Lost Generation – kako je društvo pojelo svoju decu

Press je juče objavio tekst o Izgubljenoj generaciji – Da li pripadate izgubljenoj generaciji – sa nadnaslovom Veliko izgraživanje. Malo pompezno, ali hajde, veliki mediji su veliki mediji, jelte.

Jutros je na b92 osvanuo tekst – Talenti kupe kartu u jednom pravcu – o tome kako nezahvalna omladina Srbije, nakon što ih država sa sve renomiranim firmama stipendira a oni na kraju uhvate put pod noge i odu da se prodaju nekome van granica Srbije.

U ovom drugom tekstu se ne pominje Izgubljena generacija, ali on upravo govori o onima koji ne žele da budu izgubljeni, jer džaba ulaganje u talente i stipendiranje ako svi oni, nakon što završe svoje škole ostanu na ulici, bez mogućnosti da rade, napreduju, žive, stvaraju porodice.

Pa malo oko tog fenomena Izgubljena generacija, da li se to odnosi na nedogovorne mlade ljude koji bi ‘leba bez motike, ili na neke druge.

Izgubljenom generacijom se bave sociolozi sveta, nije Press izmislio ovaj termin niti uradio bilo kakvo veliko istraživanje, bar ne veće od onoga koje sam ja uradila pre par meseci i objavila na blogu.

Ovaj termin nije ni skovan ni rezervisan za srpsku omladinu koja je navodno neodgovorna, lenja i poročna (kako neki optužuju mlade) već je globalni problem.

Pripadnici izgubljene generacije su mladi između 30 i 40 godina, oni koji nemaju posao ili rade poslove za koje se nisu školovali, po sistemu daj šta daš pa na svim mogućim radnim mestima možete naći fakultetski obrazovane ljude koji žive kod roditelja, koje roditelji sa svojim mizernim penzijama i dalje hrane  i daju im besplatno stanovanje, koji voze raspali auto svojih roditelja jer svoj ne mogu da kupe, isto kao ni stan. Ne odlučuju se za zasnivanje porodice jer ne mogu da joj obezbede osnovnu egzistenciju. Dakle, to su oni ljudi koji su najviše pogođeni krizom nezaposlenosti, nisu imali vremena nešto da steknu, nemaju mogućnost da steknu ubuduće.

Najveće žrtve svetske ekonomske krize, odnosno problema nezaposlenosti izazvanim krizom, su mladi ljudi. Naravno, u Nemačkoj je taj postotak najmanji, isto kao opšta nezaposlenost, oko 8%, a u Španiji je veći nego u Grčkoj (u kojoj su oni koji nemaju ništa suočeni sa surovim merama štednje, ima ih oko 43% ) – 51,4%!

U maju mesecu, EU zavod za statistiku je objavio da je u 17 zemalja EU 16,3 milona bez posla, većina su mladi između 30 i 40 godina.

Ono što pritiska mlade ljude je – nemogućnost zaposlenja, prihvatanje bilo kakvog posla radi preživljavanja, prekvalifikacije, otvaranje sopstvenih firmi za šta nemaju sredstava pa to ide svuda uz subvenciju države što nije ni jefitno, ni lako, ni bezazleno, i napuštanje školovanja za šta ili nemaju para ili jednostavno moraju da počnu bilo šta da rade jer više nema ko da iz izdržava, roditelji su takođe pogođeni krizom.

U vezi teksta na b92, toj tragediji da nezahvalni mladi odlaze iz Srbije, nije tako samo u Srbiji, u poslednje dve godine 20.000 mladih ljudi sa fakultetskom diplomom napustilo je Grčku i otišlo širom sveta u potrazi za poslom i egzistencijom.

U poslednje četiri godine porast nezaposlenosti je toliki da preti da bude najviši u istoriji.

I šta dobijemo, opet u vezi fakultetski obrazovanih mladih ljudi koji odlaze iz zemlje?

Oni ne mogu da dobiju posao. Dok ga bezuspešno traže prihvataju bilo kakve poslove, volontiraju, sve u nadi da će sutra njihovo iskustvo upisano u CV fascinirati nekog poslodavca. No, ne lezi vraže, poslodavce baš briga za ljude sa znanjem i iskustvom, poslodavci će zaposliti nekoga ko nema ni znanja ni iskustva, navodno uložiće u njegovu obuku, besplatno će mu prodati znanje a sve zbog toga što će takvu osobu mnogo manje platiti nego onu koja zna znanje (mojoj ćerki je par puta obrazloženo zašto nije podobna za posao za koji je konkurisala sa  – imate više škole i znanja nego što je nama potrebno a za radno mesto za koje se baš to traži).

Kad dođe do otpuštanja, da li ste pročitali koliko ljudi dnevno u Srbiji ostaje bez posla, prvo su na udaru mladi ljudi.

Pripadnici Izgubljene generacije, kako mogu da pročitam komentare, nisu ni neobrazovani, ni lenji, ni besni, oni su jednostavo ljudi koji iz ove perspektive nemaju budućnost, godine staža neće prikupiti nikada, samim tim njihove penzije, ako ih budu zaradili, će biti mizerne, nedovoljne za pristojan život.

Pre dve godine, u vesti o porastu rata za kredite, izjavu je dao momak koji je kupio stan na kredit koja je toliko porasla da više nije mogao da plaća, koji je uz “razumevanje” banke prodao stan pod hipotekom, razdužio se sa bankom i vratio se u roditeljski stan, da u trideset i nešto godina shvati da  najverovatnije nikada neće izaći iz roditeljskog krila i da se vratio na početak. A imao je dobru volju.

Pa da zaključim, Izgubljena generacija je žrtva krize, nema trenutni problem već dugoročni… sagledati se ne može u svim životnim aspektima. Čitave generacije su izgubile budućnost. Odnosno, čitavim generacijama je neko oteo budućnost…

I tako će biti decenijama. Ako neko misli drugačije neka kaže, to – kako spasti Izgubljenu generaciju.

(Ko želi da ode i pronađe svoje mesto na kome može da živi – najmanja stopa nezaposlenosti mladih, ispod 5% je u Holandiji, Danskoj i Islandu.)