Očinska figura

Mali bog u očima deteta. Ovo nema veze s’ Frojdom, ja samo posmatrala.

Otac je osoba koja ima ugradjen deo koji se zove Trpilo – Kad mi bude puklo trpilo obr’o si zelen bostan! Kad su mu ga ugradjivali ugradili mu deo iz serije sa fabričkom greškom, stalno mu puca a potrebno je dva do tri dana da se regeneriše sam od sebe – Jesi zaboravio kako mi je puklo trpilo? Pred samo pucanje trpila dolazi do nekontrolisanog skakanja i vrištanja – More ti ćeš meni živce da kidaš – tako da je dete ubedjeno da je trpilo vezano za živce i da sve to zajedno labavo stoji.

Otac je jedva čekao da poraste i sam počne da zaradjuje koru ‘leba čime se neprekidno hvali i tu istu koru leba koristi da dokaže kako je baja – Dok moj ‘leb jedeš ima da bude kako ja kažem!

Na pitanja odgovara sa – ne može, ne dam, neću, nemam, da se nisi usudio, ne pitaj gluposti. Na podpitanje – Zašto? – odgovara – Zato što ja tako kažem! Dete zaključuje da otac nema pojma ni o čemu a ponajmanje zna šta hoće, samo voli da se inati, ‘vata na snagu i da njegova bude poslednja.

Zato što ja tako kažem, završava sa – Ako ti se ne svidja idi gde ima bolje, samo tebe čekaju, čime detetu želi da stvori osećaj kako nigde nema tako dobro kao kod njega.

Na svaku manju frku u kući preti da će da ode i sve da ih ostavi a da će onda od blata da ga prave samo što to neće da bude to, nigde više neće naći konja i budalu kao što je on. Jedino on na ovom svetu može da ih trpi.

Često ispoljava nekontrolisanu ljubomoru praćenu hvalisanjem kad god meko majčino meko srce detetu ispuni neku želju – Ja nisam im’o ni pola od toga pa šta mi fali!

Šta god dete da potraži odgovara da ne može jer on ne sere pare kao što mu ni otac nije srao pare a ipak je postao čovek tako da dete definitivno shvata da čovek možeš da postaneš samo ako nemaš ništa.

Ako napomene ocu da svi njegovi drugovi već imaju ono što on ne može da dobije da bi postao čovek, otac ga obaveštava da on nije lopov kao Pera, prevarant kao Mika… i da nema nameru da završi u zatvoru zbog njega tako da dete stiče utisak da je njegov otac najpošteniji na svetu, i potajno očekuje da Pera, Mika i svi ostali očevi njegovih drugova zaglave u zatvoru.

Od deteta očekuje da se naučeno rodilo i čim dva puta treba nešto da ponovi čudi se čije su mu dete podmetnuli – Ko te napravi tako smotanog, majke ti ga nabijem.

Često preti da će da skine kaiš zbog čega će dete najzad da vidi boga – Kad ja budem skinuo kaiš, videćeš ti svog boga! Napominje da je batina iz raja izašla i da su njega bili k’o vola u kupusu da bi postao čovek. Dete nekako kapira da pored toga što čovek može da postane samo ako nema ništa ima još jednu fazu do čoveka, fazu – vo u kupusu.

Traume iz vojske ispoljava tako što sa detetom priča kao da je dete gušter a on general: Jedi! Spavaj! Ćuti!

Čitavog života se trudi da dokaže kako je u svemu bolji od deteta i da je tokom odrastanja sve radio unapred – Ja sam u tvojim godinama već jurio ženske, već sam zaradjiv’o, već radio, oženio se, imao tebe…

Detetu uglavnom priča da je glupo na majku, ružno na babu, šonja na dedu i nesposobno na ujaka. Svima ostalima kad dete ne čuje priča da ima najpametnije, najlepše i najsposobnije dete – sve na njega.

Majka se u svemu ovome pojavljuje kao nebitna figura, neće da misli i neće da donosi odluke a to sve opravdava sa – Šta ti je otac rek’o na to? Kad dete odgovori da je otac rekao da pita nju odgovara sa – Jes’ pa ja da budem kriva! Idi pitaj njega, kako on kaže! Pošto ne mogu da se dogovore dete uradi kako ono misli da treba za šta se ispostavi da je pogrešno posle čega se otac i majka svadaju oko toga na koga je glupo i na čiju je familiju povuklo.

A kad dete poraste u čoveka i kad počne da dobija priznanja otac ga predstavlja sa – To sam ja vaspit’o!

Detetu se uglavnom gadi.

I postaje opozicija rodjenom ocu.