Priča o jednom petom novembru

Petog novembra, pre tačno dvadeset godina, na trenutak pre nego što će me uvesti u anesteziju, ja sam upala u strašnu paniku – sve u meni se bunilo protiv logike koja me je dovela tu gde jesam, da uradim ono što ne želim, iz samo jednog razloga – da ostatku sveta ne ispadne jezik do zemlje a oči igraju kao na federima kad me sretnu na ulici.

– Ne mogu – kažem doktoru a on mi pedantno, sterilno, kao da će mi učiniti uslugu odgovara ’’Polako, nije to ništa, hajde da se dogovorimo…’’

Da se dogovorimo… da sklopim savez sa onom sobom koju ne poznajem dogovarajući se sa nekim ko nema nikakvog značaja u mom životu, recimo… tog trenutka je bio samo neko čiju sam uslugu trebala da platim, malo ozbiljnija intervencija od one kad dobijem piće u kafani. Ovo je morao da bude dogovor samo sa samom sobom.

Pre ovoga… ima li veće nesreće nego da saznate da se u vašem telu začeo život tek po raskidu sa onim ko je u svemu tome učestvovao, tek pošto je prosuto toliko prljavih i teških reči koje ni pomoću najboje volje ne uspete da počistite i bacite kao da ih nikada nije bilo. I ima li veće gluposti raspravljati o ovome sa onima koji nov život pokušavaju da defiišu kroz ’’upropastićeš sebi život’’, ’’šta će ti TO’’, ’’ima vremena’’, ’’pojaviće se neko drugi’’… sve ono što u tom času nije nimalo važno. Ali, postoje trenuci u životu kad vam pamet zakaže i kad svi ostali budu pametni umesto vas…

I eto, ustala sam sa tog stola i odšetala do automata odakle sam pozvala mamu koja se držala po strani i sve vreme govorila – ’’Tvoj je život, ti odluči, razmisli…’’  Tu izgovaram onu najtežu rečenicu kad mislite da će tog istog trenutka kad izađe iz vaših usta nastupiti potop i da preživlih neće biti.

Najbrižnijim glasom na svetu, kao da mi govori da se sklonim sa kiše, moja mama mi kaže da dodjem kući.

A peti je novembar i napolju je hladno, promiču najkrupnije pahulje snega koje sam dotle videla. Padaju po meni, ispred mene, svuda… kao zaštita od onog sveta kome od tog dana više neću biti po meri. Uostalom kao i svi oni koji su prekršili pravila i dozvolili sebi da žive svoj život.

Odjednom, nema  kamena na srcu ni olova u nogama, ničega. Samo sneg, ja i olakšanje.

Sedam meseci kasnije ja sam na jednom porodilištu dobila svoju ljubav na prvi pogled.

A svih ovih godina očekujem da petog novembra padne bar jedna pahulja samo za mene. Kad je ima osmehnem se. Kad izostane uvređena sam.

Ove godine je nije bilo. Ali tu je moja junska pahulja.

I da, nije mi uništila život, obogatila ga je na bezbroj neverovatnih načina…