Pismeni zadatak na promašenu temu

Ili – dobro sam danas normalna.

Oktobar u Kragujevcu. Ja đak. Svakog oktobra pismeni zadatak na temu streljanja. Piše se ćirilicom, ispravlja latinicom. To bilo tad tako, oba pisma su bila podjednaka.

Teme: Plače nebo iznad Kragujevca, Pucajte, ja i sada držim čas, Ružo, čuvaj decu, Deco osvetite oca, sve tako nešto.

Nabijemo nos u vežbanke i pišemo. Svima nam vrati pismene radove ižvrljane hemijskom olovkom uzduž i popreko, izbušene na nekoliko mesta u nastupu profesorske agresije, a preko svega piše – Promašena tema!!!

Onda uradimo latinicom ispravku te skroz promašene teme.

Sledeće godine opet isto al’ sa uputstvom – sa stilom to! – literarno! – osećajno! – uživite se malo! – zamislite kako je bilo njima kad su stajali ispred nemačkih bajoneta! – iz njihove crvene krvi je iznikla zelena trava! – zamislite da ste profesor koji drži poslednji čas hrabrosti! – uživite se, uživite se, osećajno! – zamislite lelek iznad Šumarica, šta bi streljani đak poručio majci…

Mi ponovo ponabijamo noseve u vežbanke i krenemo literarno i osećajno da zamišljamo kako nas streljaju da bi mogli verodostojno da prenesemo osećanja na papir. Ja pišem, u sebi vičem – živela KaPeJu, sve onako osećajno, krvarim, iz moje crvene krvce niče zelena trava i promašim temu. Ponovo. Ne vredi! Da bi čovek mog’o da napiše literarno osećajni rad na temu streljanja moraju da ga streljaju. Tako streljan treba nešto da poruči majci, ako ne ume, promašio je temu.

Maj mesec. Rodjendan drugu Starom koji je uvek bio mlad.

Teme: Drug Tito jaše na čelu kolone, Drugarice posadimo cveće, Druže Tito mi ti se kunemo, Mi smo Titovi – Tito je naš, Najveći sin naših naroda i narodnosti, Rame uz rame sa drugom Titom – junačkim sinom. Mali Jože…

Opet noseve u vežbanke, literarno i osećajno. I sa stilom. Pišem i ubijem se misleći kako sam ja to Titova pionirka a on istovremeno moj sin. I promašim temu. Sledeće godine usred maja moram da razmišljam kako je bilo malom Joži dok se u tiganju sankao po zagorskim padinama, nije, jadan, im’o sanke. Napolju sve behara, ja pokušala da se uživim kako sedim u tiganju al’ ne ide i promašim temu. I šta god sam pisala ja sam promašila, i kad sam sa Reksom sedela ranjena u pećini, i kad sam jahala na čelu kolone, osvrnem se, nigde cveća, gde može cveće da nikne tamo gde je prošo konj a iza njega vojska. Al’ tako vreme bilo. Najveći kiks sam napravila kad sam morala literarno i osećajno da se uživim u ono kad je mali Jože ukrao svinjsku glavu, u životu nisam videla pečenu svinjsku glavu. Videla sam samo pečenje u komadima onako lepo naslagano na oval. A i nisam nikad bila ljubitelj svinjetine. Al’ moram literarno i osećajno a naročito sa stilom da opišem ljubav prema pečenoj svinjskoj glavi. Bez jabuke u čeljustima.

U beloj košulji i teget suknji, sa crvenim maramčetom oko vrata sam morala osećajno da pevam u horu. ’’Konjuh planinom’’ – godine su mi trebale da ukapiram da je Konjuh planina a ne konj koji se vere uz planinu, onda ’’Kominterno, mirisavo cveće’’ – ako je to bilo cveće onda je svo cveće bilo korov. Nisu nicale ljubičice ispod konjiskih kopita nego kominterna.

Kad malo bolje razmislim moje školovanje se zvalo – Kako istraumirati one koji su rodjeni bez trauma. Ili kako kazniti one koji su našli da se rode kasno pa nisu učestvovali u NOR-u i nisu streljani ili u najboljem slučaju ranjeni.

Danas, u po noći da me probudiš sve herojske pesme znam napamet. I kako su se zvali sedam sekretara SKOJ-a. I šta je AFŽ, SSRN, SOJ, SOKOJ, ZAVNOBIH, NOP, OZNA i ostale skraćenice.

Kako nisam postala Čvorović nije mi jasno.

I setih se ovoga jer su deca nekih beogradskih škola imala zadatak da pišu predsedniku ili o predsedniku ili šta god… Deca od 11, 12 godina.

Nisam uspela da saznam teme, možda je bilo – Biću i ja maneken, Give mi five, Narode, odo’ da radim…

Direktorka škole za obuku mladih kadrova objasnila što je to tako, to je – „način da se vidi kako razmišljaju, koji su njihovi problemi“. A sve će da ih reši drug predsedik. Kao Deda Mraz pošto uglavnom Deda Mraz rešava probleme dece u ovom uzrastu.

Fala joj što se setila.

Ono ideja i nije loša. Naše probleme ne ume da reši. Možda je dobar u rešavanju onih:

Druže predsedniče, šta mislite, da l’ se svidjam Mikiju…

Druže predsedniče, drugarica mi je rekla da sam krava…

Druže predsedniče, treba mi nov mobilni telefon…

Druže predsedniče da l’ ću da budem dobar košarkaš…

A ja htela da radim kao Saveta! Ma idi!