Ponašaj se k'o da si normalan!

‘’I krene u šljivar da iskopa pušku.
Kod nas ti svaki ima ponegde neku zakopanu ili sakrivenu pušku. Pamet nema, duše nema, al to uvek ima.’’
(‘’Daleko tamo’’ – Vidosav Stevanović)

Tako bilo posle Prvog rata, posle Drugog, posle ovog što nije bio, a evo i dan danas je. A kako tamo gde su te puške popisane i zavedene, i odakle ih na revers dobijaju, otpišu – nikome nikad neće biti jasno. Valjda ih podvedu pod ratnu štetu. Ili pod kolateralnu, ko bi ga znao. Nema ih sve dok ne opale a nema puške koja nije opalila, il’ zbog rodjenja, il’ zbog svadbe il’ zbog pomućene pameti.

Statistike govore o nekim stotinama hiljada registrovanog i neregistrovanog oružja, ispada da je svaki sedmi Srbin naoružan. I ima svega, od ručnih bombi do minobacača.

Po našem zakonu možete da tražite dozvolu za držanje oružja što podrazumeva da ga držite u kući, povremeno izvadite i pomazite (čemu, ko bi ga znao, mora da je neki fetiš u pitanju) ili da tražite dozvolu za nošenje što podrazumeva da možete svoje oružje da nosite gde god pođete, to jest da ga vodite u šetnju, na pecanje, na sladoled, ma svuda. Šta će nekome u tim prilikama pištolj nije mi jasno. I strašno bih volela da vidim šta oni koji traže dozvole za nošenje oružja upisuju u formulare, koji im je razlog što im treba oružje. Lična bezbednost? Pa onda bi svi trebali da imamo po pištolj, ako ni zbog čega drugog a ono da možemo da se branimo od ovih koji ga već imaju, ako reše da pripucaju. Kao što rekoh, nema ni pištolja, ni puške koji nisu opalili bar jednom.

Dele se te dozvole i šakom i kapom, lakše je da dobiješ dozvolu za pištolj nego da promeniš prezime ili da se razvedeš, a posle se čude kad opali.

Zatražiš dozvolu, dva pandura odu i pitaju komšije kakav si, je l’ biješ ženu, jesi prgav, budibogsnama! Gde, bre ima da je komšija pohvalio komšiju? Ako je fin i dobar koji će mu đavo pištolj? Stvarno ne znam šta bih rekla kad bi mene pitali za nekoga iz mog komšiluka. Ma divan je, porodičan, čovek, ne bije ni ženu, ni decu, auto parkira baš kako treba, ne baca đubre kroz prozor, svakog dana vuče cegere sa pijace, al’ dajte mu. Za svaki slučaj, ako poludi. Šta će bilo kome pištolj? I da ga drži i da ga nosi?

Onaj kome komšije daju prelaznu ocenu mora da ode i kod psihijatra na pregled. Ma nije moguće! Ti psiho pregledi su isto što i uzimanje lekarskog uverenja kad treba da se zaposlite. Odete tamo, uđete u mali milion ordinacija gde vas pitaju: ‘’Jesi zdrav?, vi kažete: ‘’Jesam’’ i dobijete uverenje. Nit’ vas pregledali, nit’ proverili da l’ ste zdravi. Ni u telo ni u glavu. Bar sam ga ja tako dobila. Lično sam mislila da mi fali po nešto al’ kad su oni rekli da sam zdrava –zdrava sam.

Prošle nedelje sam poludela zbog onog što je ušetao u predsedništvo s bombom. Ceo dan su trubili kako je uš’o. Pa pešice, nogama, otvorio čovek vrata i uš’o. Niko ne postavi pitanja odakle mu, bre, bombe. Je l’ normalno da naoružani ljudi šetaju ulicama! Jok bre! Oni se samo iznenadili što je doš’o. On se najavljivao, pretio, molio i rešio na kraju da dodje. Svi iznenadjeni! Mislili šali se. Kako uopšte mogu da pomisle da se neko tako šali. Ovaj narod više ne zna za šalu. Ubili su im osećaj za humor. Svi su mrtvi ozbiljni. Jedino se vlast još šegači.

Bi mi krivo kad sam videla kako se Bajden u Prištini pozdravlja sa decom a nas držali ograđene k’o stoku. Posle mi bi jasno. Naš’o bi se neki bombaš da se provuče iako je bezbednost bila podignuta na nivo viši od mogućeg. I dugo im trajala. Jednu noć!
Pretprošle godine smo imali ono ubistvo u Jaukovcu. Zatvorili čoveka, videli da nema dijalog sam sa sobom pa ga pustili. Zamolio brat. Da ne pukne bruka po selu.

On posle otiš’o kod neke vračare, ova mu rekla ko mu radi o glavi, onoj donjoj, nije mu se dizao a Srbinu kad prestane da se diže on misli da nastupa smak sveta. I pripucao čovek jer mu više nije bilo života. Posle utvrdili da nije bio uračunljiv. Ma nije moguće! Toliko je bio neuračunljiv da je svoju ženu prebio a tudju ubio, a kad je video da mu nema više života on zaredio po selu i ubijao onako, svakoga ko mu natrčao.

Posle mediji objavili kako je učinio krivično delo koje za posledicu ima smrt devetoro ljudi.
I bave se posledicama pa traže olakšavajuće okolnosti. Kakve posledice, valjda se uzroci leče.

Sad ga leče. To jest, drogiraju ga. Kad ga budu skroz umrtvili da ne može ni prstom da mrdne, pustiće ga jer se dobro vladao, bio miran kao bubica. Posle nek’ nam je bog u pomoći.

Sve me strava hvata. Ispada da ovde svako uz viljuške i noževe, to im je malo, ima i neko ubojitije oržuje. Zlu ne trebalo. Ako mu se ne bude dizao, ako mu žena ne bude dala, ako mu se proces odlaže s nadom da će da umre, biće neki razlog.

I opet će deliti te dozvole i praviti se gluvi kad neko pripreti da će da juriša naoružan do zuba.

Danas na ulici stoje dva pandura i razgovaraju. Nadrndani nešto. Jedan od njih malo, malo, pa opipava onaj pištolj. Sva sam se isprepadala. Bog te mazo, kakvu li je noć imao, možda ga žena vara, možda mu se auto pokvario, izvadiće ono čudo i pripucaće po meni nedužnoj a ja nemam čime da se branim.

A onda će istraga da bude u toku…

I tako mi padne na pamet da tražim i ja dozvolu. I ja treba,valjda, da mislim na ličnu bezbednost. Kad me budu pitali jesam zdrava ja ću reći da nemam pojma. Ponašam se k’o da jesam al’ nisam sigurna. Oni će misliti da se šalim. Posle mogu da budem neuračunljiva.