U ovoj zemlji ako ne poludiš stvarno nisi normalan

Elem, biće pandemije i mnogo će koštati. Za one sa blažom kliničkom slikom 1 000 eura, za one sa težom 10 000. Sve ukupno oko 200 miliona eura. Dvesta im miliona majki. Na gomilu.

Već sam vam rekla da je ljubimica volontirala na Univerzijadi, u press centru. Komunicirala i verbalno i neverbalno s kim je stigla. I razbolela se. Digla frku da je dobila grip jedva živi ostadosmo. Otišla kod lekara, predstavila svoju kliničku sliku sa sve ostvrtom na volontiranje i sumnju na novosmišljeni grip na šta joj je doktor rekao – Šta ti pada na pamet, kakav grip! Pa jeste, i ja se pitam otkud mom pametnom detetu ideja da može da oboli od toga što ste vi izmislili i što vam je palo ko kec na deset.

Letos smo imali par slučajeva gripa sa lakšom kliničkom slikom, ovom što će na jesen da košta 1 000 eura. Za sve njih su objavili da se nalaze na kućnom oporavku gde mogu nesmetano dalje da ga šire pa koga kako potkači. Znači to što su mu rekli – ti si lakši slučaj, idi kući i pij čajeve koštaće ko letovanje all inclusive za dve osobe u sred sezone.

Lakša klinička slika leči se papirnim maramicama, limunom, vitaminima i eventualno antibioticima i to, brat bratu, u vr’ glave može da košta 1 000 dinara. Al’ gospodin maneken epidemiolog lepo seo pa proračunao ko pravi srpski ekonomista Dinkićeve škole da odsustvo sa posla ili iz škole, kad se sve sabere košta tih 1 000 eura. Kako sam razumela, ja se razbolim, ne odem na posao i to što sam ja bolesna košta državu.

‘’Ali troškovi za tog pacijenta ne uključuju samo terapiju, već i negu. To automatski podrazumeva odsustvo s posla onog ko je oboleo, ali i često i nekog ko će morati da ga neguje sedam do 14 dana, koliko bolest traje. Kada se svi ovi troškovi sračunaju, dolazimo do cifre od 1.000 evra, koliko će taj pacijent na kraju koštati – objašnjava Tiodorović.’’ Mislimmmm, stvarno da popizdiš. Šta ima ko da me neguje zato što mi curi nos. i ko, bre, da me neguje. Kako on to misli da će to što će meni ljubimac da skuva čaj državu da košta 1 000 eura. Uostalom, meni kad nešto fali belo me pogledaju, pitaju šta mi je, ja procvilim da mi nije dobro, oni kažu – Pa, skuvaj čaj! Kako mogu ja koja samu sebe negujem i tešim nekoga da koštam? Ma, ko god da kuva taj čaj kako, bre, kuvanje čaja u domaćoj radinosti može državu da košta tolike pare?

’’Očekujemo da će u jeku pandemije gripa s posla odsustvovati od 10 do 25 odsto zaposlenih. Jako je važno da svaki sektor napravi plan kako će funkcionisati sa smanjenim brojem radnika – upozorava Tiodorović.’’ – da se usereš! Ovde, bre, niko živi ne radi, svi su na nekim odmorima, spiskovima, biroima, prugama, putevima, ispred kapija, a on mi tupi o pravljenju plana. Najbolje da naprave radnu grupu koja će da prati koliko radnika propalih fabrika nije došlo da kuka za zaostale plate i doprinose. Otkud ovom čoveku ideja da savetuje ‘’svaki sektor’’ da pravi radni plan kad posla nema baš bih volela da znam. Da se sekiram kako će da funkcioniše država koja ne funkcioniše nikako?

Lepo su za jesen najavili otpuštanje preostalih zaposlenih, koji će im moj radni plan! Nikako da ukapiram o čemu lupeta ovaj čovek.

Onomad osnovaše Radnu grupu da prati razvoj gripa a ‘’On objašnjava kako je Radna grupa došla do računice prema kojoj lečenje jednog pacijenta sa lakšim simptomima novog gripa košta 1.000 evra, dok će za lečenje pacijenata sa teškom kliničkom slikom biti potrebno čak 10.000 evra.’’ Razboleli se dabogda! Je l’ ih plaćaju da prate grip il da računaju?

Ujutru idem na pijacu da kupim najveću oklagiju koju nadjem. Napisaću na njoj – Odbrambeno sredstvo protiv ludaka svih vrsta.I od sutra ću da mlatim s njom, neću da gledam gde udaram.

A u vezi ludaka – jutros ja u prevozu. Trolejbus juri boegradskim ulicama i ja sve vreme u onoj gužvi čujem neki zvuk kao kad naduješ balon pa ga pustiš da leti po sobi a on ispušta onaj zvuk kao da je jeo pasulj. Stane – ne čuje se ništa. Krene – opet onaj zvuk. Ja, glupa kako jesam pomislim da nešto nije u redu sa vozilom. Al’ brale onaj zvuk sve žešći i žešči a povrh svega neka iza mene teši nekog Djoleta kako će kijavica brzo da mu prodje, tepa mu, lepo počela da mi ide na živce. Ja zarotiram oko sebe za 180 stepeni i ugledam devojku, nosi ogromnu torbu a iz torbe viri još ogromniji bokser, vezala mu neko kaubojsko maramče oko vrata, isti Džon Vejn. Frkće onaj bokser, samo bije, sav valjda izbezumljen od gužve i što se vozi, sve ludji i ludji. Teši ona njega koliko stanica još ima do čika doktora, kako niko od nas neće da ga dira, ja sve ludja i ludja, došlo mi da ga ujedem.

Elem, bokser je Djole. Bolestan, jadničak. I uplašen. i sve ja to razumem samo ne razumem o’kle joj ideja da ga unese u trolejbus i da se nacrta pored mene kad sam ja em nadrndana em su mi živci tanki. I neću da razmišljam da l’ će Djole da popizdi i skoči mi za vrat.

Lepo je pitam i kažem joj da izadje s Djoletom napolje i na’vata nekog taksistu, koga ‘oće, da, bre, nije normalno da ga drži u torbi. I otkud ja znam da neće da me zarazi. Kad mogu da me zaraze ptice i svinje što ne bi mog’o jedan bokser koji liči na uplašenog kauboja. Ona me normalno ne zarezuje, još sva uvredjena što samo meni smeta i lepo me posavetuje da pogledam u sve ‘’ove bake i deke’’ kako su fini i kako s puno sažaljenja gledaju u Djoleta koji već reži s tendencijom da mu podje pena na usta.

Ja nju posavetujem da se jebe i sa Djoletom, čim se oporavi i sa bakama i dekama, koliko god blesavih da ih ima u trolejbusu.

I izadjem ja. Da ne bi stvarno ujela i l’ nju il’ jadnog Djoleta pa da sve novine pišu o meni.

Udjem u sledeći on se pokvari posle dve stanice.

Posle nisam htela da ulazim ni u jedan, šta znaš možda neko poveo kravu na pregled, treba i od nje nešto da zaradim, ko sme da rizikuje. Jedva sam se dočepala Terazija.

E, al’ od sutra krećem sa oklagijom!

Provoj budali na koju budem naletela ima da naplatim i za pandemiju, i za kućnu negu, i za 1 000 eura, i za traume od Djoleta, za sve.

Ne mogu, bre, više!