Home / Pamet u glavu i dupe uza zid / Pa mi nešto došlo tužno…

Pa mi nešto došlo tužno…

Čitam nešto danas i setim se… a pre nego što vam kažem šta sam pročitala… znate ono da sam sto godina bila devojka, i nikada, ali baš nikada nisam izgovorila da jedva čekam da se udam, udaja mi uopšte nije bila u životnom planu, ova se desila slučajno, meni bilo lepo, sredila sam život, bila zaljubljena, pa odljubljena, pa opet zaljubljena, i tako…

Al’ ne možete vi narodu dokazati da vam to nije jedina želja u životu, oni si imaju svoje pojmove kako treba živeti, i tako su povremeno dolazili da mi kažu kako su upoznali divnog, krasnog, taman za mene, ko da je za mene rođen, kao da ga tata za mene pravio, kad ga opišu, ja vidim – ili me ne poznaju, ili me ne vole, ili su se i same udavale tako za te perspektivne, divne, krasne i prazne, sve sam imala želju da prekinem dugogodišnja prijateljstva i pitala sam se kog se đavola ne udaju same za takve, ja kad bih na takvog naletela da mu ništa ne fali, uzela bih ga ja, nisam blesava da ga nudim drugoj. Il’ za muža il’ za ljubavnika, muškarcu uvek možeš da dodeliš neki status.

Šta su mi sve nudli ne mogu ni da se setim, kad su videli da ja to ništa, pokušavali da me prevare pa da na neka naša druženja dovedu tako jednog što je rođen za mene i kažu mi tek pošto ja ukapiram da tu nešto nije u redu.

Da bi vam dočarala kako to izgleda – restoran, tamburaši, predivna atmosfera, za stolom društvo, ja i taj neki što nema par isto k’o ja. Koliko god tura pića, čovek naručuje kafu i kiselu vodu, brojala nisam ali mnogo je tura bilo. U neko doba – sumnjivo mi brate, ili ga ujela muva ce-ce pa se trudi da bude budan, ili pati od one bolesti, znato ono što zaspe u po’ rečenice, nešto mu fali. Odvučem onu što je smislila da je rođen za mene u toalet i pitam je – je li, šta fali ovom što misliš da mi je suđen? Znaš, kaže ona , on je lečeni alkoholičar, ne sme da pije.

O, sunce ti tvoje, i oca, i brata i komplet mušku familiju! Meni lečenog alkoholičara, meni koja može da popije ko Rus i da ostane na nogama, i koja voli da pije! Da se posle do kraja života traumiram dal će ponovo da pije, druži se sa belim miševima, besi se, šta već rade alkoholičari pojma nemam. Da do kraja života, kad mi se pije, pijem krišom kao da sam ja lečena, i da krijem alkohol u korpi za veš i kutiji sa brašnom! Marš, bre! Namažem je u tom toaletu od glave do pete, izletim napolje, uzmem svoje stvari i otperjam, nikad me više nije videla. Ako vam je ovo smešno, ja sam stvarno bila uvređena!

A ako se pitate zašto su mi nudili te s felerom – po njima ja nisam zasluživala normalnog muškarca, ja sam ipak rodila vanbračno, obeležena sam, žena s moralnom falinkom, ja zaslužujem isto tako nešto što nije baš kompletnno i normalno. A mnogo su me volele.

I tako, jutros do’vatih neke stare novine i počeh da čitam o onom Palminom ljubavničkom sastanku za starije momke i iste takve devojke.

Poenta teksta – devojke se zaletele da se udaju jerbo će dobiti po 3 000 eura. I poludim! Mislim, dal znate koliko je to malo para – za to možete da promenite nameštaj u kući i to u jeftinijoj prodavnici, da živite tri meseca onako, malo pristojnije, ko bi se, bre, udavao zbog toga!

Palma ima sulude ideje, i ova mu je bila suluda, ali dok je bilo aktuelno stalno mi je bilo na pameti, koliko su očajne te devojke koje žele da se udaju a ne mogu da pronađu „priliku sproću sebe“, i koliko su očajni muškarci koji bi, gle sramote u današnje vreme, da ostanu tamo gde su rođeni i bave se poljoprivredom. I koliko je njima strašno što nijedna neće u selo, kako pa da hoće kad tamo nema pristojne prodavnice a dete bi joj sutra u 21. veku bilo klasičan đak pešak koji bi do škole morao da prti sneg čak do trećeg sela. U najboljem slučaju. O internetu i kablovskoj da ne govorim. Srpska sela su uglavnom vukojebine.

Da li iko pomisli koliko su očajni ljudi koji pristanu na takvu glupost nadajući se da će tokom jedne večere upoznati onoga/onu s kim bi proveli ostatak života, jelte, kad ulazimo u brak svi mislimo – sad pa nikad više.

Ali najcrnje od svega – u tekstu opis momaka koji bi da se žene, koji izgleda ovako:

tek raspakovane košulje

previše toaletne vode

pantalone mladalačkog desena

nogavice koje se šire na dole (valjda zvonare što znači da su ih kupili sedamdesetih)

salo na stomaku

visok pritisak (videlo im se valjda na licu)

retka kosa

nesiguran pogled onaniste!!! (ja sto godina imam i nikada nisam provalila ko je onanista)

vrat opaljen suncem (sramota stvarno, uvij vrat kad sedneš na traktor)…

Čitam, čitam, i očima ne verujem, kakav odvratan, zao opis nekoga ko živi na selu, sam, ponižen zemljom u kojoj živi, trendom – nijedna neće u selo, čak ni ona sa sela, kome, nažalost nema ko ni da skuva, ni ispegla, ni posavetuje ga da, eto, zaštiti vrat da se ne vidi da je poljoprivrednik, tako demode!

I došlo mi nešto tužno, ali stvarno tužno, bogtemazo, kako nije bilo sramota onu koja je ovo pisala, sve mislim mora da je i sama nesrećna i usamljena pa svakome pronalazi manu, kad pogledam, tekst potpisan muškim imenom…

Tužno, da tužnije ne može biti.

Ako ste se podsmevali ovoj večeri, ja jesam Palminoj ideji, i ponovo ću, sve dok ne kaže nešto pametno, nemojte ovim ljudima, mora da su strašno nesrećni.

Eto, to sam htela da vam kažem.

Znam da nije aktuelno ali danas sam pročitala.

A ako imate nekoga koga mnogo volite pa sretnete nekoga za koga se sigurni da bi tu osobu isto tako voleo kao vi, uzdržite se od preporuka, susreta i slično, može biti da izgubite prijatelja.

Kako se svako od nas „snašao“, snaći će se i oni. Ili neće. Njihova stvar.

Još mi žao, majke mi.

Pročitajte i

No smoking

Veliki problem u sprskim vezama i brakovima predstavlja neprihvatanje da je jedno od njih imalo …

6 komentara

  1. I
    Iva-single and just fine with it

    Svaka cast na ovom tekstu!!

  2. M

    Draga gospo
    Ako su Vam živi prababa i pradeda upitaj ih kako su se oni uzeli.
    Ako nisu živi mora da zamisliš kako je to bilo u njihovo vreme.
    A mi smo potomci naših prababa i pradedova.
    Posebno – a ljubav na prvi pogled: šta beše to?
    Mora da je bilo davno ili samo sanjamo.
    Ma život ti je bratac sačulatac!? Ko če ga znati?

  3. @Miša, vala baš ko će ga znati, ni ja baš ne ukapirah šta si hteo da kažeš. Ne znam za prababe i pradede ali babe i dede su se sreli, zaljubili i tako je počelo.

  4. A

    Tek danas videh tekst, ali moram da kazem da se slazem. Bas je tuzno.
    Imam jednu drugaricu, izuzetno lepa zena, zgodna, smirena. Ona se pre par godina razvela, izasla iz jednog traumaticnog braka zatvorenija nego ikad i sa divnim sincicem. I posle nekog vremena pozalila mi se kako su i njoj (jer joj rekose da je gre’ota da provede zivot bez muza?!) poceli da nabacuju potencijalne mladozenje. I svi su listom bili malo ili malo vise stariji, uglavnom udovci. I cim se upozna sa njim, drugarice krenu da joj pricaju „Sta mu fali, bas je gospodin, covek. Eto da se uzmete pa da mu vodis kucu, on mnogo radi. Cuti, sta ces, ti imas dete…“ i slicne price. I ona je jednog dana odlepila i sazvala sve te svoje „provodazike“ i objasnila im da nije zainteresovana za posao cistacice, kuvarice, sluzavke ili sta vec, da ima svoj posao od koga zivi i da trazi coveka sa kojim bi mogla i da se smeje i da se pred njim zaplace, i da se ludo vole i cuvaju i svadjaju… Znaci, jedan normalan brak, a ne poslovni angazman. I da to sto ima dete ne smatra falinkom, nego najlepsom stvari na svetu. I one se bogami povukle, nikog joj vise ne predlozise. Verovatno nisu znale kako da pristupe upoznavanju na nov nacin.

    A ona i dalje radi, cuva detence i nista negovori, ali mozda se i nada se da se opet zaljubi i tako iskljucivo iz ljubavi, opet uda…

Ostavite komentar