Sreća pa se nisam rodila kao Dušan Silni

Jer bi u tom slučaju mnogo njih šetalo ovom zemljom bez jezika, ušiju, ruku, polnog organa, bolelo bi me za ljudska prava lopova i lažova a naročito siledžija, pedofila  i porodičnih ’’dželata’’, uopšte ne bih bila politički korektna kao što je danas moderno da budeš politički i društveno korektan prema svakom djubretu koje ima dve noge a samim tim i ljudska prava.

Smučila mi se politička korektnost, pravda koja je slepa i gluva, tolerancija, opravdanja, rešenja, modernizacija, europske vrednosti, europski putevi, sve, bre! Što više čoveka pokušavaš da učiniš boljim to on postaje sve crnji i gori.

Rodila sam se korektna, ili sam naučila u medjuvremenu, pojma nemam,  znam da ne treba lagati, krasti, tući, mučiti, ugnjetavati, zagorčavati nekome život, tako te stvari. Onda se društvo modernizovalo pa otkrilo toplu vodu, to jest da ima onih koji sve to rade. I ne zna šta će sa njima.

Lopov zna da nije lepo krasti al’ il’ mora il’ voli, ako ga uhvate on se posle kao kaje i revidira stavove i ponašanje u nekom zatvoru pa ponovo.

Pedofili valjda isto znaju da ne smeju da rade to što rade ali moraju, imaju tu neku strast, psiholozi objasnili – nisu odrasli pa vole da se igraju sa decom ali ne u pesku sa koficama i lopaticama al’ ti, Mahlat, to da razumeš.

Porodičnih dželata vazda bilo i biće, to je do skoro bila porodična stvar sad je postala opštedruštvena pa imamo one akcije – ako čujete da muž ženi lomi kosti ili žena mužu što je redje al’ dešava se, vi prijavite. Policija će da dodje, kaže – nemoj, bato, nije to lepo, pitaju premlaćenu jadnicu – ’oćete vi njega da tužite, ona istraumirana batinama i pretnjama, u strahu za decu i sebe najčešće neće, ponada se da će ovaj da se opameti i tako ponovo i ponovo.

Ko god, šta god, kad pročitate da je policija nekoga uhitila saznate ili da je povratnik, to jest, već radio to što je radio, ili da je to n-ta prijava protiv njega, il’ da je već poznat policiji, il’ da ga policija već traži jedno pet godina unazad, da je zadržan 48 sati na policijskom posmatranju i pušten. Posle ne mogu da ga pronadju sve dok ne učini još jedno delo, ako ubije nekoga eto posla za psihologe, socijalne radnike a boga mi i za ’’novinare’’, lešinare sakrivene iza časne profesije.

I tako, u toj džungli u kojoj se ne zna ni ko pije a ko plaća, ko je žrtva a ko počinilac zločina, bilo kakvog, ne možeš da prodješ centrom Beograda od nekih koji su gori od prosjaka i kojih ima više od musavih Cigančića, zaskaču te i svi pričaju isto, kao da ih ista majka rodila, misliš šetaju a oni samo iskoče ispred tebe sa – Može li jedno lako pitanje.

Ja, retardirana, stanem da odgovorim, ajd’ kad je lako i saznam da je to lako pitanje – hoću li da pomognem izgradnju sigurne kuće sa 100, 200, kol’ko hoću dinara.  Odmah pobesnim! Ko si, bre, ti i kakve sigurne kuće, mak’ mi se s puta, saću da te udavim!  Tako isto, navodno za decu iz Zvečanske, da kupim glupu čestitku i pomognem deci! Ma marš! Da mi bar nudite čestitku koju je nacrtalo dete pa da kupim, jok, bre, kao da sam degenerik!

U stvari, htedoh da kažem sve ovo sa sigurnim kućama mi je odvratno! I ovo na ulici a i ono na televiziji. U redu, moraju da postoje, i imaju svrhu ali tako ih reklamirati je prosto odvratno, kao da teraju inat svim onim porodičnim zlostavljačima – vi ih samo tucite, radite svoj posao a mi ćemo da pravimo sigurne kuće, još jednu i još jednu i još jednu, krićemo ih od vas! Ima li nekog drugog leka sem toga? Posle kao svi pametni i pomagači i zlostavljana koja u sigurnoj kući shvati da nije morala da trpi to što je trpela i da života ima i bez mučitelja, da on njen život ne drži u šaci. Mislim, treba da opametiš ženu od onoga – ćuti ćerko, misliš da su drugi bolji a ne da je učiš da ćuti i trpi pa da je kriješ!

Kad god na televiziji krenu sa onim – pomozite izgradnju JOŠ JEDNE jedne sigurne kuće, ljubimac me pita, svaki put – šta bi ti uradila kad bih te udario?

Ništa sem što bih te pojela. Odma’! K’o crna udovica!

Priča jedan –

Udala se jedna moja rodjaka. Kad god je došla majci u posetu došla je sa nekom novom modricom i svaki put na majčino pitanje šta joj se desilo, odgovarala da je sredjivala kupatilo pa se okliznula, da je prala prozor pa je pala i tako. Posle par meseci, veće staraca u obliku majke, oca i braće, otišlo i zabezknutoj saopštili da je ona sve to, pranje prozora i kupatila, radila i u roditeljskoj kući, da nije bila toliko trapava i da su oni rešili da je vrate kući dok je ne osposobe za brak, da ih je prosto sramota od zeta šta su mu dali. Spakovali je i odveli. Kad je zet došao da je vodi i uzme kako mu po nepisanom pravu pripada da mu i dalje bude trapava oni ga uveli u kuću, izdevetali ga i išutirali napolje. Nikad joj više nije prišao.

Priča dva –

Roditelji primetili da im ćerka loše izgleda, zapitkivali je svaki dan da nije bolesna, šta joj fali, dok se ona nije rasplakala i rekla kako se njen muž, posle deset godina braka dosetio da on i ona nisu iste vere i nacije i da je svake noći, u krevetu, muči, kinji, bije i preti da će je ubiti. Sačekali da dodje sa posla i citiram – ubili smo ga k’o pičku, čije dete on da bije, ja ga udarim pa ga bacim na muža, on ga udari pa ga vrati meni, spakovali ga i izbacili napolje. Tužio ih, oni bili spremni da plate samo da mu vide ledja. Osobodjeni optužbe bez obzira na evidentirane povrede jer se to nije desilo u Srbiji i jer nije imao nikakav dokaz da su to uradili oni.

Ako vam je ovo grozno, ako pomislite da su trebali da budu iznad – meni nije, ja bih, kako rekoh, pojela svog zeta kad bi se tako nešto desilo. Pojela, bre!

To sam htela da kažem, kakav zakon, kakve sigurne kuće, ako primetite, premlatite stoku! Stoka ne zna za drugi jezik i sklona je ponavljanju dela sve dok im ne pokažeš da i od jačeg ima jači.

Dok vi sačekate zakon pa pravdu, porazmislite ispred bilborda sa koga se smeši neka jadnica iako joj je plavo oko, mislim tako to ide – sramota je da zna svet da je dobila batine pa se smeška, dok sačekate policiju koja radi posao – no, no, nije to lepo, pa dok psiholozi objasne da je zlostavljača tata najverovatnije tukao a mama terala da kleči na kukuruzu jer svaki zločin ima opravdanje i olakšavajuće okolnosti, pa dok vam sociolozi objasne da živimo u ludim, tranzicionim vremenima, pa dok vam isperu mozak europskim vrednostima – već dobijete žrtvu.

Sigurna kuća je kuća u kojoj teško zarastaju rane koje se ne vide i koje su najteže.

Treba raditi na tome da ne dodje do sigurne kuće. Onda je već kasno i na dalje se živi sa strepnjom.

Društveno nekorektna blogerka izazvana ludilom, sigurnim kućama, ubistvima, zlostavljanima, medijskim iživljavanjima i još nekim stvarima.