Umrl je naš Tito…

Na današnji dan pre 28 godina u KBC u Ljubljani umro je Josip Broz Tito (Slovenci objavili ’’Umrl je naš Tito’’).

Zvanična objava:

’’Dana 4. Maja 1980 godine u 15.05 časova u Ljubljani prestalo je da kuca veliko srce predsednika naše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, predsednika predsedništa SFRJ i vrhovnog komandanta oružanih snaga Socijalsitičke Federativne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita. Teški bol i duboka tuga potresaju radničku klasu, narode i narodnosti naše zemlje, svakog našeg čoveka, radnika, vojnika i ratnog druga, seljaka, intelektualcam svakog stvaraoca, pionira i omladinca, devojku i majku.’’

Tito je imao još nekoliko nadimaka – ljubičica plava, drug Stari, najveći sin i sve tako slično što ga je izdvajalo od nas običnih. Voleo je da puši tompuse, da šeta pudlice, da se farba i da nosi rukavice i svilene gaće. A voleo je i da se gradovi nazivaju po njegovom imenu pa smo imali Titograd, ostalim gradovima je častio svoje drugove saborce – Svetozarevo, Kardeljevo, Ivangrad… Voleo je da bude i kum naročito Albancima i naročito desetom detetu. Voleo je i da lovi. Skupe se lovci i nateraju životinje prema njemu, on pripuca iz pletene baštenske stolice i posle se slika sa ulovom i sa fazanovim perom na šeširu. Ma svašta je voleo, naročito da jaše na čelu kolone. Kud je on prošo raslo je cveće – ’’Drugarice, posadimo cveće kuda vojska druga Tita (Sa Titom na čelu kolone) krećeeee. Uglavnom ga nismo sadili, morali smo da posipamo put cvećem i da puštamo bele golube. Vi sad zamislite kako je nama, jadnoj deci bilo, da zadržimo te golubove dok on ne naidje a obično je kasnio.

Inače Tito nije priznavao nikakve sudove sem sud svoje partije pa je to nekako ostalo do dana današnjeg – svako ima svoj sud i svog sudiju.

Drug Tito je imao nekoliko ljubavi, voleo je žene, voleo da majstoriše i voleo je druga Staljina. Svi ostali su morali da majstorišu i vole druga Staljina a žene nisu smeli da mu diraju. Kad se posvađao sa Staljinom, to jes kad mu je reko istorijsko ’’Ne’’ a Staljin ga pogled’o k’o krava mrtvo tele, sve one koje je naterao da ga vole je poslao na dug oporavak na Goli otok sve dok nisu zaboravili i Staljina a i kad su majku za sisu ujeli. To se zvalo revidiranje. Koga su pitali: Jesi revidir’o? – a on odgovorio da jeste, puštali su da ide kući. Takvih Čvorovića je bilo koliko hoćeš.

Mi smo bili Titovi pioniri pa Titovi omladinci pa Titovi radnici. Mnogim omladincima tadašnje zemlje predsednik je bio Azem Vlasi tako da svi oni danas imaju u biografiji da im je predsednik bio jedan Albanac. Na ekskurzijama su nas obavezno vodili u Kumrovec, Titov ’’rojsni kraj’’.

Za vreme njegovog dugog i plodonosnog života govorilo se u šiframa – NOJ, OUR, OOUR, SIZ, AFŽ, SPJ, SOJ, SOKOJ, SFRJ, NR, AP – ko se snaš’o, snašo se.

I kao što rekoh, na današnji dan, umre čovek. Svi se šokirali pošto se mislilo da on ne može da umre, da će u najmanju ruku da živi k’o ona kornjača sa Galapagosa na kojoj je Darvin dokazivao teoriju evolucije. Zbog toga je njegov rodjendan proglašen Danom mladosti pošto je on bio mlad taman koliko i mi. On sto godina, ja 15 al’ to je nekako bilo isto. E, za njegov rodjendan smo mi svake godine vežbali za slet gde je nas milion moralo da igra k’o jedan dok Zdravko Čolić peva’’Druže tito mi ti se kunemoooo’’. Bilo svečano. Djordje Balašević, za rodjendan Titu spevao stih ’’Računajte na nas’’ posle poludeo i odrek’o se te pesme pošto je mnogo rabljena i kad treba i kad ne treba.

Ja na dan njegove smrti prvi put zaljubljena i sa dečkom u bioskopu. Šta smo gledali pojma nemam. Uglavnom ,svetla se popališe, upade milicija i istera nas napolje sa upozorenjem da ’odma idemo kući. Pravo! Tako ja ostadoh bez prvog poljupca. A i mlada sam bila. Izašli mi napolje, nigde nikoga, do kuće smo osmatrali jesu li Rusi i Amerikanci već krenuli u okupiranje mile nam domovine. Život stao. Svi plakali i cvileli čiji će sad pioniri i omladinci da budu.

Ja sutradan otišla u školu u klompama odakle su me vratili da se lepo i pristojno obučem u skladu sa tugom. Vratila se nisam a klompe nosim i dan danas pošto ja ne žalim nogama.

Na dan njegove sahrane održan je najveći samit nesvrstanih, svrstanih, neopredeljenih, kakvih god ’oćeš. Kenet Kaunda plak’o k’o kiša, ja se pojela živa što ne umem da plačem k’o on. Bilo me sramota. Pre sahrane je drug Tito bio izložen k’o muzejski eksponat i svi su morali u mimohodu da prodju pored njegovog odra. Mimohod vam je inače – milite u krug i takmičite se ko će više da plače i tužnije da izgleda.

Tih dana smo se upisivali u knjigu žalosti gde smo morali lepim rečima i vodeći računa o stilu da upisujemo kako nam više nema života, ’’I posle Tita – Tito’’, ’’Tito to smo svi mi’’, ’’Dok sam živ žive su i tvoje ideje’’, i da celom svetu objasnimo da je sa njim sve umrlo, sveće prestalo da cveta, ptice da pevaju i zemlja da se okreće.

Godinama posle toga smo morali svakog 4. maja, tačno u 15:05, čim zasviraju sirene da stanemo gde god smo se našli da se podsetimo trenutka njegove smrti. Ko se poradjao imao je da pričeka, kome se povraćalo morao je da prekine na pola, ako nas je neko snimao odozgo mora da je mislio da nas je neko začarao.

Posle njegove smrti odjednom više u prodavnicama nije bilo kafe, deterdženta i južnog voća. Ja došla do zaključka da je sve to on proizvodio i gajio čim nema. E, al’ toga je bilo na Kosovu koliko hoćeš i moj otac je sedao u kola i odlazio da nam kupi banane. Pričalo se da je to zato što se na Kosovu čuva mir. Ko je još mir sačuvao bananama i pomorandžama ja ne znam pošto se ni na Kosovu nije sačuvao.

Tito je sahranjen skromno, u Kući sveća. Neki su se nadali da će da nikne neki nov pa su svakog 4. maja išli tamo da mu grob zalivaju suzama.

Krajem osamdesetih godina, pojavio se nov Tito, al’ nekako loše kalemljen u liku i delu Slobodana Miloševića. I njega su, kad je umro, posadili u baštu s nadom da će jednog dana da nikne nov.

Ostalo je istorija.

Iz jednog od Titovih govora:

’’Mi danas imamo ono što mnogi nemaju. Mnogi imaju ono što mi nemamo. Ali to nije važno.’’

Pa vi vidite.