Home / Srbija medj' šljivama / Prosečno histerična

Prosečno histerična

Pisah jednom kako me niko nikada ništa nije pitao, ono ulica, anketa, pa ti postave neko pitanje, da l’ je Kosovo srce Srbije, ko je najseksepilniji političar,  da l’ mi teško pada kriza, šta mislim o spasiteljima Srbije, da l’ ću da se vakcinišem da Miškoviću bude lakše a Kon ostane vodeći epidemiolog  i slično. Ulicom idem prilično nadrndana valjda se vidi da bih odma’ otela mirkofon i ne bi ga vratila dok ne kažem šta imam da kažem. I onda bi me uhapsili.

Na osnovu onih koje zaustavljau znam kakva sam u proseku, koje serije gledam, kakav sam potrošač, koliko jedem, pijem, prosipam znoja po metru kvadratnom, od kojih bolesti bolujem, znam da imam 1,6 bolesti samo ne znam šta mi je ovo 0,6, sa kim bih od političara provela noć ni za kakve pare, nema ko u filmu milion dolara, nego bih to iz čiste i iskrene ljubavi  i sve tako. Kad vidim kakva sam u proseku ’ladno bi sebe ubila, ionako živim ni za šta i kod boga na veresiju. Sve u svemu tako prosečnoj mi je dobro pošto prosek znači – nit’ tamo nit’ ovamo.

Živim u srbiji k’o Mima Šiš – Sve što sam  imala to sam željela, sve što sam željela  to sam imala. Mogu da stavim prst u uvo i zapevam.

Tako prosečna trebalo bi da sanjam da budem slavna. A ne sanjam, jebi ga. Ovde biti slavan znači da se ne zna šta radiš al’ da svi znaju koju boju gaća nosiš i kako ti se zove kuče. Il’ da si kriminalac. Oni koji stvarno zadužuju ovo društvo nisu slavni i ne vide se, ne voli društvo nikome da ostane dužno.

Te slavne zovu u sve moguće emisije gde oni autoritativno pričaju o globalnom zagrevanju, abortusima, stanju kulture, problemima seksualnosti, narkomanije, vere, čega hoćeš. I savetuju – kako se živi, kako treba da se živi, šta su prave vrednosti, da nije sve u parama ima nečeg i u ljubavi, gledaš ih i  čudom se čudiš kad postadoše toliko pametni i apsolviraše sve životne i srpske probleme. Svi srećni da srećniji ne mogu biti pa nas male i obične uče kako isto tako da budemo zadovoljni i srećni.

I tako ja prosečno histerična, što sam postala življenjem u ovoj zemlji i valjda onda kad sam rešila da više volim ovu zemlju i sve u njoj nego sebe pa se vratila iz belog i praznog sveta (sve imaju al’ nemaju, bre, dušu!), povremeno poželim da sam slavna. Zbog gaća, neke veće afere, što sam svima objavila kako sam imala seks na plaži, da mi se udvarao neki šeik i mom mužu za mene nudio hiljadu kamila, da su me oteli vanzemaljci, da sam se ljubila sa ženama i da sanjam seks sa Madonom, meni svejedno. Samo da budem slavna, pojavim se u nekoj emisiji i serem do prekosutra i koliko mi duša ište.

Poželela i sinoć slušajući Bebicu, pardon Bebi Dol, urbanu legendu grada Čikaga, pardon Beograda. Sad, ja možda ne bi smela ni reč o Bebici da kažem, ona je ipak legenda, može joj se da sere, to je privilegija poznatih a naročito poznatih Beogradjana, gde ja Beogradjanka pripravnica, priučena, još sam na pripravničkoj plati, smem da se bunim.

Gostovala Bebica u nekoj emisiji, na nekoj televiziji, vrteći programe uhvatih izjavu, onu izjavu – pre odjave poručite nešto prosečnim Srbima koji sad sede i čekaju spas što je moje mirno nedeljno veče pretvorilo u – jebem ti i televiziju i zemlju i Bebi dol i sve na svetu, sutra ću da emigriram.

Elem, Bebica 24 sata bila van Beograda i u tom mestu, 50 kilometara van – od Beograda, joj se mladi iz te vukojebine na samo 50 kilometara od epicentra zbivanja požalili kako nemaju ništa pa ni bioskop. Bebica se prenerazila, ne što oni nemaju bioskop nego što su nesnalažljivi pa ih lepo posavetovala da oni to sami, tolike kuće imaju, kako im ne pade na pamet da sami u jednoj od njih naprave bioskop. Kako se toga ne setiše, kao da je to nešto! I objasni da ne mogu sve da čekaju i očekuju od države, nema bato, prošlo to vreme. Ne može država sve, samo što ne reče – vama još nije jasno da je država nekome majka a nekome maćeha.

Mile sam joj se majke najebala iako me nije čula.

Nije bilo kontakt telefona, ono – pitajte našu gošću, i nemam običaj da zovem televizije al’ sam crkla što nisam mogla da pozovem i pitam –

Je li, seko, ko je tebi napravio bioskope, pozorišta, galerije, sve ono što imaš u Beogradu, država ili ti sa drugaricama, ili ti sama od one pesme ’’Brazil’’ koju si odmjaukala? O čemu, bre ti govoriš? I dokle će biti da Beogradjanima pripada sve a provinicjalcima ništa? I dokle ćete, bre, da serete, kako vas nije sramota? I jel Ministarstvu kulture u opisu radnog mesta samo Beograd ili cela zemlja? I znaš li ti koliko iz republičkog budžeta ide tvom rodnom gradu a koliko ostatku Srbije pa to što dobiju treba da raspodele na sve pa za kulturu obično ne ostane ništa a onda vi iz Beograda snimite spotić – Nije teško biti fin a ni kuluturan. To je provinciji dosta – da znaju da nije lepo koru od banane baciti nasred ulice.

Pre tri godine sam se doselila iz Kragujevca. Kragujevac ima teatar ’’Joakim Vujić’’ prvo pozorište u Srbiji. Prično dugo smo dok se taj teatar renovirao predstave gledali sedeći na plastičnim stolicama i saplićuči se o kablove, trajalo je. Pre pet godina, mislim, pozorište je dobilo Malu scenu. Stvarno malu. Bukvalno. Sopstvenim snagama, salu za probe pretvorili u Malu scenu.

Kad gostuje neka predstava što je za Kragujevac dogadjaj pa onda sa brda sidju i oni koji inače ne idu u pozorište predstave se odigravaju u Gradskoj dvorani ’’Šumadija’’. To je zamišljeno kao bioskop a inače je multipraktik, tu se održavaju pozorišne predstave, koncerti svih mogućih vrsta, tu gostuju i opere. Jednom u ne znam koliko godina.

Koncertnu dvoranu grad nema, koncerti ozbiljne muzike se održavaju u sali Prve kragujevačke gimnazije, prve gomnazije u Srbiji, u koju može da stane brat bratu oko sto ljudi i to jedna trećina da stoji.

Grad nema zatvoren bazen, on se gradi isto kao metro u Beogradu, taj bazen, naravno zavisi od gradskog budžeta a zna se od koga zavisi taj budžet. Nema baletsku školu.

U zlatna vremena ’’Zastave’’ mesečno su se izdvajala sredstva za gradnju ili kupovinu četiri stana – jedan za Zastavine radnike, jedan za ’’grad’’, jedan za Beli grad a jedan za republiku. Sve to što je Kragujevac dao treba da mu se vrati. I bilo kom drugom gradu. Red je.

Glupo? Znam a i kriza je. Ali onda mi ne pominjite šta tamo neko može sam i šta država ne može. Država nikad nije ni mogla i da nije toliko pila krv ostatku zemlje možda bismo nešto i imali.

I šta dobija provincija. Kad ne pada kiša – Žikinu šarenicu – dosta bato – prostremo neki ćilim na sred trga i uživamo.  I još to moraju da plate.

To država može da ponudi.

Dosta, bre!

Pročitajte i

Kako nas je zajebala nepismena Srbija

Osvanulo postizborno jutro u Srbiji. Sunčano. Atmosfera međ’ intelektualnom elitom (bokte!) zgusnuta do pucanja. Juče …

18 komentara

  1. Znaš, mislila sam da na TV-u ne može baš svako da se pojavi i da trabunja šta mu volja. Nekako se znalo ko o čemu priča.
    Kad su zvali Lepu Lukić, ona pričala o svoj lepoti, Miroslav Ilić o Mrčajevcima, Dragana Mirković o Kasidolu, i stvarno si mog’o da se isključiš i uključiš tamo gde ti odgovara.
    Pa uključim Dragana Zarića i Oliveru Marković
    „pitam se pitam se koliko ima od neba do zemlje?“
    „Ne bih znala reći koliko ima od neba do zemlje“
    „Od neba do zemlje ima isto kao od zemlje do neba“
    „Pih, ta nemojte kasti“

    Sad, gledam, to isto u nekoj reklami, čak je i mojoj deci, koja su videla original, odvratno.

    Uvek me pogrešno shvate kada govorim o tome kako je Bor gradio bivšu jugu, a sad se sa njim sprdaju.
    U Beogradu su najbolji kabineti na fakultetima potpisani sa „RTB Bor“ Na našem pala fasada, pa izgleda ko obična straćara.
    I sad, verovatno bi po viđenju Dragane Šarić trebalo da se okupimo i napravimo tu fasadu ‘bem li ga.

    Znam da ti neće biti lakše, al’ ni mene niko ništa ne pita, mnogi ni u oči ne smeju da me gledaju već spuštaju glavu i prelaze ulicu, mislim se, verovatno neće da imaju posla sa budalom.
    Prosečnom.
    Onom najgorom vrstom, koja želi samo da živi od sopstvenog rada i zarade (ne plate), koja voli da ode u bioskop, pozorište (u 3. srednje, dobili smo nagradu kao najbolje odeljenje u školi, pitali nas gde hoćemo da nas vode, a mi rekli ‘oćemu u Beograd, al’ ne u šoping, već u pozorište. I bili u Jugoslovenskom Dramskom, na maloj sceni, specijalno za nas 30 … budale!)
    Tad je trebalo da se svi po’vatamo mikrofone i skratimo suknje, možda bi i mi sad mogli nešto pametno da izjavimo na TV-u, da nas svi čuju …

  2. M

    Zaboravila si „Pionir“ i „Radnicki dom“. `Ajde ovaj drugi i nekako – njegova namena bila je u ono srecno vreme analogna nameni „Partizana“ u Beogradu, ali sta je sada sa „Pionirom“?

    Kragujevac je, barem koliko mogu da vidim iz svojih prilicno redovnih poseta rodnom gradu, oboleo od sindroma prividnog zivota.

    A o profesionalnim Beogradjanima zaista nemam sta da kazem…

  3. B

    Novi Sad jedno vreme nije imao nijedan bioskop. Alternativu su ponudili vlasnici kafića koji su, u saradnji sa distributerskim kućama iz Beograda, organizovali filmske projekcije.

    Sada radi Jadran, koji pruža ugođaj kakve smo imali u postkomunističkim bioskopima iz sedamdesetih po centralnoj Srbiji, a Arena, koja već dve zime ne radi, valjda će osvanuti preuređena od strane Art Viste, privatne (naglašavam, privatne) kompanije koja drži Rodu синеплекс.

    U Smederevu je uvek puna pozorišna sala… ali to i nije neki poduhvat, pošto predstave gostuju jednom u dva meseca ili tako nešto. Uvek isti ljudi sede na istim mestima. Balkon zaista velelepnog doma kulture može da se sruši svakog dana već trideset godina, i zgrada nikad nije prošla tehnički prijem, ali to je već skretanje sa teme…

    Elem, koja država? Država koja gradi bioskope? Ako izuzmemo gradnju domova kulture, mislim da se od tada to nije desilo. Je li to što je, ne znam, u Kikindi bioskop pretvoren u kinesku radnju, krivica države ili ljudi koji ne idu u bioskop pa isti nije mogao da se prehrani?

    Kako god, риспект za stil pisanja i ostalo, ali eto, sa nečim se u ovom tekstu, za promenu, nisam baš složio 🙂

  4. Znas Suske, kad je sinoć rekla – Prošlooo je tou vreeeme, nee moužee drržaavaa svee samaa, mooolim vaas – kako već zavija, proradila u meni teorija zavere, ja sam prepadnuta da će za par meseci u Srbiji svi govoriti kao Tadić i Djilas.

    Šta da dodam, skoro napisa onaj novinar – Srbija je postala
    beogradski pašaluk…

    M. Selaković, RAdnicki godinama ne radi, mislim, pojma nemam, nikada tamo nisam ušla. Što se Pionira tiče taj bioskop je bio zatvoren jer je postojala opasnost da padne plafon, da li je sredjen, otvoren, ni to ne znam…

    Bez obzira na sve, na prividan život, Kg i dalje ima ono što ima većina manjih gradova i čime se Beograd nikada neće podičiti. Zato često intervjuišu Mamu Kapora kao Beogradjanina sa stažom da malo podseti da je i Beograd nekada bio grad sa dušom.

    Sad je svratište sa splavovima i grad potpuno poremećenih vrednosti koji to nameće ostatku zemlje. Kroz šta već napisah.

    Bojan, u većini gradova su neke zgrade koje su imale istoriju, tradiciju, koje smo voleli pretvorene u banke, kladionice i u najgorem slučaju u kineske radnje.

    A zašto ljudi nisu išli u bioskop. I ja sam u Kragujevcu čekala da se skupi nas dvadesetoro pa da se projekcija održi. Šta misliš, zašto?

    Ako je to da je i narod kriv za mnogo toga ono sa čim se ne slažeš u tekstu u pravu si – jeste, svako nosi svoje breme krivice. Ali pitam – zašto je bilo tako.

    Hvala za pohvale, naravno imaš pravo da se ne složiš ni sa čim o čemu pišem, nisam ja bezgrešna ali bih stvarno volela da znam šta je to.

    Domovi kulture… uglavnom nikada nisu služili nečemu što bi opravdalo ime koje nose…

  5. U nekom od poslednjih brojeva lokalnih novina „Pančevac“ neko je pokrenuo vrlo argumentovanu inicijativu da se Pančevo pripoji Beogradu. Bliže je centru Beograda od većine prigradskih naselja, i tako to… Neki drugi čitalac je u sledećem broju odgovorio: „najbolje da se cela Srbija pripoji Beogradu“. Samo što bi onda pomenuta gospo’ica morala da u svom stanu otvori bioskop… A pošto bi onda svi bili u istom čabru, možda joj i nebi bilo do bioskopa? Možda bi joj neka druga iskustva iz unutrašnosti dobro došla (na primer držanje svinja na terasi?)

  6. M. Ristić, ja ne znam je li ovo smešno ili tužno, često sam tu izmedju smeha i plača.

    Skoro sam pročitala, pre nedelju dana da je neko doneo odluku da se Rekovac, malo veće selo izmedju Kragujevca i Jagodine administrativno pripoji Timočkoj krajini. Kad nisam pala sa stolice. Nigde veze koju mogu da provalim, Rekovčani poludeli i pitali treba li od tog trenutka da pevaju umesto – Prodjoh Levač, prodoh Šumadiju – Prodojoh Levač prodjoh Timočku krajinu.

    U ovoj zemlji glupih ideja nikad dosta. NIko da počne da priziva pamet…

    A pomenuta gospojica već ima iskustva sa svinjama, sinoć je objasnila kako je na Farmi doživela prosvetljenje i upoznala novu sebe što bi valjda svi trebali da probamo…

    Mislim… da se ispovraćaš!

  7. B

    Hm, minimum za projekcije i u Smederevu i u Novom Sadu je bio – petoro ljudi, ali okej…

    Elem, primer sa kafićima je verovatno bio ono što je Bebi Dol htela da kaže, i zapravo ne vidim ništa loše u tome 🙂

    Znam mnoge domove kulture koji i dalje služe svojoj svrsi (onaj u Smederevu, na primer, nikad nije ni gubio svoju svrhu, samo je pitanje intenzitet sadržaja).

    „Zašto je to tako?“ Ne znam. Valjda je svakodnevica previše iscrpljujuća… i ja se retko nakanim da odem u bioskop, to je činjenica, mada: kad budemo imali bioskop kojem vredi ostaviti pare (vele, Arena će proraditi za dva-tri meseca), to će se verovatno promeniti.

    Beogradizacija Srbije, eh… Činjenica je da se tamo neuporedivo više ulaže u kulturu, na primer. Ipak, činjenica je da je Beograd dvadeset puta veći nego prosečan srpski grad. Verovatno je pitanje samoodrživosti iliti isplativosti… Tjah. Da, rešenje bi bilo poraditi na edukaciji cele nacije, ali sam vrlo skeptičan po tom pitanju 😉

  8. Bojan, u Kragujevcu je minimum bilo dvadesetoro ljudi i sećam se da su jednom pristali da puste film kad nas se skupilo sedamnaestoro, upečatljivo bilo za mene, čak se sećam da sam tad gledala Almodovarova “Zlatna jaja“ 🙂

    Kafići… pa to će uraditi svako ko želi brzu zaradu i da bude glavni baja u selu, ne treba za to neka velika organizacija omladine, kafića ima svuda, dovoljno i previše i ja ih nikako nemogu svrstati u “kulturna“ mesta, šta se radi u kafićima sem napijanja. U nekim boljim slučajevima je to kao neki klub koji kao organizuj eneku svirku… zna se kakve svirke…

    Za Beograd je činjenica, naravno, veličina grada, odnosno broj stanovnika sve odredjuje. Beogradu i treba, zato Beogradjani one iz unutrašnjosti posmatraju zauvek kao provincijace što sa sobom nesporno nosi i da su provinicjalci nevaspitaniji, neobrazovaniji, gluplji, sve predrasuda do predrasude…

    Edukacija nacije može da uspe. Uspevalo je i uspevaće, sve zavisi samo ko želi i kako želi da edukuje naciju. Pogledaj političke kampanje, nacija se očas posla predomisli, počne da veruje, stvara heroje, posle ne možeš godinama da joj promeniš mišljenje.

    Može, samo se treba tome posvetiti. Biće da se to ne isplati i da ovakvo stanje sasvim odgovara. Nekima.

  9. B

    Kako koji kafić. Na primer, ovde (NS) je projekcije, koliko se sećam, organizovao Radio Cafe, koji posluje u sastavu Radija 021, i inače je mesto gde se organizuju i književne promocije, tematske večeri i takva čuda… No, razumem da ne postoji u svakom mestu nešto takvo.

    Ako idem u bioskop, kupiću kokice možda, kokakolu sigurno… A to mogu i u kafiću, svakako 😉 I ne, ne kažem da su to mesta stvorena za gledanje filmova, ali beggars can’t be choosers…

    Eh… Fali nam, biće, neka godina kulture, kao što je bila – koja ono beše? ’97? ’98?

  10. Edukacija naroda je prilično širok i nejasan pojam. mora da krene od države (nekako), bar od ministarstva kulture i da bude potpomognuta drugim institucijama, organizacijama, medijima. čini se da ova zemlja baš nije zainteresovana za tu akciju. ovako je lakše, udri 48 sati svadba, žikina šarenica, kolo-naokolo i ihaaaj. Skoro sam učestvovala sa mladima iz moje pančevačke provincije u akciji „kako otići u BG i gledati film Avatar“ što je uključivalo razne planove, promene, angažovanje roditelja kao taksista (sitni su sati, nema prevoza). Tužno. A Pančevo je tu odmah do Beograda (i ipak ima dosta sadržaja), ne mogu da zamislim kako je negde mnogo dalje.

    Jedina svetla tačka u beogradizaciji Srbije je što se u manjim mestima ponekad razviju neke alternativne undergroud scene, koje su sjajne. Nažalost, brzo propadnu jer nemaju podršku.

    Što bi jedan transparent sa nekog skorašnjeg štrajka rekao „Srbija nije Beograd“.

  11. Nije.

    A ni Beograd nije Srbija!

  12. Imala sam tu ne/srecu da se rodim u Beogradu, i o svim ovim problemima nisam razmisljala, niti znala ista o njima, verovatno kao i Bebi, padnuta s marsa.
    Zao mi je sto nismo svi svuda isti, toliko.

  13. Imam staz i u Beogradu, gde sam rodjena i van njega, gde radim.
    To je samo ucinilo da budem nadprosecno histericna.

  14. Imamo bioskopa, cirka dva, zatvorene i otvorene olimpijske bazene, lepo pozorište…da ne nabrajam.
    Ali je dovoljno da kažem da godišnji budžet za sve projekte ovdašnjeg pozorišta iznosi cirka 2,2 miliona dinara.
    Prosečna predstava većeg beogradskog pozorišta košta oko 3 miliona.
    I nije kriv Beograd, nisu Beogradjani, država sistemski nikako da reši nešto, prdi se naveliko već godinama, bez oproštenja, o regionalizaciji i decentralizaciji, o tome da se ne dešava više da 63 odsto prihoda koje ostvari neka opština (nek’ me neko ispravi ako grešim, ali mislim da ne grešim) ide u republičku kasu i ne vraća se onima koji su taj prihod i ostvarili, i sve tako nešto lepo se priča…a većina gradova koji su nosili privredu ove zemlje umire. Ili je na aparatima za održavanje života.
    A da psujemo Bebiku možemo kad ‘oćemo, samo vajdu nemamo od toga, a nije da me ne nervira…

  15. M

    Za uvodni dio, ne kaže se džaba da je statistika netačan skup, tačnih podataka 😀

Ostavite komentar