Misli moje kud bludite

Tačno se sećam, do najsitnijeg detalja, iznad ’’smederevca’’ moje babe na kome si mogao da se ogledaš, stajala je uštirkana ’domaćica’ izvezena plavim koncem, pričvršćena rajsnadlama za zid. Na njoj ona (bilo koja), uredno začešljana, s keceljčetom, meša nešto u nekom loncu, vojsku da nahrani, zagledana u zid iznad šporeta a iznad piše ’’Misli moje kud bludite’’, rasegnuto preko cele one ’domaćice’ kao duga.

Pošto je moja baba rodjena pre balkanskih ratova i čitav svoj život je vodila lični rat sa ratovima koji su pohodili Srbiju i na kraju je napravili belom udovicom što do kraja svog života nije mogla da oprosti Švabama koji su joj odveli muža a o egzotičnim ostrvima nije znala ništa, što se nje tiče nisu ni postojala, vrhunac nekog provoda je mogao da se dešava u Vrnjcima što je dokumentovano očukanim lončetom za kafu, meni su godine trebale da ukapiram gde su joj bludele misli dok se borila sa zaprškama.

Ako je baba i imala nekoga to znaju ona i crna zemljica. Zvanično, morala je sebe da drži zauzdanu, u redu poštenih žena. Rat joj oteo muža a ona je morala da otme sebi sebe. Pekla se na tihoj vatri, sve do prirodne smrti, mučila sebe i štirkala tu domaćicu koja je upozoravala da ne misli na ono na šta ne sme da misli. Šta je mislila, bog sveti zna, al’ znam da nije mislila daleko. Bila takav tip. Nisi mog’o iz nje reč da iščupaš, samo znam da je mislila. Po toj ’domacici’. Bila je smerna, večito obučena ko kineska omladinka u vreme Mao Ce Tunga. I nije se žalila ni na šta. Samo je sedela i sitan vezak vezla, da znam da napišem pesmu u desetercu odma’ bi napisala kako je natapala taj svoj vez biser suzama i svako veče rasplitala kose, tako nešto.

Druga baba nije vezla. Ona je čuvala predratne šešire i pušila ’’na muštiklu’’. Svi smo znali šta sanja. Svako jutro je referisala kako je u snu pohodio muž, doš’o na belom konju da je vodi i kako mu je ona nanu naninu da je ostavi na miru, da nema nameru da ide sa njim. Čvrsto je verovala da se na onom svetu sreću muž i žena al’ pošto jeona njemu bila druga bila je ubedjena da se on već gore sreo sa prvom i nije joj padalo na pamet da mu dopusti da je prevari u snu pa da i gore, k’o ovde dole, ’’spava sa kokoškama’’. Što se nje tiče bio je obezbedjen. Al’ bez obzira na to, oblačila se predratno damski, zlu ne trebalo, mož’ biti da on dojaše pa da se ne bruka. Ni pred njim a ni pred onom prvom.

I ja sam se jednog dana, gledajući kako odbija kolutove dima i slušajući o belom konju kako kaska kroz njene snove usudila da priupitam je l’ taj deda jahao nekog konja. Jok, bre, vozio motor. I bio ’’težak švaleraš’’. Imao kafanče, pa još taj motor, logično da je bio švaleraš. I ispriča meni baba kako ga je ceo život, sve do rata, čekala, što iz kafane, što sa motora, da je sve recepte – kako zadržati muža u kući i u krevetu isprobala i da ništa nije uspelo. Zadnji recept joj dala neka popadija, baba napravila ’ladnu trajnu, šibicom docrtala seksi mladež iznad usne i ’’ovde gde je slepo oko’’, legla u uštirkanu posteljinu i čekala. Ujutru se probudila sama, u ogaravljenoj posteljini od onih veštačkih mladeža. I navodno prestala da ga čeka. Mi lepo videli kako ga čeka i dalje, spremna da mu oprosti, još ga stilizovala pa ga stavila na konja, k’o princa, valjda joj se smučio onaj motor. I garant’ bi naskočila iza njega nego valjda ni u snu nije znao da se ponaša.

Posle kad su se pojavili ’’Maratonci’’ ja dedu počeh da zamišljam ko Djenku. Da me ubiješ ne mogu da ga zamislim drugačije.

Prvog dedu ne zamišljam, imam sliku koju je poslao iz neke Amerike na kojoj ličii na gangstera, odelo na pruge, brkovi a la Kler Gejbl i belo maramče viri iz džepa. Medju prstima dogoreva cigareta. Ma isti gangster. Pozadi piše – Vidi kako sam ti lep. U babinom prisustvu nisam smela ni pod razno da okrenem sliku, taman krenem a ona me preseče – Jebo ga otac! Nije se vratio i nije imalo šta da se priča. Bio je živ al’ što se nje tiče živ k’o seronja čim je podleg’o propagandi pa se nije vratio. To je dva puta rekla. Al’ poricala onom ’domaćicom’ iznad šporeta. Ako je bludela ka njemu.

E večeras sam peglala. I ukapirala da je peglanje mnogo opasan posao. Peglaš i bludiš. Svašta ti padne na pamet. Peglam i lepo vidim kako otputovah iz rodjenog braka. I prisetih se i majke kako sam umela da je zateknem, u pola peglanja spustila peglu, puši i crta pogledom po zidu. Šta je crtala nije pričala.

Sva sam se istraumirala i rešila da angažujem neku ženu za peglanje pa neka ona bludi. Bar će da joj se isplati.

Ja ako nastavim lako mogu da počnem da zamišljam konje i da crtam mladeže, boga pitaj šta može da mi padne na pamet…

Da počnem da vezem sebi neku ’domaćicu’ sa upozorenjem ne smem, i to je pos’o kad možeš da bludiš pa da ne znaš da staneš.

Mahlat, u četiri ujutru, uspešno razvedena od sna…

Nastavlja da bludi pa će da referiše.