Brod ludaka

Kol’ko nisam ništa pisalaaa!!!! Al’ dok sam preslavila, proslavila, obišla…. E, danas ću bistriti kome ste se radovali, na šta ste kukali, ko vas je nervirao i takoto.

Vratili se preksinoć ljubimac i ja sa puta po miloj nam domovini. Jes’ mala al’ bolju nemamo. Usput smo razgovarali o ideji ćerke ljubimice da ide u Egipat. Kontali smo da l’ da je pošaljemo jerbo njoj uvek nešto fali. Egipat daleko pa bismo ljubimac i ja morali da je ispratimo potpuno spakovani, zlu ne trebalo, ako ljubimica pozove i javi da je zaboravila nešto bez čega ne ume da živi da odma’ možemo da odletimo princezi na noge. Kako rekoh, domovina mala, razgovor kratko trajao pa o tome ako poludimo i pustimo je. S obzirom da ljubimica mnogo lepo ume da trepće trepavicama biće da ćemo joj dozvoliti. Al’ otom potom.

Ušli u stan – frižider prazan, kod mene kreten na blogu, jednomdrugom blogu, upao i pravio pometnju,  ljubimac iscrpljen, totalna pometnja.

Juče krenemo da napunimo frižider da bismo mogli siti da proslavimo praznik rada kad niko ne radi.

Napunili ona kolica usput se krsteći kako je skuuupooo. Tri puta smo se sudarili a naizvinjavali mali milion puta – da prodjemo, da nam dodaju, da nam rastumače i sve slične gluposti.

Istovarili sve ono na kasi, kasirka otkucala, umilno nas pogledala da joj ne raspalimo šamar i… ljubimac se opipa i kaže – uuuu, ala sam oslabio, ja se opipam i zacvilim – uuuu, ala sam se ugojila, onda on mene pogleda k’o Staljin Tita a ja njega k’o ja njega, oboje pogledamo onu kasirku k’o da smo se upiškili u gaće i saopštimo joj da smo zaboravili novčanik. On mislio da ja mislim, ja mislila da on misli a nismo mislili ni jedno ni drugo. Mislili smo valjda na Egipat, ko bi ga znao.

Ode ljubimac kući da donese novčanik. Ja ostanem da čuvam ono što smo kupili, kasirku i onu radnju. To ja mislila. U stvari, ostala sam kao talac jer kad sam krenula napolje da zapalim cigaru svi potrčali za mnom. Ja opet pogledam k’o što gledam one koji me nerviraju i kažem – odo’ da pušim jer ako ne pušim ubiću ljubimca kad dodje.

Pušila, pušila, pušila, otrovala se, bre, i ljubimac stig’o.

Provuče karticu ona što se plaši šamaranja čim je poveći raučun i kaže – odbijena transakcija. Šta bre odbijeno, opet ja zacvilim, aj’ još jednom, ona još jednom i ništa.

Ljubimac opet ode kući da donese bele pare za crne dane a ja opet ostala kao talac. Da pušim više nisam mogla a ljubimac se poduže bavio i ugledam knjigu utisaka! Ko da me sunce obasjalo, daj da vidim šta misli naš narod, zgrabim onu knjigu i počnem da listam. Utisci k’o utisci – negativni. Uglavnom. Našem narodu čim dozvoliš da kaže šta misli on misli loše, nešto lepo da pomisli, da pohvali nekoga, ma nema pojma. Svi ludi, živčani i nadrndani. I tako sam čitala, čitala, i zaboravila da ljubimac treba da dodje i otkupi me sa sve onim sokovima i ostalim što smo kupili. I onda naidjem na ovakav utisak:

”Пичка вам материна издајници што пишете на хрватски језик што лепо не пишете на наш спрски језик издајници дете вам у колевку јебем они нас отерали а ви пишете на хрватски.”

Odma’ me zabolela glava, majke mi. Ono što mi je bilo smešno postalo mi tužno, počeh da sažaljevam sebe gde živim bog te mazo. Jednog dana će od ovakvih gluposti samo da mi krvrcne u glavi, hodaću ulicom i pričaću sama sa sobom…

Ljubimac doš’o, otkupio me, oni me vratili neoštećenu, mislim nisu mi sekli prste i uši pa slali ljubimcu poštom a unutra sam bila sva nikakva.

Ljubimac mi kupio cipele da me oporavi.

Došli kući, ja odma’ pozvala banku da arlaučem o neposlovnosti kad ono menjali nam karticu, jelte, pa zaboravili da nam kažu da je aktivna tek od prvog maja.

Kartica će biti aktivna.

Al’ šta ću sa ograničenim narodom još nisam smislila.

Al’ zato imam nove cipele po sistemu – svako zlo ima svoje dobro.

Samo što još nisam skroz kako treba. Potrajaće to.

A juče rešimo da provedemo dan u ZOO vrtu, da nas niko ne nervira, ne pušta Stoe i Indire, ne arlauče da nadjača  trubače nego sve vreme umilno da nas gledaju k’o i mi njih. I tako… gledasmo se, naročito sa majmunima sve dok ja nisam više bila sigurna ko je koga došao da gleda.

Na povratku kući sretnemo čoveka šeta nešto što ja nikad nisam videla. Veličine je pacova a izgleda ko mešanac  veverice i bogtepita kog stvorenja, da ga nagaziš osetio ne bi kol’cno je. Al’ ima povodac. Skupio se svet, ja pitam šta mu je ono a on kaže – Domaća kuna!

Eto! Sad da vidim da neko kozi stavi povodac i šeta je Knez Mihajlovom uopte se ne bi iznenadila.

Još bi stala da pitam kako se zove i kol’ko su je platili. I gde može da se kupi.

I kakav joj je pedigre.