Zar ja da mu perem peglam pušim

Koja je razlika između moje babe koja je ono, pretpostavljam, radila u mraku da se pokaže pred mužem k’o poštena žena koja ONO ne bi pogledala ni za živu glavu i mene koja hoće upaljeno svetlo da bi pratila radnju.

Ili, kako sam ja tek pre par godina saznala da sam obespravljeno biće u svetu muškaraca. Dotle pojma nisam imala, mislila sam da sam samo biće ženskog spola što ima kudikamo više prednosti nego mana. To mislim i danas samo što to nije moderno, trebalo bi da mislim kako mi nešto fali pa da se uključim u globalnu borbu da sedim u parlamentu, da se ne slikam gola nego malo za promenu da se slika moj muškarac. Povremeno mi se, pod pritiskom medija da treba da se borim za mesto u društvu čini da nema od mene ništa dok ne naučim da piškim stojeći.

Ili post o tome da sam ja jedan žešći baksuz, alergična na prividne stvari.

Elem, moja baba, uslovno rečeno moja (ja sam kao dete strašno patila što nemam babu s kravom), je morala u tkanu torbicu, usred podneva, da stavi malo šljivke, proju, sir i slaninu i da krene put njive da umornom čoveku povrati snagu. Tako mrtva, jer njive su obično bile bogu iza kičme, morala je da čeka dok on izdivani i da moli boga da mu se od tog prirodnog afrodizijaka slučajno ne digne jer je kod kuće čeka trista poslova.

’’Ja’’ mogu mužu da kažem da me mrzelo da kuvam, em vrućina, em nije fensi to kuvanje i da mu treći dan, kad on već ispizdi kažem – Ma jedi, bre, govna! Idi kod majke pa nek’ ti kuva! Uveče ću da očekujem da mu se digne jerbo ja imam prava na seks.

’’Moja baba’’ je bila trudna. Veze nije imala da tako trudna ima neka ekstra prava, da može da izmišlja, da izvoljeva i prenemaže se kao da će da rodi prestolonaslednika. Kad se porodi odmah je gurala detetu sisu u usta jer je niko nije učio da će sise da joj se oklembese, a da to neće biti lepa slika za njenog muža i tri sela okolo.

’’Ja’’ nisam bila trudna nego sam bila u drugom stanju. To je značilo da mogu da mi se jedu muda od sibirskog jarca i da je to moralo da se nađe inače ću tri dana da plačem i pitam se što li mi je onaj ko mi je napravio dete uopšte to i uradio kad neće da mi ispuni tako malu, malecnu želju. Mogle su da mi se naduvaju noge a strije nisam smela da dobijem ni u ludilu.

’’Moja baba’’ se porađala sat, dva, uz prisustvo svekrve i seoske babice i odmah bi joj bebu stavljali na grudi. ’’Ja’’ sam se porađala satima dok je čitav autobus navijača čučao u bolničkom hodniku i na smenu uletao da doturi doktoru flašu viskija, pošto danas bez viskija ne možeš ni pod razno da se porodiš. Bebu odnesu i nema šansi da je vidiš sve dok ne utvrde da nisi pomerila pameću. Onda su malo popustili pa uveli onaj baby friendly program koji nije oduševio baš svaku porodilju. Em se porodila, em ne može da spava.

‘’Mojoj babi’’ bi odmah po porođaju, čim ‘da’ne dušom svečano vraćali u ruke il’ varjaču il’ motiku. ‘’Mene“ je muž morao da čeka sa zlatnim prstenom il’ medaljonom na kome smo ugravirani nas dvoje sa svadbe, k’o na nadgrobom spomeniku. Ne dočeka li me sa zlatom zaklinjem se da mu, vala, nijedno više neću roditi. To se posle prepričava među drugaricma i ona koja nije okićena zlatom može da bude uverena da je muž ne voli.

‘’Moja baba’’ je između varjače i motike pričala sa svojom decom, ispod glasa, učeći ih životu. ‘’Ja’’ za to ne bi trebalo da imam vremena, šta kog đavola da pričam kad postoje pedagozi, psiholozi, čitavi timovi koji jedva čekaju da se bave novim teorijama vaspitanja. Mogu da urlam kad mi se popnu na glavu da sam ih rodila i da je od mene dosta!

‘’Moja baba’’ je imala menstruaciju ali niko nije imao pojma ni kad ni koliko to traje, a ponajmanje da je zbog toga bole živci i ceo život. Nije imala ni klimaks. ‘’Ja’’ moram da imam predmenstrualne, menstrualne i postmenstrualne tegobe, ako nemam nisam današnje žensko nego neko praistorijsko. Sa klimaksom mi prete od kako sam se porodila tako da ono malo života što sam imala između puberteta i klimaksa – imala sam, sledi mi novo ludilo.

‘’Moja baba’’ je život učila gledajući, slušajući, klasifikujući, imala je mozak isto kao ‘’ja’’ danas, koja moram da živim život po pravilima ludih statističara, naučnika i po prepisanim člancima iz bogtepita kojih novina, a koji mi se ovde podmeću pod – lepota, zdravlje, priroda, pravo.

I mogu ovako da teram do besvesti. Da dokažem kako je emancipacija žena izvrnuta naglavačke i da to više veze nema sa onom emancipacijom koja je počela tako da žene treba da se izjednače sa bićima, da izađu iz okvira niže ljudsle vrste, da steknu pravo da rade, žive i kažu.

Danas se emancipacija pretvorila u to da žene ipak moraju da pokažu muškarcima da umeju da lupe rukom o sto, da ih nikada neće voleti kao što su njihove majke volele njihove očeve, današnje žene preziru svoje majke zbog tolike ljubavi.

Ljubav i ne postoji, bar to se može pročitati na svakom ćošku, postoji samo seks i milion članaka – Kako ga naterati da vas voli. Ko misli da može bilo koga da natera na neku ljubav, grdno se zajebao, a još više se zajebao ako veruje da ljubav ne postoji. A životno se zajebao ako svog životnog saputnika, kako god da je do njega došao, pretvara u protivnika sa kojim će da se nadjebava šta su čija prava, čija su deca, čije su obaveze. U normalnim, zajedničikim životima se uopšte ne tupi o tome.

Postoje životi u kojima dvoje žive zajedno, jedno uz drugo. To je poenta. I postoje oni životi u kojima dvoje žive u istom prostoru, prave planove kako da doskoče onom drugom dok srču toplu supu za hladnim stolom i tako im od sve toplote koju mogu da imaju ostane tanjir supe.

Ko misli da nema ničeg u toploti promašio je život.

Dakle, emancipacija se svela na to da je žešće sranje pokazati svoja osećanja a da je neviđeno sranje, neviđeno u Evropi, jelte, i ostatku sveta, da jedna žena zna bilo šta drugo nego da se posadi isped monitora. To da kuvaš, pleteš, sadiš cveće, koje to sranje, jebote! Što bi, kad sve može da se kupi. Čak i bakin kolač.

Razlika izmedju feministkinja koje uglavnom posmatraju kao muškarače i emancipovanih žena je u tome što se feministkinje bore za ista prava a emancipovane žene da imaju veća prava. Uglavnom u istom prostoru, za istim stolom, sa istim prezimenom.

Feministkinja bi da donese platu kući a emancipovana žena bi da ne radi, da digne sve četiri u vis, plati i kupi sve što može, pojebe muža i optuži ga da je šonja za koga bi najbolje bilo, ako već ima nameru da jede i bude čist, da se vrati kod svoje mamice koja ga je tako vaspitala.

Najlepši deo jednog života, bilo muškog, bilo ženskog, odvija se u kući, dok gledaš onoga/onu koji te oplemenjuje i budi u tebi sve najlepše a ne peca ono najgore. Sve ostalo su samo nus pojave ovog modernog, potrošačkog, društva. Koje vas troši i tera na borbu.

Ko razumeo, razumeo.

Ovaj post pisala Mahlat, s dve ruke.

Žena koja puši kao Turčin, pije kao Rus, psuje kao kočijaš, uzima, daje, plače, smeje se, ne robuje navikama, ne veruje u budalaštine i koja zna da je razlika između njene babe i nje samo u kompjuteru. Tehnologiji.

Neke stvari se nisu promenile još od Adama i Eve. I ne treba d se menjaju. Zato što nas ‘’ubijaju’’.

Napomena: Obe moje babe, koje su igrom slučaja rođene iste godine – 1912., radile su u državnim firmama, da ne bude zabune, i umrle su kad sam imala 12 i 21 godinu, prerano da bih zapamtila neke njihove priče. ‘’Ja’’, ‘’moja baba’’ i motika shvatiti figurativno.

Inače, svim devojčicama koje misle da u 21. veku samo treba širiti noge a ne „mrdati dupetom“, koje neće da kuvaju, želim sreću, naravno. Samo za svaki slučaj neka povedu mamu.