Skeledžijo, skeledžijo, prevezi me preko

Pre samo dvadeseta godina, one godine kad sam ja postala mama, počela da se zaljubljujem nepovratno, zauvek i bez ostataka u svoju ćerku,  sedela sam na terasi  i delila oduševljenje sa drugaricom koja se vraćala iz  kupovine za svog sina – vidi kako mu je lepa školska kecelja.

Sećam se da sam rekla – jao, kad će nama stići taj septembar koji miriše na novoodštampane knjige, školu, prvu torbu i prva slova.

Budalo, odgovorila mi je, dok pucneš prstima vreme proleti.

Vreme je proletelo, u medjuvremenu su školske kecelje prestale da se nose.

I one, u stvari, nemaju nikakve veze sa ovim postom.

Imaju sa promenama.

Moja ćerka je krenula u školu, u zemlji je vladalo ludilo, ja sam se sa panikom borila misleći – dok ona završi, nešto će se promeniti.

Onda je krenula u srednju. I dalje sam paničila, ništa se nije promenilo. Na terenu. Samo sam slušala druge teorije. Ali četiri godine… promeniće se nešto.

Sad je na završnoj godini fakulteta. Znate šta se promenilo? Pridružila mi se u panici. To me dovodi u situaciju da se zatvorim i vrištim. Od muke i nemoći.

Skoro sam pročitala da bi bilo dobro da svako od nas ’’upali jedno malo svetlo’’, ili u sebi ili nekome kome je potrebno. I da hiljade tih malih ’’sijalica’’, ujedinjene mogu…

I tako, hodam kroz život paleći ta mala svetla dok za mnom ide neka nevidljiva ruka i gasi ih.

Pre samo dvadesetak godina, mi smo bili narod koji je znao za red, za dobro i zlo, za snove, lepu reč … toliko toga što je u medjuvremenu nestalo ili mutiralo. U nešto.

Danas, kao obezglavljeni, stojimo na obali i čekamo da stigne skeledžija koji će nas prevesti preko, u Evropu. Tamo ćemo, kad budemo stigli, ponovo biti ljubazni, kulturni, znaćemo za red, nećemo se gurati i laktati, nećemo podmetati jedni drugima, bićemo pošteni.

I dok čekamo tu skelu, ne primećujemo da je ono u šta treba da udjemo već ušlo u nas. Kao crv.

Više niko ne govori da nije lepo bacati otpatke gde stigneš jer nije lepo nego da su nam tako naredili ovi iz Evrope, ako mislimo da nas uračunaju medju ljude. Nije lepo maltretirati zaposlene nego se ne sme. Nije lepo nekoga smatrati nižom rasom nego se ne sme. Mi se nećemo boriti sa korupcijom nego moramo da se borimo zbog Evrope.

Osećam se poniženo kao čovek jer nisam do juče rasla sa vukovima pa me sad treba društveno obučiti.

Znate, svaka reforma je teška. Ali, kao što smo videli, vrlo lako je skliznuti u, recimo, anarhiju. Iz takvog stanja je sve teže. Ili, sve vam je ovo kao bolest. Da biste je izlečili morate znati šta je to što je izazvalo, što ’’truje’’ organizam. Niko ne može da naredi – e sad moraš da budeš zdrav.

No, politika je kurva, iz izvinjenje svim kurvama koje časno obavljaju svoj posao i ne lažu svoje klijente da ih vole.

Moj mali svet je sasvim pristojan, ušuškan i miran. Ali, ja svakog dana iskoračim iz njega u stvarnost koja me dotiče, uznemirava, zbunjuje i bez koje ne mogu da živim jer ne mogu da je ignorišem. To je ono gde se gase svetla a nema veze sa snabdevanjem električnom energijom. Ima veze samo sa energijom.

U tom svetu su jednu mladu, zdravu, devojku pitali zašto se prijavila za Velikog brata. Devojka odgovori: Pa eto, nemam posao, besposlena sam pa da ubijem vreme.

Eto, ona smatra da je biti bez posla isto što i biti besposlen. Nju vaspitavaju poslednjih dvadeset godina. Da čeka da joj se dese normalne životne stvari a da u medjuvremenu ne radi ništa.

I to vam je to.

Skeledžije još uvek nema.

Zato je tu evropski klisar koji poziva narod na obalu sa – sad će, samo što nije, budite strpljivi, budite ljudi.

Moje malo svetlo ne znači ništa.

Ova zemlja sedi besposlena jer nema zvaničan posao, na primer da se ’’uljudi’’.

Dok ne udjemo u Evropu.

Kakva je to strašna laž.

Jer, ko god ubija vreme, nekim čudom, to ubijeno vreme vaskrsne i krene u osvetu.

Mislite o tome. Dok čekate.

Popila sam kafu.

U medjuvremenu, dok sam ovo pisala, pade mi na pamet – nema nikakve razlike izmedju izjave tek napupele devojčice da želi da bude Ceca kad poraste i jednog odraslog čoveka da želi da bude Evropljanin kad mu se bude pružila prilika.

Izmedju postoji ona praznina.

Valjda i sami umemo da budemo. I da radimo. I mislimo…

Umemo. Ko vam je rekao da ne umemo?

Ako ste me razumeli…