Home / Politika je kurva / Lament nad Kosovom

Lament nad Kosovom

Kosovo nije srce Srbije, ali je Kosovo srpska zemlja

Da se podsetimo:

Između 1220. i 1230. godine, napravljen je prvi manastir u Peći, crkva sv. Apostola. Oko 1220. godine otvoren je prvi univerzitetski koledž u Oksfordu.

Kralj Milutin osvaja Drač 1296. godine. Kublaj-kan je 1293. godine bezuspešno osvajao ostrvo Java.

Krajem XIII veka Peć postaje središte srpske arhiepiskopije. Jedan od značajnih srpskih rukopisia iz XIII veka je „Prizrensko četvorojevanđelje“, izgorelo prilikom bombardovanja Beograda 1944. godine

Gračanica je zadužbina kralja Milutina i sagrađen je 1321. godine. Kolumbo je stupio na tlo  današnje Amerike 1492. godine.

Novo brdo je tvrđava koja se nalazi 20 kilometara istočno od Prištine, podignuta da bi se sačuvalo bogato rudno područje, početkom XIV veka, tamo se nalazilo sedam rudnika srebra koji su pripadali srpskom kralju.

Bogorodica Ljeviška u Prizrenu podignuta je 1307. godine. U Koriši kod Prizrena završena gradnja crkve sv. Petra. Posle pet godina izgrađena je crkva Bogorodice Odigitrije u Mušutištu kod Prizrena.

Manastir Visoki Dečani, zadužbina Stefana III Dečanskog i cara Dušana završen 1350. godine  kada je završeno fresko slikanje. Nalazi se ispod Prokletija, jugozapadno od Peći.

Dolazak Srba na Balkansko poluostrvo dogodio se u VI veku.

Prvu knjigu na Kosovu su štampali Srbi, 1539. godine, radi se o „Oktoihu petoglasnika gračaničkog“.

Albanci se spominju tek krajem XI veka, u vizantijskim spisima. U XVI veku, služeći Turcima, Albanci su počeli da napadaju srpske manastire na Kosovu i da ih pljačkaju.

Patriharh Arsenije 1690. godine sa srpskim narodom napušta Peć i kreću prema severu. Prva seoba Srba…

Sve posle toga je novija istorija.

Pretpostavlja se da naziv Kosovo potiče od imena ptice kos jer se u latinskim dokumentima uz Kosovski boj pominje „šuma kosova“. Druga pretpostavka je da je Kosovo dobilo ime od glagola „kositi“ jer su na Kosovu, vekovima, umesto livada košene srpske glave.

U Drugom svetskom ratu, sa Kosova je proterano preko 100.000 Srba. Komunističke vlasti su posle rata donele odluku o zabrani povratka kolonizovanih Srba na imanja na Kosovu koja su u isto vreme zaposeli Albanci, njih preko 50.000.

Posle 1999. godine, demografska slika Kosova se još više pogoršala.

Kosovo i Metohija zauzimaju skoro 11.000 km2, što „je činilo“ oko 12% Srbije, na tom prostoru nalazi se 1.300 srpskih manastira, crkava i spomenika.

I kako rekoh, Kosovo nije srce Srbije, na stranu simbolika, srce je organ koji pulsira i „pumpa“ život.

Pogrešnom politikom se taj život decenijama „ispumpava“.

Ali Kosovo jeste kolevka srpstva, Kosovo jeste srpsko. Uvek je bilo.

Zbog te pogrešne politike mi danas ostajemo bez Kosova. I ostaćemo, nažalost.

Moj otac je, u vreme kad se vojska služila dve godine, krajem pedesetih, služio vojsku u Prizrenu. I uvek je bajkovito pričao o tom gradu. Ja, nažalost, nikada nisam bila na Kosovu, nisam videla čak ni Prizren, uvek smo hujali preko Kosova idući u Grčku, za videla, uvek je bilo nesigurno. Nijedna školska ekskurzija nije uključivala obilazak Kosova. Čak ni tada u nama nisu gajili Kosovo.

Boj na kosovu su u školi pominjali usput, ali smo zato svake godine ponovo učili kako se zvao onaj pas koji je spasao Tita… O Kosovu smo učili kroz sve one cikluse koje smo obrađivali na času književnosti. Ali, književnost i istorija nisu isto ako vas ne uče i toj paraleli.

Jer, danas svi znamo – „More Turci, ne gaz’te oranje…“ I toliko toga ne znamo.

Znam da je Kosovo moje. Znam da više neće biti moje. Gotovo je.

Volela bih da nisam u pravu ali mislim da su ovo zadnji trzaji politike koja nije imala za šta da se „uhvati“ sem za – Kosovo je srce Srbije.

Jednostavno mislim da je farsa gotova, stoga, njima ovi stihovi:

„Danas nama kažu, deci ovog veka,

Da smo nedostojni istorije naše,

Da nas zahvatila zapadnjača reka,

I da nam se duše opasnosti plaše.“

Stihovi iz pesme „Na Gazi Mestanu, pisao Milan Rakić, preminuo 1938. godine…

Greške se teško, teško ispravljaju. Bar ovako velike. Ne postoji ta diplomatija.

Ako vam na pamet padne bilo šta drugo, to bi dovelo do nove kosidbe. A dosta je bilo.

Davno sam čula jednu divnu pesmu čiji stihovi idu:

„Tu dolinu božurova znate li,

gde davno, davno, bejah ja sa njim,

al’ ljubav je naša davno prestala,

to dobro, dobro, dobro, pamtim ja…“

Pitam se kako je njima…

Ja sam uznemirena, a rekoh – nikada nisam bila na Kosovu…

 

Pročitajte i

Drugovi Hrvati, Tito je deo i vaše istorije

Svet u 21. veku radi na tome da ljude pošalje na Mars, usavršava bioničku ruku, pokušava da otkrije tragove inteligentnog života van ovog sistema, vama je najveći problem kako da se nosite sa sramotom ako popijete kafu, pardon – kavu na Trgu maršala Tita.

19 komentara

  1. ….sta reci…. da se neko nekad pozabavio time da zastiti srpsku istoriju na Kosovu umesto da skuplja jeftine politicke poene i pere pare… ali nije. i gotovo.
    „Ako vam na pamet padne bilo šta drugo, to bi dovelo do nove kosidbe. A dosta je bilo“ i tacka.

  2. Svesni su uznemireni, nesvesni su nesvesni… Kao da je sve vreme veliki broj ovih drugih i sve ih je više…

  3. Odlicno receno… Hvala na ovom lepom tekstu.

    doduse, mi „odozdo“ smo imali druge znake o greskama komunista, npr. kako je Tito dozvolio naseljavanje Kosova Albancima sa severa Albanije, kako bi „imao ko da radi u rudnicima“ (gde je u stvari trebalo smanjiti moc „velike Srbije“ u onakvoj Jugoslaviji.

    I iskreno razumem zasto veliku vecinu ljudi sa severa Srbije bas nesto zabole za Kosovo, jer to isto Kosovo za puno ljudi nije kolevka srpstva, vec kolevka i izvor problema u poslednjih par decenija. Jbg, tako je kako je… Da su se organizovale te ekskurzije i da su deca ucila o nasoj istoriji umesto o psu koji je spasio Tita, onda bi razumeli…
    A zamisli sad kako je nama koji smo npr. odrasli u Peci, u porodicama koje su vekovima zivele na liniji Pec-Decani-Prizren. Krsteni u Decanima, odrasli u dvoristu Pecke Patrijarsije, pecali u Rugovskoj klisuri itd. Ko nije bio na tim mestima i ne moze da razume.

    I zato me i ne boli kad upoznam nekoga iz Beograda ili Novog Sada ko nema osecanja prema Kosovu, pa pokusava da bude smesan na twitteru i cinicnim i sarkasticnim komentarima puni timeline. Ne boli, ali je tuzno koliko smo postali sebicni. Toliko sebicni da nam je lakse da prihvatimo pricu da su onih 50 huligana predstavnici Srba sa severa Kosova, te da je cool biti na Tacijevoj strani jer, ako nista drugo, on ce najzad srediti i taj poslednji trzaj srbovanja tamo i onda cemo uci u EU i tamo ce svi redom da nam se klanjaju i dam bacaju pare u narucje, a njihove zene ce same da se skidaju cim se Srbende pojave sa svojim seksi stomacima.

    Najtuznije je sto ce ti isti ljudi za jedno 15-ak godina placati lepe pare da idu na ekskurziju u egzoticnu Metohiju (wow, kako to samo zvuci na TVu – Me-to-hi-ja! Tako… tako istocnjacki… tako istorijski!) i obidju tu istu prelepu Pec, popiju manastirsko vino u Peckoj patrijarsiji, i manastir Decane da probaju mineralnu vodu sa izvora pored manastira, pa onda da prosetaju nestvarno lepim Prizrenom, i odusevljavace se „kosovskom kuhinjom“ prepunom djakonija koje se ne mogu probati nigde drugo. Usput ce uzivati u prirodi koja moze da bude tako jedinstveno lepa samo u kotlinama.
    Tada ce znati sta smo izgubili. Poredice Kosovo sa Egiptom (za koji kazu da je „kolevka civilizacije, a u kom zive grobari civilizacije“).
    Ali tada ce biti kasno…

    Oprosti na patetici, ali ubedjen sam da ce tako biti. Jer smo postali pateticni kao narod. Zato nas takvi politicari i vode. I jos gori glume opoziciju.
    I da bude jasno onima koji ne znaju da citaju izmedju redova – nikad vise ne zelim kosidbu. Previse sam prijatelja izgubio, sa obe strane. Ali bih makar sada dopre do mozga ljudima, i da se mudrom politikom izvuce sta se moze izvuci, jer jos nije kraj (a bice ako „padne“ sever Kosova).

    A tebi jos jednom hvala na ovom tekstu – drugacije je kad ja nesto napisem i kad ti to uradis. Tebe slusaju, a ja sam ipak samo prikriveni huligan 😉

  4. S

    Izuzetno lep tekst. Hvala. Ali, osim tugovanja, dobro je što padaju sve maske. Što pre postanemo svesni okupacije, brže ćemo je se osloboditi. PeckoPivo – kraj je jedino kada mi kažemo da je kraj. Kao što nema mesta cinizmu blaziranih tviteraša, ne treba ni očajavati i predavati se. Zato, vidimo se u Peći (ili Prizrenu). Pozdrav.

  5. Sta reci posle tebe i PeckogPiva?!

  6. I

    Баш тако…

  7. Samo da rata ne bude…

  8. klikcem na ovaj tekst ceo dan i vracam mu se po deseti put. sad se rasplakah. volela bih da imam mogucnosti da nateram svakog gradjanina ove nase jadne i cemerne zemlje da ovo procita. i sire… ne umem da objasnim koliko se slazem sa svim izrecenim i koliko mislim da je vazno da se svako zamisli nad ovim.

  9. „Boj na kosovu su u školi pominjali usput“

    A koliko su trebali da ga pominju? Ja kad sam isao u osnovnu skolu, imao sam istoriju i geografiju, nisam imao primenjenu mitologiju kao predmet. Istorija se ne bavi promenama sa kojima se suocavaju porazeni u tim bitkama, vec pobednici. Pobednik kosovske bitke je promenu svoje srece video pred Becom, a ne na Kosovu. Koliko se mi secamo bitke na Ceru, na Drini, na Misaru, pa svih pobeda u prvom i drugom svetskom ratu, solunskog fronta, svih partizanskih ofanziva? Manite se vise necega sto je bilo pre vise od 600 godina, kakve to veze ima sa sadasnjom etnickom i politickom situacijom na Kosovu?

    Potpuno saosecam sa PeckoPivo, mislim da mogu da razumem kako se oseca, otac mi je rodjen kao izbeglica 1944., ali, bez obzira koliko se oni koji se pecaju na stereotipe velikosrpskog tumacenja istorije, drze u mobilnom stanju i spamuju srpski narod, mi takve price, na veliku zalost, slusamo vec 20 godina, od ljudi razlicitih naroda i nacionalnosti, iz skoro svih delova bivse Jugoslavije.

    Neki ljudi moraju da razumu da za mnoge Srbe Kosovo nikada nece biti kolevka, kolevka ce uvek biti oni krajevi bivse Jugoslavije u kojima su ziveli, ili iz kojih su morali da odu u izbeglistvo. Nikada nisam bio na Kosovu, otac mi je zavrsio uciteljsku akademiju, profesor srpskog, u Prizrenu, i znam da mu je to bio lep period zivota, sredinom 60-ih. Djed Vid, po kome smo dali ime bebi, mi je verovatno presao preko Kosova, kada je prezivevsi bitku na Pjavi otisao iz zarobljenistva u dobrovoljce na solunskom frontu. I to je to, ja nikada nisam bio na Kosovu. Stric mi je ubijen u ratu 90-ih u Hrvatskoj, po njemu smo dali ime nasem prvencu Stefanu.

    Pre par dana video sam tvit gde se neko pita koliko ljudi zapravo i zna da nadje na mapi ta dva administrativna prelaza. Kao, to je problem? Ne, problem i Pandorina kutija su zvanicno otvoreni kada smo 91. slusali pomahnitale novinare TVB kako se javljaju iz „GrubisInog polja“, da sam se svaki dan u to vreme pitao koliko Srba zapravo i zna de se to mesto zove Grubisno polje. To je blizu one Karlovac Karlobag Virovitica linije, za neupucene.

    Srednju sam zavrsio 1991, i otisao sam u vojsku. U rat sam poslat, kao redovan vojnik, nisam se tamo zatekao, pa kako postajem stariji, sve sam ponosniji na cinjenicu da sam, eto, medju 100 ili cak i manje onih koji su upuceni na ratiste, na zadatak, kao u filmovima, pored svih tih dobrovoljaca i rezerve. I od mene dosta. A ako neko misli da zarad neceg sto je vec odluceno treba da bude jos mladica koji ce onda za 10-15 godina da kazu „i od mene dosta“, izvolite, na vasu savest.

  10. V

    Ljudi su ovde navikli na teške situacije, ali postoje oni koji to bolje i loše podnose. O Kosmetu možemo pričati danima, i razni ljudi mogu pričati razne priče, ali jedina istina je da su ljudi ovde vezani za domovinu, ne mogu je se tek tako odreći bez otpora, u šta sam siguran. Srbi odavde će ovde ostati do kraja, pa šta bude, biće, ali Kosova se nećemo tek tako odreći!

  11. @Damir Trninić, Trebalo je da ga pominju bar onoliko koliko i Titovog psa, ne tebi, meni, već generacijama i generacijama, onda ga se možda ne bi tako lako odricali, ne ovog trenutka nego inače, pogrešnom politikom.

    Isto tako nisu pominjali bitku na Ceru, i ostale, ja sam o tome kasnije učila, odnosno čitala, sama. Postojao je samo Tito, Tito, Tito, ništa pre, a kako su nas ubeđivali trebalo je da ne postoji ništa ni posle.

    A u vezi rađanja, jedno je roditi se na proputovanju, u stranoj zemlji jer se porodica preselila, bilo gde voljom onih koji te rađaju, a sasvim drugo roditi se u izbeglištvu. Vidiš kako se ta priča prenosi s generacije na generaciju.

  12. @Mahlat,

    Dodje mi da kazem, sreco, duso, kao malom detetu, nismo se mi Kosova odrekli, mi se ratovali za Kosovo 1999. godine i taj rat smo izgubili. Kad izgubis rat, pa makar sto si samo ucila istoriju drugog svetskog rata, znali bi da kad izgubis rat izgubis terotorije, suverenitet, uticaj. Opet, kao i pre 600 godina, mi izgleda ne mozemo da shatimo da mozemo da izgubimo, mi samo, kao u sportu, mozemo da pobedimo ili da se desi nesto specijalno i samo na nas primenjivo i nama realno, ali ne i da izgubimo (odrekli se, pokrao nas sudija, nasa stativa bila tanja i kaljava…). Koliko je tesko prihvatiti cinjenicu, fakat, koji vazi otkako postoje drzave, da ako izgubis rat gubis i teritoriju. Ako hoces teritoriju nazad, moras je zaraditi, i to samo na jedan nacin, ono da se princeza kralja Kosova uda za princa naslednika Srbije pa da se tako ujedinimo, to tako vise ne funkcionise.

  13. Evo ja ću da kažem – srećo, dušo i slično, mi smo se Kosova odricali decenijama unazad, nismo ga izgubili 1999. godine, to je bio logičan sled događaja.

    Isto tako sam napisala da smo ga izgubili, Ja sam se sa time pomirila, ne danas i juče, odavno, samo imam prava da mi bude žao. Znaš ono, da imam emociju, nepopularno ali eto.

    I prilično mi je muka od ovoga što se sada radi, mlaćenje prazne slame, udaranje pesnicom o sto i slično – mi nećemo, mi ne damo, mi ovo, mi ono.

    Hvala na edukaciji oko poraza.

  14. Emocije, eh, te emocije, pa sta bi politicari radili da dobri ljudi nemaju emnocije, kako bi ih zavodili i obsenarili. I meni je zao sto nema vise Jugoslavije, pa ko me pita za moje emocije, sad se trazi da imamo neke druge emocije, vise fokusirane na samo jedan deo zemlje u kojoj sam rodjen.

  15. Damire, bas kao sto sam gore napisao – nema sanse da skroz skontas, na zalost.
    Da, ti razmisljas prilicno ispravno, ako prihvatimo da je rat izgubljen. I za dosta ljudi jeste. I gledano sa strane teorije, sigurno da je bolje prihvatiti poraz i krenuti dalje, u bolju buducnost. Ali to je samo teorija.

    Ali stanje na terenu nije takvo, nemoj da se zavaravamo. Kosovo nije normalna drzava, niti to moze da bude. Mislis da bi ljudi koji sada zive u MItrovici i po enklavama mogli da ostanu da zive tamo? Kao, da grade novu, multikulturalnu drzavu Kosovo? Narocito sa Tacijem i ekipom na celu… heh…

    Imamo par prijatelja u Peci koji su toliko ocajni da hoce da menjaju imena i sele se u Srbiju. Toliko je lose… Pec je trgovacki grad, sem Zastave koja vise ne radi i Pecke pivare, nema velikih fabrika. Svi imaju neki svoj mali biznis. Sada to vise nije moguce – reket, sto drzavni (dotacije udruzenjima veterana i sl) sto standardni, da te niko ne dira… Zive od ideje da deca uspeju u Nemackoj ili gde god da su, pa da ih povuku tamo…

    E zbog toga rat nije gotov… Zbog ljudi u enklavama i Mitrovici i njihove energije da izdrze i bore se za svoje, kao i zbog cele te ideje Tacijeve drzave-kompanije. Zbog toga sto nije fer da se zbog toga sto sada znamo da su Tito i Slobica gresili, mi odustanemo i „predamo“ te ljude na milost i nemilost Taciju.
    Ja samo mogu da se nadam da ce rat ostati u diplomatskim krugovima… Najiskrenije.

    I nemojte ljudi, molim vas, da uporedjujete ratove u Bosni i Hrvatskoj sa ovim. Jedina veza koja se moze povuci je da su nastali na starim greskama, i da su nevini ljudi stradali, te da smo ih izgubili onog trenutka kada je prvi metak opalio.

  16. N

    Problem se mogao itekako ublažiti da je u periodu od kraja Drugog Svjetskog rata stvorena pored albanske i politička elita Srba na Kosovu i Metohiji umjesto što se upravljalo njima iz centrale u Beogradu kojima je najviše bilo stalo do fotelja a vidimo da se do dana današnjeg situacija nije promijenila. Sada Srbi na sjeveru KiM gledaju u vladu Srbije da nešto učini a oni gledaju kako da ih na najbezbolniji način puste niz vodu kako bi Demokratska Stranka imala adut u narednoj predizbornoj kampanji a to je kandidatura Srbije za članstvo u EU koja se već počela rastakati iznutra. Da je postojala politička elita kosovskih Srba Srbi bi se u mnogo manjem broju iseljavali iseljavali sa KiM. Politički predstavnici Srba mogli bi uticati na tadašnju i republičku i saveznu vladu za otvaranjem radnih mjesta i smanjenje nezaposlenosti. Kada ljudi imaju posao nemaju vremena za međuetničke trzavice. Takođe Srbiji niko nije nametnuo Ustav iz 1974. godine nego ga je tadašnja vlast objeručke prihvatila zbog dodatna dva glasa na saveznom nivou. Tako da smo sami krivi! Čorbu skuhanu tada i danas kusamo!

  17. Da li se neko seća (od starijih) kako je zapravo Kosovo izgubljeno? To je proces koji je trajao decenijama. Sećate li se onih talasa seobe Srba sa Kosova u Srbiju? Sećate li se kad Albanci nisu pitali za cenu kuće i imanja? Naši se tada nisu žalili. A Albanci su natenane kupovali kuću po kuću, plac po plac.
    I stvarali velike porodice. Usput su ulagali veeeelike pare za potrebe lobiranja, naročito u Americi.
    Kad su otišli svi oni koji su bili voljni da prodaju imovinu za nenormalno visoke iznose (a bilo ih je mnoooogo), onda je došlo na red zastrašivanje. Sećate se „slučaja Martinović“ i one flaše? Od straha su sad bežali Srbi koji su dobijali od Albanaca (ovog puta) realne cene za prodaju svoje imovine.
    Na kraju su ostali ovi nesrećnici koje gledamo u tv izveštajima. Nisu hteli, nisu mogli, koji god da je razlog, oni su sad jedina prepreka za potpuno etnički čisto Kosovo. I proći će najgore. Jer je Srbija puna jada i čemeri, iscrpljena, prepuna izbeglica sa svih strana. Ko da ih brani? I kako?
    Ali šta je poenta? Da li smo sa takvom taktikom Albanaca imali ikakve šanse da zadržimo Kosovo? Ja mislim da nismo.
    Albanci su imali silnu želju i išli su polako, korak po korak. Mi smo Kosovo uzeli zdravo za gotovo. Naše je i gotovo. E, pa više nije. Dockan!
    Uzgred, ni ja nikad nisam bila na Kosovu. Još u staroj Jugoslaviji to nije baš bila poželjna destinacija, sećam se koja je bila ludnica u familiji kad je brat od tetke trebao tamo da služi vojsku. Sve veze su se potegle da se „izvuče“.
    Žao mi je Srba i svih ostalih koji su ugroženi. Sa druge strane, ne želim da potcenim ni moju sopstvenu ugroženost zbog svega. Naročito ugroženost dece.
    Uvek sam bila za to da Srbija, koliko god da je mala, mora da se okrene drugim stvarima, maštam o danu kad će stranci da se otimaju za naše državljanstvo, kad će naš standard da bude primer za sve.
    Tada bi bili u realnoj poziciji da se zaista za nešto i izborimo.
    Suviše nas je malo da bi se rasipali životima, pogotovo pošto znamo da bi to bilo bukvalno žrtvovanje, bez rezultata.
    A meni je nekrofilije, obožavanja mrtvih dosta!

  18. Jos sinoc sam htela da ostavim komentar, ali sam smatrala da je neukusno, bio bi poduži. Iz tog razloga napisala sam post sa namerom da iznesem isključivo svoje viđenje propasti Kosova. Iz mog ugla, i ništa drugo. Neki bi to možda smatrali provokacijom, ali… one koji ga budu pročitali prvenstveno molim da gledaju to iz nekog drugo ugla, manje emotivnog a više realnog. Kosovo odavno nije naše, samo je pitanje kolika još cena treba da se plati. Nažalost, sada se cena meri životima onih grešnika koji nisu imali gde da odu 🙁

  19. D

    Mahlat, najiskrenije ti se klanjam! Rekla si sve ovim tekstom! Oduševila si me i zaslužila moje (i ne samo moje) poštovanje za čitav život! Iskreno sam ganut, što zbog činjenice da sam oženjen najlepšom Prizrenkom devojkom, što zbog činjenice da, verovatno ni ja nikada neću videti grad koji, kao i ti, poznajem samo iz bajkovitih priča…
    Ovim postom, ostavila si poseban trag u mom umu, a nadasve i kod svakog drugog ko je imao sreće i volje da isti pročita…
    Hvala ti, Mahlat!

Ostavite komentar