Mnogo se ti, Mahlat, praviš pametna!

Jedan broj u imeniku manje.

Prvo, ne podnosim kad me neko prekida i nikako ne dozvoljava da kažem šta mislim pa moju rečenicu završi sa – Znam šta hoćeš da kažeš. Ma nemaš pojma! Ne podnosim ni kad me odsluša pa me na kraju pita – Šta si htela da kažeš. Odma’ bi da ubijam! Rekoh, bre! Šta sad treba, da analiziram samu sebe???

Drugo, ne podnosim kad neko misli da je samo on u pravu i ne ne prihvata da drugačije mišljenje uopšte postoji. Kad mi ne dozvoljava da mislim ono što mislim nego me lepo davi s tendencijom da me usmrti il’ da mislim k’o on. To obično potkrepljuje sa – Slušaj JA da ti objasnim; Čekaj, MENI se desilo – nekako moram da mislim na osnovu njegovih dešavanja, poraza i životnih iskustava. Moje ko šiša.

Treće, ne podnosim rasprave telefonom, nikoga ne možeš da u’vatiš za gušu kad kulminiraju prvo i drugo.

Četvrto, kad me pitaju šta bih uradila kad bi mi se nešto desilo ja izdeklamujem svoju teoriju – uradila bih to i to. I naglasim da opet nisam sigurna da bih to uradila, samo tako mislim, gde znam u kakvom bih stanju bila u nekom trenutku, da l’ bih se setila svoje teorije iz trenutaka pametnog rasudjivanja il’ bih u sekundi postala ludak koji ne vlada sobom. Zavisi. Uvek od druge strane, dogadjaja, trenutka, mogu da budem umiljato jagnje a mogu i da se pretvorim u lava koji seksualno zlostavlja gazelu pa je posle onako iscrpljenu pojede. Otkud, bre, znam koja životinja čuči u meni i koju će neko preko puta da izazove.

Situacija od juče:

Nisam baš ukapirala da l’ mi se žalila il’ mi se hvalila al’ priča mi prijateljica kako joj se udvara tamo neki. Nemam pojma koji al’ imam ulogu tumača njegovih udvaračkih dela i reči. Ona u dilemi. Šta ako se ispostavi da je isti kao njen bivši muž? Šta ako samo hoće ono? Šta ako im ono bude bez veze? Šta ako se zaljubi. Šta ako je ostavi? Šta ako opet bude patila? Umorih se u sekundi.

Pokušah da joj objasnim da ima samo dve mogućnosti – da se odmah udavi u tome šta će biti ako bude ili da sedi kući i misli kako joj je jedna patnja u životu bila dovoljna. Da nema ništa od toga – šta bi bilo kad bi bilo a ne mora da znači.

Traži preciznije objašnjenje.

Ja sve ono što sam rekla okrenem naglavačke i zajebem se.

Kažem otprilike – Pa dobro, bre, je l’ znaš ti koliko godina sam ja bila devojka? Znaš li koliko puta nisam mrdnula od one prve kafe, odma sam imala želju da ubijem onog preko puta. Znaš li koliko sam priča odslušala, i onih koje sam htela i onih koje nisam.

Ne vredi. Neće za džabe da pije kafu, šta ako se razočara.

Ja opet progovorim i opet se zajebem, to jest, kažem – Šta misliš, da mene niko, nikada, nije razočarao. Slagah doduše, malo me njih razočaralo, uglavnom oni koji su me prethodno očarali al’, eto, vidim kako postajem sve gluplja i gluplja, baš onako kako razgovor nalaže.

Na sve to, moja draga prijateljica meni kaže – Lako je tebi, ti si navikla.

Počeh ja, k’o džekpot, da obrćem ne bih li složila tri iste sličice da ovo razumem al’ ne ide, vidim samo imam želju da kažem – Aj’ majke ti nemoj više da me zoveš. Ni zbog čega.

Umesto toga je priupitam – ‘Leba, ti kako sam ja to navikla.

Objasni ona meni. Dok je ona 17 godina bila u braku ja sam bila devojka. Po njenoj slobodoj proceni ja sam sretala najmanje jednog muškarca godišnje ako ne i više koji su pretendovali na mesto mog muškarca, ljubavnika, dečka, nešto tako. S obzirom da svih tih godina ja nisam uspela da se udam znači da su me svi oni ostavljali, svih sedamnaestoro ako ne i više, a sve uzevši u obzir najnormalnija stvar na svetu je da sam ja navikla da u moj život ulaze kandidati i iz njega izlaze a da to na mene ne ostavlja traga. Lako je meni bilo da ja sa nekim pijem kafu kad sam znala da od ta posla nema ništa, naviknuta sam, ona ipak ne želi da pije kafu a ni da sluša potencijalnog muškog ostavljača.

Nekako dodjoh do daha al’ nikako do reči. Ne znam šta da kažem.

Na kraju nekako uobličim da ne mogu da verujem da je ona još jedna od onih koja se godinama družila sa mnom ne napuštajući svoju predrasudu da ja kao sama, neudata i neostvarena lakše podnosim život od njih udatih, razvedenih, po meri nepisanih pravila, da ima taj stav – ko je meni doš’o-dobrodo’šo, ko otiš’o-opet dobro. Navikla sam. Osećam kako mi se uvređenost penje uz kičmu, izgubih i volju i želju da pričam.

I kažem – ti si samo jedna ovca u mom životu na koju sam ja trošila vreme. Nažalost, nisam kad je trebalo analizirala tako kao ti. Pola sata me mučiš šta će biti ako to ne uspe, ni sekundu nisi razmislila šta će biti ako me uvrediš i pročeprkaš moju ranu. Računaš – navikla sam da neko malo, malo, pa na tu moju ranu sipa so. Ii nemoj da piješ sa njim tu kafu. Boga pitaj gde to može da odvede. A možda će čovek da se razočara. Ovako k’o ja… i ne zovi me više. Nikada, ni zbog čega…

Moja dugogodišnja, verna, nerazočarana, nenaviknuta, ranjivijeg srca od mog, šta bi bilo kad bi bilo, lako je tebi drugarica reče:

Mnogo se ti praviš pametna – i tresnu slušalicu.

Ostadoh tako napravljeno pametna da se čudim.

Posle svega, umesto da dodjemo do zaključka- pij kafu, živi život, nek ide život, dodjosmo do toga da se ja pravim pametna.

Ostavi me bez mogućnosti da joj kažem da je nemoguće praviti se pametan.

Nemoguće je praviti se i glup.

Al’ meni je uspelo.

I nisam razočarana.

Naviknuta sam.

Mislim, da brišem te brojeve iz imenika.

I nisam pametnija. Samo sam mirnija.

Fotku uzela odavde.