Tu me cene

Odem jutros u redovnu kupovinu. Sačekam u kilometarskom redu i stignem do kase. Pružim karticu. Odbijena. Ja zamolim da je provuče još jednom. Odbijena. Zamolim da provuče još jednom ona kaže – Vidite li vi da nemate para? Pa nemam, kažem ja, al’ imam karticu. Udahnem duboko i rešim da se ne svadjam da ubuduće ne bi morala da idem u desetu ulicu zbog onoga što mogu da kupim ispred zgrade.

Vratim se kući da se lepo obučem i da idem u banku da ne bi sa onim momkom što stoji ispred plesala u trenerci. Uvek tako otplešemo, ja korak levo, on levo, ja desno, on desno, pre nego što mi kaže ’’Izvolte’’.

I tu se uvek svajdam, šta me kog djavola ti pitaš šta mi treba,. Treba mi pištolj i fantomka al’ nemam.

Opet sačekam u kilometarskom redu, u bundi, k’o grizli na jedno +35. Stignem do šaltera, bacim karticu i pitam – Je l’ ima ovde para? Ona dugotrepa, obučena za plažu, kaže – Pa Vi, valjda, znate da li imate para ili nemate. Tad sam propištala. Pogleda ona i obavesti me da imam para ihi, hi, koliko. Da mi kaže što šesti put u zadnja dva meseca ne mogu njom da platim i dolazim da igram valcer ispred banke ne zna. Biće da je neko preopterećenje.

Izadjem napolje i počnem sa onim joga disanjem, udahni, zadrži, izdahni, ako da bog da se malo dovedem u red i spustim temperaturu mozga.

Predjem ulicu, udjem u radnju, napunim korpu, sačekam red, dam karticu… e tu ne primaju. Opet predjem ulicu i dignem pare s automata pa opet predjem ulicu i vratim se u onu radnju. Ona glupača već sve ono što je bilo u mojoj korpi vratila na rafove iako sam joj rekla da se odmah vraćam. Opet udahnem duboko, opet uzmem korpu i krenem da trpam u nju. I odjednom vidim predivne latice ruža, ukapiram da su za dekoraciju stola, odma’ mi sine da bi posle svega trebalo sebi da napravim lepo i kupim i to. I opet sačekam red.

U tramvaju se zablesim u onu kesu u koju su mi potrpali ono što sam kupila i pošašavim. Na kesi piše ’’Tu me cene’’!!!!! Sama sebi sam ličila na kretena, došlo mi da sve zavrljačim kroz prozor. Jebote, em sam im platila em me koriste kao besplatnu reklamu i to najkertenskiju reklamu koju sam videla.

Dodjem kući, priupitam milog mi muža je l’ ga još bole dupe i glava, spremim ručak, postavim i razbacam one latice po stolu. Namolim ljubimca da digne dupe koje ga više ne boli od kompjutera i premesti ga u trpezariju. I otpočne romantičan ručak uz latice ruža…

U po’ ručka primetim kako se jedna latica pored mog tanjira nešto izobličila. Dodirnem je, ona počne da se razvlači i razliva, odma’ mi pripalo muka. Skočim k’o oparena, zgrabim onu kutiju da pročitam deklaraciju i ukapiram da mi treba i lupa jer kod nas deklaraciju bez lupe ne možeš da pročitaš. Uzmem i lupu kad ono latice ruža nisu za romantičnu dekoraciju nego za romantično kupanje. Sapuni jebote!!!

Ljubimac se umalo nije udavio. Kad se pribrao preporučio mi da se okupam da se ne baci. Ajd’ reko’ da odležim u vodi može biti da mi bude bolje. Prilegnem u onu vodu i počnem romantično da gledam u one romantične latice kako se romantično razlivaju u neku odvratnu crvenu boju, voda se puši, ja unutra ko’ priklano prase.

I sad bi trebalo da napišem kako sam se posle toga divno osećala. Da u mojoj kući žive normalni ljudi koji vode računa o mom oštećenom nervnom sitemu.

Jok, bre! U pola tog mog romantičnog zevanja u crvenu vodu ljubimac uleti unutra kao sumanut i kaže mi, sav usplahiren, kako mu umro teča.

Samo sam zaronila s mišlju da nikad više ne izronim al’ htedoh da se udavim pa sam izronila. I počela da plačem.

Nije zbog teče, oči mu videla nisam pa ne umem ni da se potresem.

A onda je ljubimica rekla kako je sve iz mog diktafona pobrisala jer je morala da snimi nešto, nisam čula šta.

A onda sam od svih tih šokova il’ od nekoga ko mi je u svim onim redovima duvao za vrat dobila temperaturu.

Ljubimac me taktički, k’o da sam retardirana pitao šta mi je.

Ja rekla da mi nije dobro.

Ljubimica u niskom letu prohujala i rekla – Pa skuvaj onda čaj.

Oboje zabili nos svako u svoj kompjuter.

Ja kuvala čaj. I njima usput.

Inače me vole.