Plutaj na otvorenom moru pa mi pričaj kako se preživljava

Znate, ja sam nekad bila mlađahno devojče koje je mislilo da su mu sva mišljenja ispravna, nema ispravnijeg, koje majke, koje babe, koje ovakve kao ja, to sve pregazilo vreme, ja sam najpametnija!

Tako mlađahna, sa posisanim svim znanjima ovog sveta, a i iskustvima, to mi na uši curelo, ja sam tačno znala šta hoću, šta neću, šta može da mi se desi, šta ne može, na šta ću pristati i na šta nikako neću pristati i mnogo sam rabila reči nikada i zauvek.

Onda sam sazrevala, sazrevala, sazrevala, zrim i dalje, i s tim sazrevanjem su se moja mišljenja menjala, menjala su se s promenama činjenica, ljudi, događaja, isto kao što se menjaju i danas i iz ove perspektive – kad god sam rekla – nikada više, ponovila sam to koliko sutra, kad god sam rekla zauvek, to zauvek trajalo je do prve prilike.

Za sve što sam mislila da hoću, mislila sam jer su mi govorili da tako treba. Narod tačno zna kad šta treba da ti se desi, to je onaj krug – završiš školu, zaposliš se ako si glupa, ako nisi odmah se dobro udaš, rodiš decu, kraj. Između ništa. Imaš samo tih nekoliko uloga koje će se same igrati, ti tu uskačeš više kao epizodistkinja nego kao glavna glumica.

Za sve što sam rekla da neću, opet je bilo izazvano tuđim iskustvima, jebote, neću da se zeznem ko ova, dakle, za sve što sam govorila da neću, uradila sam. Nema šanse da čovek uči iz tuđih grešaka, mora da ima svoje, a ni iz svojih ne ume baš uvek da izvuče pouku. Neke sam greške ponavljala i ponavljala.

Za sve što  sam rekla da nema šanse da se meni desi, ne da se desilo, nego sam stvorila okolnosti, popločala put, naravila stepenište, more i crveni tepih sam postavila i rekla – samo napred, ne izuvaj se.

Za većinu stvari za koje sam rekla da na njih neću pristati, pristala sam. Pristala sam jer mi od njih nije pretila smrtna opasnost, jer jebo život ako se malo ne poigraš, nego sve paziš da se ne strmekneš na istom mestu kao one koje su te upozoravale da su se one strmeknule baš tu, kad su pomislile, kad su poverovale, kad su se opustile, kad su se prepustile. I bilo mi je super.

Bilo mi je super jer sam živela punim plućima a ne ko davljenik kome su samo u usta stavili slamku pa ne sme ni da trepne da mu voda ne uđe u nos i uši.

Iz ove perspektive – pedeset i četiri godine, znate, to nije malo, ja nemam neispunjene snove, propuštene prilike, kajanja, ništa. Za svaki svoj san sam se borila, ako nije išlo, menjala sam planove, znate ono – nije uspeo plan A, ima još 29 slova bar u našoj Azbuci, a posle mogu i brojevima da ih obeležavam. Nemam propuštene prilike, ono – ’de mi bila pamet, utrčavala sam u prilike, nešto išlo, nešto nije, život je svakako išao dalje. Ne kajem se, već sam rekla da je to teška i uzaludna bolest od koje se čovek teško leči – uradila sam, možda je bolelo, prošlo je, idem dalje.

I na kraju, za većinu stvari za koje sam tako mlada mislila – dobro, kažu da tako treba, ako tako treba, oukej, uradićemo, nisam uradila. Zato što tako ne treba i zato što po nepisanim društvenim zakonima žive samo kukavice, a ispostavilo se da ja nisam.

U ovim godinama, naravno, i dalje imam i želje i snove i planove, ali nemam to propušteno, nedosanjano i neispunjeno. I uvek ću misliti da oni koji su propuštali prilike, odustajali od snova i nisu sebi ispunjavali želje, ne vole sebe, da celog svog života sebe sabotiraju.

Ovo vam je bio malo poveći uvod u ono što u stvari hoću da kažem.

Kad ja danas nešto kažem – da nešto znam, to je zato što znam, zato što sam to prošla. Ne sporim da postoji još istina, sve zavisi kako je ko kroz šta prošao. Ali ko još nije prošao, ne može znati. Kad kažem da mislim, to je zato što mislim jer je moje mišljenje izgrađeno od događaja, iskustva, svega po malo, mada ostavljam uvek prostor da se predomislim, sa promenom činjenica, okolnosti, događaja, mojim učešćem u svemu tome, menja se i moje mišljenje. Jer mišljenje nije zgrada koju mogu da sruše samo zemljotres ili bombe.

Iz ove prespektive, znam koliko o nekim stvarima ništa nisam znala, samo sam mislila da znam, pa na osnovu toga formirala mišljenjei stav i šta tu sad neko meni ima da priča. Tek kad sam se našla u samom srcu događaja i kad me udaralo sa svih strana a ja se obadala u  krug dok se nisam snašla, shvatila sam koliko mi je mišljenje formirano na osnovu tuđih iskustava, rekla i kazala.

Jednostavnije rečeno, da biste znali kako izgleda preživeti brodolom, plutati na otovorenom moru, moralo bi da preživite brodolom, plutate na otvorenom moru i spasete se na kraju. Pa meni ispričate kako to izgeda, pa ako možete da mi pomognete, ako mi se isto desi. Drugačije ne biva.

Ovaj post je inspirisan nekim „razgovorima“ na Fejsbuku.

Imam puno pravo da kažem:

Nemojte nikada biti sto posto sigurni da nešto nećete ili ne biste, ako bar niste probali. Još manje, nemojte nikada nas koje smo probale, prošle iskusile, ubeđivati da grešimo, da to ne ide tako. Nemojte nikada biti sto posto sigurne da znate sve o nečemu kroz šta niste prošle i od čega bežite, svesno ili nesvesno. Nemate pojma, isto kao što nisam imala ni ja. Isto tako, nemojte biti sto posto sigurne da nešto hoćete, možda vam se uopšte neće svideti.

Iskustvo vam je majka svih mudrosti, naročito ličnih mudrosti. Bez iskustva nema ni mudrosti, bez iskustva sve je – ja bih ovako kad bi bilo ono što nije bilo, a možda neće ni biti, ali za svaki slučaj imam stav.

Mnoge svoje stavove i mišljenja sam, kad sam se, kao što rekoh, našla na otvorenom moru, ili guzicom o ledinu, obesila o klin, ko bokser rukavice i golim rukama se borila da dobijem najbolje moguće i prođem sa što manje rana.

Moja privilegija je što to mogu da priznam.

I nemojte mnogo da se busate sa tim čvrstim stavovima, znate šta se sve propusti držeći se za stav.

Moja privilegija je da to znam.