Otvoreno pismo gospođi Slavici Đukić Dejanović

Iz dna duše  mrzim otvorena pisma koje piše ko kome stigne, ali… nikad ne reci nikad.

Gospođo ministarko bez portfelja,

nije mi baš najjasnije ovo bez portfelja, ja ovako neuka u vezi sa političkim kadrovima kapiram da je to – aj’ mu/ joj damo nešto kad već toliko voli da bude političar.

Odmah da se ogradim, o Vama kao lekaru u svojoj specijalnosti sam čula sve najlepše, što od kolega, što od pacijenata, kolege kažu da ste stručni, pacijenti da ste posvećeni i strpljivi i uvek sam se čudila što se ne posvetiste samo svom poslu, pretpostavljam da biste mnogima pomogli da imate više vremena, ovako je deo ostao uskraćen za Vašu stručnu pomoć, ali ja sam samo obična žena koju politika nikada nije zanimala do te mere da zbog nje izgubi obraz i život. A pomalo i moć rasuđivanja.

Dakle, ne obraćam vam se kao lekaru, na to nemam ni pravo, već kao političarki.

Ako je verovati medijima, pala Vam je na političarsku pamet ideja da u ovoj zemlji, čitajte mi sa usana – u o-voj ze-mlji! – očevi imaju zakonsku obavezu da istovremeno sa suprugom koja se tek porodila odu na porodiljsko bolovanje kako bi današnje majke koje valjda materinstvo doživljavaju kao robiju, kuluk i „što baš ja, mogao je i on“, budu „psihološki komfornije“ da nemaju osećaj kako je beba samo njihova obaveza, a to svrstavate u populacionu politiku. Svemu dodajete i to da „bi celo društvo trebalo da ima pojačanu ulogu u odgajanju dece“.

Sve što sam uspela da razumem kada je ovo u pitanju je da Vi posle toliko godina bavljenja politikom niste svesni u kojoj i kakvoj zemlji živite. Prosto je normalno, Vi i ja smo dva sveta, kao Srbija i neka od skandinavskih zemalja, kao nebo i zemlja. Vi ne znate šta znači preživljavati, ja odavno ne znam šta znači živeti bez pritiska i problema.

Vest koja je prethodila ovoj Vašoj ideji je da se od 1. januara iduće godine ukuda povraćaj PDV-a „za bebe“, ko rađa neka brine kako će izdržavati, a i taj bebi PDV mnogo opterećuje prezaposlene i preodgovorne ljude koji rade u poreskim upravama. Živeo državni aparat!

Činjenice koje prethode ovoj Vašoj ideji su –

• nikako da izađemo na kraj sa retkim bolestima, jedva usvojiste Zojin zakon što je omogućilo da deca obolela od retkih bolesti najzad dobiju dijagnozu za svoje bolesti, dotle – nema dijagnoze, nema lečenja i lekova;
• još ne usvojiste (valjda će biti usvojen do kraja godine, ako ne zaboravite) Predlog izmena zakona o zdravstvenom osiguranju kojim će roditeljima dece obolele od raka biti zakonski omogućeno bolovanje i plaćeno 100% sve dok traje lečenje deteta. Po trenutno važećem zakonu, roditelj čije je dete obolelo od neke vrste karcinoma ima pravo na bolovanje od 4 ( i slovima ČETIRI) meseca, jer je opšte poznato da se karcinom leči za četiri meseca;
• decu obolelu od retkih i inih češćih bolesti, kojima su potrebne operacije koje u ovoj zemlji iz raznoraznih razloga ne vrše, lečimo SMS-ovima i humanitarnim koncertima, mnogo obolele dece na ovako mali narod i RFZO u kome sedi sve moj do mojega gde glume bogove;
• majke sa 86 papira dokazuju da su se porodile, odnosno rodile živo dete čime stiču pravo na novčanu nadoknadu, što primorava ženu koja se tek porodila da obigrava šaltere u zemlji Srbiji gde kad sve prikupi uvek nedostaje jedan papir, onaj za koji joj niko nije rekao, ali se podrazumeva;
• nadoknade pratioca dece sa posebnim potrebama su toliko mizerne da to niko neće da radi;
• inkluziju dece sa posebnim potrebama u vrtiće i škole imamo na papiru, u praksi je to toliko tužno da je izlišno o tome govoriti, stara srpska priča – da krenemo pa da vidimo kako ide. Ne ide nikako;
• kad već ovo pomenuh, lekari, vaše kolege, još uvek sugerišu roditeljima koji su dobili dete sa teškim mentalnim oštećenjima da ga „daju u dom“ jer je „teško gajiti takvu decu“, jer će biti „okružena istima“ i zbog buduće dece koju će imati. Nisam prisustvovala, znam iz prve ruke. Nedopustivo, naročito ako znamo kakvi su nam domovi za tu decu, nadam se da posetiste neki od njih za sve ove godine svog ministrovanja;
• dečiji dodatak iznosi manje nego što žena koja voli sebe i ulaže na sebe plati kvalitetnu kremu za lice;
• na razgovorima za posao žene, iako je to zabranjeno, moraju da se izjasne imaju li decu, planiraju li ih i kako misle da se posvete kompaniji;
• čime hrane porodilje na porodilištima možete da vidite ako malo prošvrljate po Internetu, sigurna sam da znate šta dobijaju porodilje u nekim drugim zemljama, ovde će beba prvo kroz majčino mleko da dobije salamu „podrigušu“…

Ovo su za mene najvažnije stvari na kojima niko ne radi i koje se neće promeniti decenijama i decenijama, prosto, po fizičkim i hemijskim zakonima ne mogu se menjati stvari u zemlji koja tapka u mestu, kao što se u ustajaloj bari ništa ne menja.

Od dve prosečne plate, a retke su porodice koje imaju te dve prosečne plate, prosečna porodica ne može da živi. Šta je prosečna porodica nije  mi baš najjasnije, ali da uzmemo, recimo, da je to porodica sa jednim detetom, koja se prosto reprodukovala.

I Vi, umesto da rešavate stvar po stvar, a sve je moguće rešiti uz dobru volju i političko raspoloženje, jelte, i u zemlji koja vodi računa o svom narodu, istupite sa ovakvom idejom – da u zemlji Srbiji u kojoj su smanjene plate i penzije, doduše, biće povećane, to je moguće sa ovakvom vlašću, da ubede narod da je povećanje kad ti vrate oteto, predlažete da o trošku države još jedan roditelj bude na porodiljskom bolovanju da bi se žena osećala komfornije. Psihološki.

Psihološki će se osećati komfornije ako bebi oprema ne bude skupa koliko jeste, ako ne bude dobila otkaz jer je postala mama, ako dobije ono na šta po zakonu ima pravo, ako joj ne kasne nadoknade za porodiljsko, ako ne mora prve cipele za bebu da plati taman koliko i Vi svoje cipele, ako ne drhti da li će i njen muž ostati bez posla, ako ne bude bila primorana da svoju bolesnu bebu vodi u privatnu ordinaciju i papreno plaća jer u domu zdravlja ne može da stigne na red, ako naučite lekare da rade po savesti i ne prepisuju uvozne lekove za bebe jer su „bolji, kvalitetniji, efektniji“, pa još napomenu i kojoj ih apoteci mogu kupiti, da ne zalazim sad u taj dil lekara i privatnih apoteka.

Novopečena mama će se osećati komfornije u uređenijoj zemlji, nikako zato što i njen suprug sedi pored nje i bebe.

Ako je Blic naveo Vaše reči baš onako kako ste rekli, briga mame za demografsku politiku ove  zemlje, ne rađamo mi decu zemlji, ko bi ih ovakvoj pa rađao, rađamo ih isključivo sebi. Anksioznost i napetost porodilja ne povećava odsustvo supruga nego potpuni haos u zemlji u kojoj žive.

I na kraju, otkud Vama ta ideja da su porodilje napete i anksiozne, sve do jedne.

Ne poznajem nijedan par, niti sam ikada čula da se neka porodilja žali na taj predivan period tokom kojeg kuća miriše na nov život i mleko u smislu – on samo dođe, digne noge na sto i otvori pivo. Svi muškarci koje poznajem su toliko puni razumevanja, po pričama njihovih žena, kad dođu s posla – izvedu bebu da bi se supruga odmorila, ustaju noću, prepovijaju bebe, peru sudove, pevaju uspavanke, aktivno učestvuju u negovanju bebe koliko god im to slobodno vreme dozvoljava.

U slučaju onih muškaraca koji smatraju da je briga za bebu obaveza majke, pa planodvaće ceo dan i ako ih zakonski naterate da koriste porodiljsko bolovanje, sedeće u kafićima, igrati mali fudbal sa ortacima, neće ih interesovati učešće u u odgajanju bebe i ne znam kako ćete to iskontrolisati sem nekom vrstom komunalne policije koja će moći da bane u  po’ dana, u po’ noći na proveru.

Zbog svega što sam napisala, ljubazno Vas molim da se manete ideja, jeste svet sazdan od ideja, uglavnom, to nas drži normalnima, znate ono  – ja imam ideju kako Srbija da postane zemlja dostojna življenja u njoj i ta ideja me još uvek drži da ostanem ovde, ali hajde, ako baš nemate šta da radite, rešite bar jedan od gore navedenih problema. Ne natovarujte ih još, ako ih neka zemlja ima, to je Srbija.

Srdačno,

mama koja u ovoj zemlji, iako je rodila vanbračno, iako nije bila u radnom odnosu, nije uspela da ostvari pravo na dečiji dodatak jer – njena ćerka je nosila očevo prezime, nije mogla da dokaže da nisu u vanbračnoj zajednici, jer je živela sa svojom bebom kod svojih roditelja, a bake i deke su dužni da izdržavaju unučiće, pa nije bila ni napeta ni anksiozna, digla je ruke od države, snalazila se kako je znala i umela, odgajila je i odškolovala svoje dete i koja neizmerno mrzi sistem zemlje koju voli najviše na svetu.

Njena ćerka, isto kao i Vaš sin, više ne živi u ovoj zemlji.

To je jedan od najvećih problema o kojima i Vi i sve Vaše kolege po politici treba da mislite.

Vita jela, zene bor…

(Foto: bebesymas.com)