Let’s talk about sex, baby

Pevači ove zemlje imaju svoje fanove i stalno ih pozdravljaju – kako god pogledaš u televizor neko pozdravlja svoje fanove, cmok, cmok, cmok… Čudom ne mogu da se načudim otkud pojedinim ljudima toliki fanovi. Da prestanu da pevaju i da muče ovaj narod neće nikako, zbog tih fanova.

Političari ove zemlje nemaju fanove, imaju biračko telo. I oni isto neće da se manu politike ili da počnu da je upotrebljavaju onako kako piše na uputstvu. Nije lepo, zbog biračkog tela.

Oni neprekidno ponavljaju: “Ovaj narod zna!“, “Zna narod!“ i slično iako je ovaj narod je dokazao da nema pojma.

E sad me jedno interesuje. Kako sam ja to uvek telo koje bira jednog a dodje joj deseti i muva me dok me ne iskoristi.

Kako sam ja to uvek i po rođenju i po ubeđenju biračko telo a neko drugi je po rođenju kandidat pa poslanik, pa predsedavajući, pa šta sve ide potom? Mislim, ide – ambasador u nekoj egzotičnoj zemlji. Dok se ne zaboravi.

Kako su to poslaničke guzice srasle za fotelje kao da su se rodili sa njima nikako ne znam. Psiholozi se ubiše objašnjavajući kako je automobil kod muškarca nastavak polnog organa. Šta je onda poslanicima fotelja? Nastavak čega? I može li taj nastavak da se amputira kao i svaki drugi deo tela ili on kad sraste ostaje tu? Da nije to amputiranje fotelje opasno po život?

Zemlja nam mlada, ovi sa sraslim foteljama nam neprekidno govore da je u pubertetu, toliko problema imaju sa njom kao sa mladjim delikventom, angažovali i psihologe i socijalne radnike, nema šta nema al’ zemlja se i dalje ponaša kao pubertetlija, nikako da odraste.

Što se mene lično tiče ja odavno nisam u pubertetu. Ni zakonski ni iskustveno. Vrbovana sam, vrbovana, i iskorišćena. I k’o ženski glas i ko biračko telo. Srpski rečeno, ispušila sam! Još jednom. A nije mi to u opisu života. Ni po rođenju ni po ubeđenju.

I tako, bez obzira što su me mentalno karali i što sam verbalno popušila svakome kome se nije svidelo šta govorim, kod mene nije došlo do orgazmičkog prosvetljenja.

Hoću reći, tretiraju me kao telo za karanje kako mogu da se prosvetlim? Da bi došlo do prosvetljenja neko bi morao da vodi ljubav sa mnom a to se neće desiti jer nisu tako vaspitani.

Dakle, dragi moji, ako niste primetili na snazi su, zadnjih meseci, dve srpske sadističke psovke – Jebem te ludog! – i – Jebem te glupog! Lud i glup sam ja, to jest, ja kao biračko telo. Bez glave! Ovi što na meni primenjuju ovu verbalno karajuću radnju računaju da nemam glavu a ako je i imam po njima u njoj garant’ nema ništa. Prazna. Normalno je onda što misle da neću primetiti šta mi rade nego da ću da zažmurim i da pustim da bude što biti mora k’o precvala mlada prve bračne noći.

Dosta mi je toga da me ubeđuju da MI moramo da vratimo dostojanstvo Srbiji. Mi joj ga nismo ni oduzeli. Dostojanstvo Srbiji su oduzeli oni koji se smeškaju sa bilborda k’o glumci iz loših filmova. Reklame i služe tome da se progura nekvalitetna roba, ona kvalitetna reklamira samu sebe.

Dosta mi je onoga ‘’Srbija se saginjati neće’’, vala neću ni ja. Neću više da zatvaram oči da ne bih videla, da se pravim da nisam čula, ma neću više da budem karana. Ne dam. Nek’ sam i luda i glupa toliko svesti imam. Mislim, svesti da primetim da je ipak silovanje u pitanju.

A to silovanje je počelo odaaaavno, ihihi, pa ako ste zaboravili da vas podsetim:

1988. godine nam se dogodio narod, to jest, dogodio nam se Slobodan Milošević koji je ovo o događanju naroda i konstatovao. Je l’ znate vi kad je bila 1988 godina? Pre punih 20 godina!!! Onda se 1989. godine na Gazimestanu dogodio ‘’miting nad mitinzima’’. Spontan. Spontano kod nas znači – dobijete slobodan dan, ispisane transparente, besplatnu vožnju i sendviče, pa tek tamo gde su vas odveli vidite što ste došli i šta treba da radite. Kad svi viču ‘’ura’’ – vičete i vi, kad se zaori ‘’ua’’ priključite se i vi. Ovi spontani mitinzi nad mitinzima se kod nas dešavaju u pravilnim vremenskim razmacima.

U godinama nemira Milošević je uzvikivao ‘’Sto puta ću reći ja sam za mir!’’ Da l’ je reko sto puta ne znam, nisam brojala, ako i jeste falilo je da uzvikne i sto prvi put valjda bi upalilo. Mada, što se te njegove mantre tiče – bila je to samo iluzija a da bi neko bio dobar iluzionsta mora da vežba.

1996. godine, Milošević nas je zavoleo (‘’Volim i ja vas’’) na jednom od mitinga nad mitinzima. Iz te velike ljubavi rodila se krađa glasova sve pod parolama ‘’Srbiju niko neće deliti’’ i ‘’Ne damo Kosovo’’.

1999. godine dogodilo nam se bombardovanje. I opet veličanstveni mitinzi nad mitinzima po ulicama i mostovima. Avioni nevidljivi, narod vidljiv. Spontano. Ni tad nismo dali Kosovo.

A onda se dogodio 5. oktobar. Jedino što nije bilo spontano već organizovano.

Od tada do danas – Miloševića više nema, Crna Gora se odvojila od Srbije (ovo se desilo iako nikako nije moglo da se desi – kako još nam nije objašnjeno al’ mora da vlast misli da narod ovo nije ukapirao), dogodio se još jedan spontani miting nad mitinzima na kom je premijer rekao da svi znaju kolika je data sprska reč. Reč je bila – Dok živimo Kosovo je Srbija!

Eto!

Ako se vama čini da između 1988. i 2009. godine ima neke razlike – nema ama baš nikakve. Vi ste samo obnevideli zbog gore pomenute radnje karanja.

Ako imate godine za prodaju i decu za rasprodaju vi razmislite šta ćete i kako ćete. Hoćete li dozvoliti da se i vaša deca jednog dana osvrnu i začude se gde im odoše najbolje godine i ko ih je pravio budalama ili ćete nešto uraditi?

Dokazano je da vreme ne može da se vrati. Nigde sem u Srbiji.

Ako sad dozvolimo da nam se još jednom desi ono žargonsko karanje – karaću te pa ti neću dati na oči da gledaš – mi i nismo za bolje.

O, i da vas podsetim – posle karanja vrlo često dođe do trudnoće. Neželjene.

Mi ni prethodno očinstvo nismo utvrdili a o budućem da ne govorim.

Život je čudo! Sve dok se nekom diže ima ko i da puši. Tako to ide.

Dakle, došlo je vreme da onima što im se mnogo diže, na pogrešnom mestu i u nevreme, neko počne tajno da sipa brom u klopu.

Da malo danemo dušom.

Mi, koji nismo ni po rođenju ni po opredeljenju od onih koji sve to jesu.

I nemoj da me neko nije razumeo.