koje imaju sise minus jedan, nasleđene od tate. Reklama skoro ista kao kad vas šiša žena koja se zove frizerka i nema nikakvu frizuru al’ odlično zna kako i druge da nagrdi.

Uglavnom, kao i uvek saznadoh da prodavačica brushaltera ima oko, jebote, stekla ga dugogodišnjim gledanjem u ženske grudi, kako uđeš tako ona s vrata u milimetar zna šta ti je malo a šta veliko, šta ima da joj se muvaš po radnji više nego što treba.

Da kupiš brushalter drugarici – nema pojma, svako neka kupuje sebi. Došlo mi juče da joj kažem, treba mi za poklon, znaš moja drugarica ima takve i takve i leva joj je malo veća od desne. Daj jedan, nemaš pravo na grešku i posle da je ubijem.

Uspela sam samo da se posvađam. Da je sklonim sa puta i nešto pogledam nisam uspela. Ona je tu da mi proda i pomogne. Ne treba pomoć, bre! Ti si tu da prodaš šta god ja hoću da kupim makar mi bio i mali. Moja stvar! Mislim, moje sise, šta te boli uvo u šta hoću da ih upakujem! Uzmi mi pare, bre, i ćuti, ko te dovede ovde!

Izašla sam napolje s parama i bez brushaltera. I samu sebe mrzela kog đavola mi palo na pamet da na minus milion kupujem brushalter kad se tela na ‘ladnoći skupljaju, bolje da sačekam proleće.

I tako… idem ulicom, mozak mi se mrzne i na taj smrznut mozak mi padne pitanje – kako muškarci kupuju gaće u radnjama gde se prodaju muške gaće rade žene. Da l’ imaju oko i za mooda ili svima nude bokserice, one dođu nekako univerzalne. Mogu da ih nose od – do. I da l’ tako muškarcima dahću za vrat i otimaju se oko gaća saopštavajući – bato, nisu te za tebe, imam ja oko. I šta im kažu muškarci? Ili ih je sramota pa ćute?

Zato kažem da sam htela neko oružje uslužili bi me k’o čoveka. I kafu bi mi skuvali.

Brushalter… eeee… nemam ja pojma ni šta ’oću, ni kolike su mi.

Oružje… to je lako, samo te pitaju  – ’oćeš krv u potocima il’ čisto ubistvo! Biraj!