Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Kafane su dobile ime od turske reči “kahvehane” a označavale su mesta gde se kuva i ispija kafa. Danas se po kafanama pije sve drugo sem kafe, kafa se pije na nekim drugim mestima. Opevane su u mnogim pesmama.
Sastavni delovi onih kafana koje više ne postoje, nestadoše sa komunizmom su su:
-kelner (nem. Kellner) – kafanski momak koji služi goste jelima i pićima. Karakterišu ga sporo hodanje, mrzovolja i prisluškivanje. Mala mu je plata a bakšiš ne ume da zaradi. Zaboravili su da mu kaži da je on u kafani zbog gostiju a ne gosti zbog njega. Najstariji kelner zbog iskustva postaje šef sale. To je čovek koji stoji u ćošku, sa rukama na zadnjici, i izvinjava se kad god je supa hladna a pivo toplo;
-alkohol (arap. al-qohlu) – potpuno prečišćen špiritus izlučen iz vina, piva, rakije i drugog, opojno piće. Uteha koje nema u vodi;
-duvan (tur.duhan) – biljka iz porodice pomoćnica od koje se prave cigarete. Sedativ;
-mamurluk (tur. Mahmurluk) – stanje posle preterane upotrebe pića i duvana. Propratne pojave su nervoza, glavobolja, kajanje i zaklinjanje.
U kafanama se još nije čulo za:
-bon ton (fr. bon ton) – fino ponašanje i lep način izražavanja dobro obrazovanih i lepo vaspitanih ljudi. Čim nekoga upozore odgovara: “Nisam u crkvi!”
-diskreciju (fr. discretio) – obazrivost u govoru i ponašanju, uviđavnost. U kafanama monogo ljudi pati što nemaju dar gluvonemih osoba da čitaju sa usana.
Svaka kafana ima separe, zasebnu i izdvojenu prostoriju za goste (danas se nazivaju VIP). To je prostorija u koju zaviruju svi ostali gosti i koja se obično nalazi na putu do toaleta. Toalet je, u većini slučajeva, najobičniji wc iz koga žene izlaze sa sveže nakarminisanim usnama a muškarci zakopčavajući šlic u hodu. U stara, dobra, vremena, sastavni deo wc-a je bila Baba Sera, žena koja je svojeručno svakom posetiocu wc-a udeljivala dva lista toalet papira. Ko je želeo da vrši veliku nuždu morao je unapred da je obavesti pred svim ostalim postiocima. Baba Sere su ukinute početkom devedesetih kad se sve plaćalo u milijardama jer je procenjeno da sranje ipak ne može da košta toliko.
Na kafanskim stolovima pored pepeljara obično stoje i čaše. Čaša je merna jedinica za dobar provod, broj polomljenih čaša srazmeran je provodu. Neizostavan detalj pored istih je mobilni telefon, sprava koja nikada nije trebala da bude dostupna ovom tržištu jer je izgubila svoju svrhu. Kod nas služi za praćenje retkih vrsta, to jest muževa. Preteča mobilnih telefona su standardni uredjaji za praćenje tigrova, kitova, i ostalih retkih vrsta. Zvonjava mobilnog telefona izaziva veliku dilemu koja se zove Dal’-da-se-javim-il’-da-se-ne-javim. Ni jedno ni drugo ne valja.
Muško društvo u kafanama obično priča o fudbalu, seksu i politici. Broj žena koje su odveli u krevet jednak je broju golova koje su dali sedeći ispred televizora a u oba su bili uspešni isto onoliko koliko bi bili uspešni da ovu zemlju pretvore u Evropu, samo kad bi im neko dao vlast pet minuta.
U ženskim društvima se obično priča o ljubavnicima, postojećim i nepostojećim. Ljubavnik je neko ko bi nas mnogo voleo i poštovao samo da nije oženio pogrešnu ženu, to jest napravio životnu grešku koju ne može da ispravi.
A svi zajedno, kog god pola da su, obožavaju da tračare (nem. tratsch). Olajavanje, ogovaranje, klevetenje se razvija matematičkom progresijom i postalo je neizostavan deo života.
Iz kafana su se odavno iselili istina (lat. veritas) jer je se svi stide i kultura (lat. cultura) iz čega proizilazi da kulturni život ne postoji. Priznaćete da su se najbolje ideje koje su se kasnije preselile u pozorišta, u muziku i na film, rodile za kafanskim stolom.
Odluka u koju se kafanu ide zavisi od vrste, veličine i marke automobila koji su ispred parkirani inače je nezanimljivo.
Nekad su, u vreme stare Jugoslavije na kafanskim stolovima stajala kuvana jaja a svaki grad je imao kafane koje su se zvale “Dubrovnik”, “Moskva”, “Mali Pariz” i slično. Danas te kafane više ne postoje. Pretvorene su u banke.
Kafane se sada zovu nekako drugačije, kuvana jaja više ne postoje, jedu se fensi jela – uglavnom paste i morski plodovi. I dok se restorani u svetu diče brojem zlatnih viljušaka koje su dobili za dobru uslugu i način spremanja gore pomenute hrane, naše kafane se ponose brojem gostiju koje mogu da prime za jednu običnu srpsku svadbu, to jest brojem zadnjica koje mogu da stanu na jednu kafansku stolicu.
Pa, prijatno nam bilo.
Nadjoh ovaj post na onom blogu, čamio jadan dve godine, prosto mi ga bi žao pa ga preselih ovde.
Odlican post, ako si ga preselila, neka ga…
Ama, kad ga pročita 😯
šta sam rekla 😆 sa’ću te preslišam
Negde u vremne kad je gimnazija postala – usmereno obrazovanje, kafane su postale – kafići.
Posle su se opet pojavile neke ustanove pod nazivom gimnazija kao i ugostiteljski objekti koji su se nazivali kafana, ali više nije bilo to – to.
Ali čekaj, sad će elektra da naiđe da se nadoveže na tvoj tekst za slučaj da si nešto ispustila.
Ma garantovano sam nešto ispustila, ono jes’ u pravu si,ja u Srbiji prvi kafić videh baš tako s’ usmerenim obrazovanjem.
Nestadoše k’o rukom odnete. U Beogradu ne mož da nadješ kafanu od pre dvadeset godina nikako. Kako vidim zamandaljena vrata ja znam da će još jedna kultna da postane banka. A i ono što se održalo više nije to. Sve neki ljudi koji pojma nemaju kako se treba ponašati u kafani 😯
http://www.youtube.com/watch?v=KRbAnv6EUUw&feature=player_embedded
Pa preskocio sam deo kad si pisala o inventaru, mislim, jebem ga, pa nisam odrasto u biblioteci…
Moz da me preslisavas koliko god kad je kafana u pitanju, ne mo’ da me pitas nesto sto ne znam… 😛
Lepo je to, ima šarma. Ja bih samo još rekao da je lepo kad se o kafani priča i piše s dušom, patetično, svaka reč k’o sok od derta treba da bude, gust oblak duvana iz rečenice u oko da te pogodi, da zaplačeš nad svetom, jebem li mu mater, da razbiješ monitor, ako već ne možeš čašu, da uhvatiš konobaricu za dupe, al s ljubavlju, muzici mater da opsuješ što još tvoju pesmu ne sviraju, pijan tuđe žene da ljubiš, iz čista mira nekom da opsuješ sve po spisku, konobarici zadnju paru na onu tacnu da baciš, pevaljki mikrofon da otmeš..
Jer, sve što je u ovoj zemlji valjalo, u kafani je počelo, Kafana je ovde majka i najvažnija životna institucija.
Doduše, u njoj ne samo da je sve najvažnije u životu započinjalo, nego je, kao što je red, i završavalo.
Da iz života izbacim sve što mi se po kafanama događalo, ostalo bi taman toliko za još jedno žitije u svetim knjigama.
A to ti nije neka tiražna roba, velika je i konkurencija, pa se ne bih tamo gurao.
P.S. Dobro je što si ovo preselila ne znam odakle. 😯
Moram da primetim da bi blagotvorno bilo da podhitno ponovo popiješ jutarnju kafu, naravno baš u kafani sa nekim od svojih bliskih i dragih prijatelja izuzetnog kreativnog naboja koji svojim nadprosečno visokom elokvencijom značajno utiču na tok diskusija ovdi 🙂 i značajno rade na očuvanju „lika i dela“ kafane kao sveopšte dugogodišnje potrebe naroda serbskog ….
NP, ja, bre, ni deo ovoga nisam mogla da uradim da se ne šlogiraju oni oko mene, jelte al’ sam se pela po stolovima i nekol’ko puta htela da kupim muziku i da nosim kući
nekako na kraju mi ostanu pare samo za jednog
Borsky, te kafane više ne postoje, prijatelji mi se razmileli po svetu… a ako me neko odavde pozove na kafu ću da odem. Pod uslovom da je našao neku starovremsku kafanu s kafanskim šarmom, nikako u jednu od onih – ‘oću da budem Pariz, London, Lisabon al’ ne umem.
Neku što diše ovako k’o što NP opisa, sve me poremetio noćas.
Možda, ali ne pijem izjutra ni kafu. Zapravo, ako jednu-dve u mesecu sastavim.
A kafana je stanje duha, ne prostorija.
Često sam se najlepše osećao u „kafanama“ koje nisu imale firmu na ulazu.
🙂
Tvoj odgovor mi miriše na pravu birtiju. Podseća me na tajne skrovite kafančine po kojim sam se krio i koje su u Vojki, Slankamenu , Inđiji ili Pazovi- svjedno kojoj, Boru, Paraćinu, Zaječaru ili Zemunu ma…gde još ne
Podsećaju me na te divne ljude kojima ne možeš odbiti druženje ali zbog kojih se tako brzo i strašno napiješ da ne znaš ni odakle si doš’o ni gde treba da ideš. Sve uz meze i tužne lične jadikovke koje znaju da „ubodu“ onako na „majke mi“.
Oj kafano – muko.
NP, pa pij šta ‘oćeš, k’o da je piće bitno.
I da, kafana jeste stanje duha, kako rekoh, možeš da je šminkaš kako hoćeš sve što dobije takva kafana koja nipošto ne želi da se zove kafana, zaboga, tako je prosto, su isto tako našminkani gosti. I bez duha i bez duše. I što ne piješ kafu, kako rporadiš ujutru, ‘leba ti, ja svako jutro sastavim jedno po’ litra, ubih se razmišljajući kad zadnji put popih čašu vode 🙂
B, niko više ne ume ni da pije 😐
Sa ponosom ču ti reći da nisam zaboravio, da to često u odsustvu onih „koji znaju“ odradim to sam, onako pionirski i da se čudom čudim onima koji ne piju, ne puše i sve nešto lepo – kao kod našeg dede.
Što reče NP- ne želim da vidim ni upamtim ime kafane- šta će mi to.
Sada nemam vremena, ali pod hitno – kratak kurs o kafanama. Dok se to ne desi, otrcite cas na moj blog pa iskopajte tekst o Sumatovcu.
Ispustila si, naravno, svasta nesto.
Pa znam da jesam, ovo je samo ‘nako, cu se razmahnem kad budem pisala o omiljenim 😉