Neće me oprati ni Dunav ni Sava…

Da sam k….e sreće odavno znam. Ono što se meni desi neće nikome. Ili će se desiti retkima.Meni je nekako u opisu života da se nađem tamo gde ne treba u najneverovatnijem mogućem trenutku. Moja baba je imala obicaj da kaže: “Što li te j…o đavo da guraš nos gde mu nije mesto…“

I tako… danas ga gurnem sa prijateljicom u seksi šop. K’o da ni jedan ranije nisam videla, i k’o da ne znam šta tamo ima, i k’o da ću da popunjavam neku ličnu kolekciju. Tamo, seksi šop k’o seksi šop, mali milion stvari za koje nemam pojma čemu služe. Ono što me  oduševilo je da je prodavačica obučena, zna, bre, sve. Bolje je obučena od svake prodavačice mikrotalasnih pećnica, majke mi.

I taman se mi raspričale, ja počela da filosofiram u stilu – ok je veštački penis, on nekako izgleda odvojivo od tela pa ga lako prihvatam kao veštačku stvar, al’ vagina!!!  Sve sam imala asocijaciju da je neko ubio neku jadnicu i oprkrojio joj stidni deo, idealna stvar za nekrofile. Prodavačica me odmah razuverila statistikom o prodaji. I u trenutku dok je objašnjavala koliko se to prodaje i kako ima svakakvih (obrijanih, neobrijanih, nevinih, iskusnih(!!!)), uđe moj bivši sa nekom…nekom… ma nije ni važno šta mu je, da l’ devojka, da l’ tetka.

Važno je da će sad misliti kako sam, od kako njega nema u mom emotivnom i seksualnom životu, skroz ugrožena.

Čitav dan sam se sekirala. I taman kad sam se pre jedno pola sata primirila sve u fazonu -ma-boli-me-uvo-nek’-misli-šta-‘oće, ja se setim kako on mene uopšte nije video kako zevam u veštačke penise nego u vagine.

Neće me oprati ni Dunav ni Sava.