Neverbalna komunikacija – drugi deo

Ili – pričaj ustima

Tako ja povremeno zamolim – Izvin’te, a možete li vi da pričate a da me ne dodirujete. I ja pričam sa vama samo ustima, ne pipkam vas. Jok, bre! Većina misli da ostavlja bolji utisak kad usput i pipka. Odma’ iskočim iz koloseka i počnem da razmišljam što me, bre, pipka i gde će to pipkanje da se završi.

U međuvremenu sam naučila da ruke držim ispod stola, jerbo ako ih spustim na sto odma ide neka ruka preko moje. Znojava. Ima 300 stepeni. Tapka me utešiteljski a priča gluposti. Šta me tešiš, crk’o dabogda, makni ruku. Onda malo lomimo ruke i ja sama sebi ličim na budalu. Skida mi nešto sa ramena k’o da imam perut a nemam. Ni kosa mi ne opada. Muva nešto, traži, dodiruje me, bre, lepo mi dodje da mu iščupam ruku iz ramena. Lepo čekam da neko prileti, raspali me po ramenu i vikne –’De si, Mahlat, brate! I odma’ da ga ubijem.

Naučila sam i mnogo toga iz novina, iz onih tekstova – Žene šalju tajne signale. Dakle, ne smem da zabacujem kosu jer to znači da ne mislim o svetskoj ekonomskoj krizi nego o seksu. Ne smem da držim ruke prekrštene na grudima, to znači da sam zatvorena i nespremna na dijalog. Ne smem da držim noge ispod stola delovaću k’o da ću da skočim, odgurnem stolicu i pobegnem. Kad preksrtim noge suknja sme tačno 33 milimetra da mi bude iznad kolena, sve ostalo sluti na seks. Kad prekrstim noge ne smem da ih držim ispod stola da ne bi slučajno dodirnula onog što pipka jer on može da pomisli da da ja mislim na ono na šta uopšte ne mislim, to jest, na seks. Noge treba da držim sa strane i da, ako ikako mogu, sapletem svakoga ko prodje pored stola. Ne smem da trepćem čak i ako mi nešto upadne u oko jer opet onaj što pipka može da pomisli da mu namigujem a namigivanje asocira na seks. Ako pijem vino da je ne držim celom šakom k’o da cedim drenov kolac, nepristojno je, nego s dva prsta da držim čašu za stopu i ako umem da izvedem da mi mali prst bude podignut na gore. Ovo nešto pokazuje samo ne mogu da se setim šta.

Sve to ne smem ako imam nameru da delujem ozbiljno. Ali, poželjno je da otkopčam dva dugmeta i diskretno pokažem grudi da onaj što pipka ne pomisli da sam ja neki ženski baksuz koji samo misli na posao nego da sam unutra žena željna muške pažnje. To može da mi pomogne u sklapanju posla, to jest, u komunikaciji. To jest, kad onaj što pipka vodi dijalog sa mnom da ja u sebi vodim monolog – ovo smem, ovo ne smem.

Pošto ja nisam spremna na dresiranje, više se onako ponašam kao divljak, lepo mi dodje da na sledećem sastanku kažem – Neka, ja ću da stojim. Sednem li, napraviću neki pogrešan gest. Odma ćemo da skrenemo sa teme.

I mučila bi se ja ovako doveka, kako da pričam verbalno a da me ne pipkaju i kako da savladam neverbalnu komunikaciju – da s malim prstom koji viori iznad čaše vina pokažem – Pipneš li me počeću da vrištim.

Al’ ja imam ćerku. A ćerka je volonterka. Obučena.

Elem, dobila je štampano uputstvo kako da se ponaša u komunikaciji ’’od glave do pete’’.

Ako se nađem na daljini od 0 – 15 cm ja sam u blisko intimnoj zoni. Ovo mi je jasno. Kad bi se neko približio mojim očima na 15 cm automatski bi mi pao na grudi.

Na razdaljini od 15 do 45 cm nalazila bih se u intimnoj zoni. Znači da sam ja u svakog jutra u prodavnici u intimnoj zoni sa bar dvojicom. Jednom zevam u potiljak a drugi mi dahće za vrat.

Na razdaljini od 45 cm – 1, 2 metra sam u ličnoj zoni. Ako razdaljina padne ispod 1,2 metra vraćam se u intimnu zonu.

Od 1,2 – 3,6 metara sam u društvenoj zoni. To znači da ću sve što kažem morati da ponovim bar dva puta a da ću na sve što kaže onaj drugi da kažem – A? Šta si rek’o? Il’ da naučim da čitam sa usana.

Od 3, 6 metara pa na dalje sam u javnoj zoni, to znači da može da me boli dupe.

Al’ sve ovo znači da ja ubuduće moram u tašni da nosim i metar. I to ne onaj šnajderski, on se savija, nepouzdan je, nego onaj zidarski. Koga god sretnem da mu kažem – Stoj tu, razvučem metar i stanem na preciznu udaljenost, zavisno od toga u kakvom odnosu zelim da budem. To jest u kojoj zoni. Seksualno slutećoj ili društveno nejebavajućoj.

Ono što nikako ne smem da zaboravim je kako da se ponašam ako imam kijavicu. Ili ako dobijem svinjski grip koji će možda da stigne sa Univerzijadom. Fala ćerki ljubimici na edukaciji.

Ako mi curi nos moram da ga izduvam u platnenu ili papirnatu maramicu a onda tu maramicu pedantno da savijem i vratim u tašnu. Ako nisam u društvu nekog Japanca. Ako sam u društvu Japanaca to ne sme da mi padne na pamet jerbo će Japancima da se smuči život. Pred Japancima moram da, citiram, ’’ušmrknem i pljunem’’. Po mogućstvu u dalj. To što ja mislim da je to nepristojno mogu da obesim mačku o rep, u uputstvu ćerke ljubimice kako da se neverbalno ponaša piše da su oni apsolutno u pravu. Dakle, ako ’oću u sopstvenoj zemlji da delujem kulturno ima da se ponašam k’o Japanac. I odma da krenem sa vežbanjem pljuvanja u dalj.

E, sad idem da kupim zidarski metar. I da pljujem usput.

Kad se vratim reći ću vam kako su me posmatrali.

A ako neko zna ko je napisao ovo da su Japanci apsolutno u pravu neka javi ko je. Da odem i pljunem ga. Čisto da mu pokažem kako sam postala japanski kulturna na srpski način.