Ništa me ne pitaj, danima idem po lekarima!

Aj’ pokušajte ovu rečenicu da prevedete na bilo koji jezik tako da bude sve u jednoj rečenici i da precizno objasnite šta to znači. Nemoguće. Samo u Srbiji postoji pojava – Danima idem po lekarima.

Zdrav ste čovek. Ništa vas ne boli. I onda vas jednog dana, iz čista mira, zaboli, što bi babe rekle – podgrudi! To se baš ovako izgovara – jedna reč s naglaskom na ’i’. Ja baš ne kapiram gde je taj bol i kako boli to podgrudi al’ znam da je opasno. Uglavnom boli godinama, onaj koga boli ima neki kiseo izraz lica, ne znaš da li ga stvarno boli il’ mu se sere. I tako taj s bolom podgrudi živi k’o da si ga izvadio iz turšije dok se svima ne smuči i dok ga ne nateraju da ode kod lekara i vidi ’oće li da umire il’ da se osmehne već jednom.

A to izgleda ovako:

Bolan od podrudi, sav sluđen da ima tešku i neizlečivu bolest ode i zauzme busiju ispred ordinacije lekara opšte prakse. Tu postane siguran da red u ovoj zemlji ne postoji i da njegova zdravstvena knjižica ima sposobnost da ide unazad. Prvo cupka, onda kucka u staklo šaltera i zaključuje da su s druge strane svi gluvi. Prelazi u raspitivanje ko, koliko i zbog čega čeka što može da dovede do stvaranje neraskidivog prijateljstva zasnovanog na istim simptomima.

Posle četiri, pet sati, bolan od podgrudi stigne na red taman negde pred smenu kad nastane frka i kad postoji opasnost da ga prebace za popodne. Nekako uleti i na doktorovo – Gde je problem? – napravi krug od grkljana do pupka i kaže – Boli me tu negde podgrudi pa se širi ispod ruku i završi s bolom u plećkama, od toga imam sevanje u malom mozgu. Doktor pogleda na sat, vidi da je tri minuta probio termin i nažvrlja mu uput za specijalistu. Bolan od podgrudi jedno sat vremena čeka da novopristigla sedne za šalter i da mu rastumači hijeroglifni uput da bi znao kod kog specijaliste da ode.

Sutradan, bolan od podgrudi ustaje s prvim petlovima, tušira se, oblači sve novo, s etiketom, i trči u neki klinički centar da ’vata red. Tamo predaje knjižicu i saznaje da doktor još nije stigao. Posle sat vremena koje je proveo buljeći u vrata ordinacije da mu doktor slučajno ne promakne usudi se da kucne, uđe i priupita kad doktor misli da navrati. Saznaje da je doktor na konzilijumu. Jednog trenutka ga ugleda kako ulazi, odahne i pomisli – sa’će. Posle pola sata ukapira da sa’će mnogo dugo traje, ponovo kucne, uđe i sazna da je doktor u hirurškoj sali. Pogleda po ordinaciji, nema više nijednih vrata. Zaključi da je doktor do hirurške sale stigao il’ kroz prozor il’ prolazeći kroz zodove k’o Dejvid Koperfild. Izađe napolje i ukapira da više nema slobodnih stolica.

Koja god medicinska sestra izađe iz ordinacije on otrči do nje da pita da l’ se doktor vratio na šta se ona brecne na njega da nije, videće ga kad bude došao, ne prolazi doktor kroz zidove. Usput sazna i da nije jedini pacijent, da sedi i ćuti i da će ga prozvati kad stigne na red.

Tako nekako prođe četiri, pet, sati kad bolan podgrudi sazna da je doktor na konsultacijama a da odmah posle toga ide dušu da odmori i da treba da dođe sutra.

Sutradan, bolan od podgrudi opet ustane s prvim petlovima, na ulazu u klinički centar se posvađa sa noćnim čuvarom kome nije jasno što je došao pre osoblja i nekako uleti unutra i sedne. Ne na stolicu od juče nego na drugu, ona mu bila baksuzna.

Čekajući ukapira da u bolnicama vlada vrlo čudna moda. Suknje medicinksih sestara su proporcionalno kratke u odnosu na zainteresovanost lekara na kog su se nameračile. Što je lekar nezainteresovaniji – suknja je kraća. Ni jedna doktorka ne oblači mantil nego ga nosi nonšalantno prebačen preko ramena da bi moglo da se vidi šta je novo kupila i da bi druge doktorke mogle da pocrkaju od muke. Uglavnom stoje u grupicama po tri dok ne naleti neka švercerka. Onda nastane stampedo i otimanje uz podvriskivanje – Joooj, vidi kako je ovo dobro! Bolan od podrgudi moli boga da ga neko pogleda i ukapira da garantovano liči na fikus u ćošku – niko ga ne vidi.

U tom trenutku primeti stariju ženu u belom mantilu koja ide hodnikom i šapuće sama sa sobom. Pomisli da su u toj bolnici svi ludi dok mu iskusni čekač sa stolice pored ne objasni da je to glavna sestra i da sve glavne sestre šapuću same sa sobom a da je razlog vrlo prost. One naprave raspored dežurstava i sutradan saznaju da niko ne radi onako kako je ona zamislila, da je svaka sestra napravila lični raspored u odnosu na doktora s kojim je u vezi ili ima nameru da bude. Bolan od podgrudi se preznoji od straha da bi neko mogao da zabrlja a da se posle nikako ne utvrdi ko je zabrljao, to jest, ko je tad radio a ko nije.

Nekako baš u tom trenutku bolan od podgrudi mora da podigne noge da bi čistačica mogla da obriše pod. Ona će, bez obzira što je on podigao noge, dva, tri, puta da ga mlatne štrokavom mokrom krpom po novim cipelama s željom da počisti i njega. Tom krpom će ga mlatiti na svakih pola sata sve dok nekako ne uleti u ordinaciju. Tamo će uredno da sačeka da doktor završi telefonski razgovor a onda će mu širokim pokretom ruke objasniti kako i gde boli to podgrudi. Ovaj će ga posmatrati cirka trideset sekundi i reći – Aaaaaaa, pa niste vi za mene! C…c…c… šta rade po tim ambulantama… Bolan od podgrudi u znoju lica svog, sav očajan, sasluša kako mora ponovo da ide kod matičnog lekara i da mu objasni da mu je dao uput za pogrešnog specijalistu i pokorno da zamoli nov uput.

Sutradan bolan od podgrudi ponavlja isti scenario. Lekar opšte prakse će ipak rešiti da mu uzme malo krvi ’’pa da vidimo’’. Bolan od podgrudi saznaje da to ne može sad nego sutra, budala – jeo i pio kafu a poš’o kod lekara.

Sutradan će mu krv izvaditi učenica na praksi tek pošto dva, tri, puta promaši venu. Oko podne se vraća da uzme rezultat i ponovo kod doktora. Na osnovu nenormalne krvne slike lekar opšte prakse predlaže da se ipak uradi sistematski pregled ’’pa da vidimo’’. Bolan od podgrudi dobija dva’es’tak uputa.

Kad pokuša da obavi sve preglede zaključuje, na osnovu zakazanih termina, da će mu za to trebati od tri meseca do tri godine. Manje više zbog toga što postoji još mali milion njih s bolom podgrudi a više zbog toga što većina aparata ne radi. Svaki pregled na aparatu koji ne radi može da obavi kol’ko sutra ako plati jedno pet, šest hiljada i zaključuje da bolnički aparati rade na pare.

Arlaukne na onu s druge strane stakla koja se trgne i prospe lak za nokte po njegovoj zdravstvenoj knjižici.

Ona taman zine da mu objasni da je stoka i tako otvorenih usta odsluša kako bolan od podgrudi ređa k’o plaćena baba narikača – More, jebem li ti i bolnicu, i doktora, i državu, marš, bre, u pizdu lepu materinu, prevaranti jedni – istovremeno provlači ruku kroz onaj otvor na staklu i otima svoju knjižicu a šalteruši pokvari sveže namazane nokte.

U prvom kafančetu pije pivo.

Ulazi u kuću i na pitanje – Šta je bilo? – odgovara – More, jebem li im bolnicu, doktora… – istim redom – nek’ crknem!

Svi ukućani su ubeđeni da je obavio sve preglede i da boluje od neizlečive bolesti.

Sutradan počinju da jure vezu. I da kupuju viski, Milke od 300 grama, kafu s dve šoljice, k’o da idu na slavu.

I tu nekako natrči neko od vas da se zezne i upita bolnog podgrudi – Kako si, šta radiš?

Bolan od podgrudi, s izrazom lica kao da je kiseo krastavac a ne čovek, odgovori – Ništa me ne pitaj, danima idem po lekarima!

Vama jasno.

Al’ prevedite ovo nekom drugom.

(Foto: Learnita.net)