Zašto nam je ovako kako nam je

Ili – zašto se ponašamo kao majmuni.

Najprostiji odgovor bi bio – zato što jesmo majmuni.

Mi nikako da shvatimo da  kao klijenti raznoraznih firmi i servisa imamo pravo na uslugu koju su nam obećali ugovorom, na odgovore, ljubaznost službenika, i na kraju, da imamo pravo da tužimo onoga ko se ne drži dogovora potpuno isto kao što oni tuže nas. Isto kao što nismo shvatili da je vlast ove zemlje naš „servis“ a ne mi njihov.

Ako se neko i usudi da tuži onoga ko mu je neodgovornim poslovanjem naneo štetu, odmah će zagrajati hor onih koji znaju da od ta posla nema ništa, nisi valjda lud, jer kao što znamo kod nas to može da traje godinama a na kraju em pobedi monopolista em se vi osetite kao kompletna budala.

Kad budemo shvtili da svi on žive od nas, da moraju da nam pruže kvalitetnu uslugu, normalno shodno sojim sposobnostima, ovo je ipak zemlja Srbija, možda će se nešto promeniti.

Ovo je odgovor na pitanje  šta smo hteli ovom organizovanom kampanjom – da svi postanu malo ozbiljniji.

U vezi svega ovoga, pre par meseci sam pisala kako se u Srbiji svesno ignoriše ono što se piše po blogovima, tako će najverovatnije biti dok od blogova ne krene neka ozbiljna akcija, ili dok se procenat onih koji Inernet koriste za informisanje ne poveća.

Skoro se vodila ona polemika oko toga zašto blogeri i tviteraši trpaju noseve tamo gde im nije mesto, što pokušavaju da otmu ‘leba odgovornim novinarima zemlje Srbije kod kojih, kao Diogen koji je tražio čoveka, moraš da tražiš ozbiljan i, vrlo važno, nepristrasan tekst, i pitanje da li ćeš uspeti. Sem ako ozbiljnim tekstovima ne smatrate boju gaća Nataše Bekvalac i boju haljine Bokija 13.

Dva dana su mediji brujali o retvitu Olivera Dulića, jednom običnom sranju koje nije smelo da se desi ministru, jelte, tviter je posao novinarima vrlo zanimljiv da pecaju gluposti, ne smeš da kažeš da bi nekoga slatko išamarao, odmah te prozovu za širenje mržnje i nasilja, ima svi da se volimo i tapšemo po ramenima. Isto je bilo sa raspravom Jelene Trivan i Biljane Srbljanović, Srbi, napravićemo vam doručak, ništa ne brinite, umesto hleba koji nemate i na koji ne treba da mislite dok je zemlja u tranziciji ka ozbiljnoj zemlji.

Dakle, ako se blogovi čitaju, onda na njima treba da se piše i o ovakvim stvarima.

Da li vi znate da na gomili radnih mesta, u svim institucijama i firmala sede nesposobni, neuki i nevaspitani ljudi? Da li to viđate ili ste jednostavno navikli da budete ovce, mislim, ne čudi me, dugo i strpljivo se radilo na tome da budemo baš to.

U vezi svega toga:

Podigli smo kredit kod Vojvođanske banke, pola u dinarima pola u eurima. Njihovom greškom, jedna polovina kredita se odbija od plate, drugu plaćamo „iz ruke“, bilo je komplikovano kad je sve krenulo to menjati.

Već pune dve godine plaćamo kredit na vreme. Već pune dve godine nas tog istog dana, kada uplatimo kredit, zovu da nas podsete da ga uplatimo, zadnji put prošlog petka u 20:30 uveče!

Već dve godine ja pričam istu priču a oni mi odgovaraju da im sistem nije povezan pa dok uplata stigne do njih, znate ona priča – nije leglo, jedino u Srbiji čekate da pare prilegnu na neki račun.

Ove nedelje sam treći put išla u poslovnicu na terazijama da mi preknjiže uplatu, što bude – zovu me da uplatim ratu, kažem da sam uplatila, kažu da su pogrešili, kažem da skeniram i pošaljem mejlom, kažu ne može, zapucam na Terazije.

Prethodnog ponedeljka sam zapucala naoružana besom, uletela i rekla – baš me briga što ste pogrešili, vaša greška, vaša stvar, ovo je poslednji put da sam došla, ko je pogrešio neka dođe kod mene. Ovo je poslednji put da ste me zvali i da me nikada više niste pozvali da me upozorite da nisam platila ono što jesam! Kakva ste vim  firma, banka, šta god, sa kojom ja ne mogu da komuniciram mejlom!

Naravno, čim počnete da vrištite stvori se i direktor poslovnice, onaj koji je zadužen za krupne slučajeve i koji očigledno jedini zna da radi ono što radi. Dobijete informaciju – može mejlom, kako ne može? Jelte? Pa tražite da vidite onog ko vam je rekao da ne može, ali on, naravno, nije u toj poslovnici nego u nekom centru.

Kako god, rekoše mi da im više ne dolazim, valjda da ih ne brukam pred onima koji tek podižu kredit, i da sve može telefonom, jer će, zamislite, oni i dalje grešiti, takvo im je poslovanje.

Pre tri dana smo dobili opomenu pred utuženje za plaćanje poreza na imovinu koji možemo da platimo do kraja .čini mi se. Nemam nameru ni da platim, niti da idem da pitam – šta je ovo. Napomena na opomeni je da će doći da mi plene imovinu za 6.500 dinara. Neka dođu da vidim šta će mi pleniti.

Pre mesec dana smo dobili opomenu pred utuženje za neplaćen račun za održavanje u iznosu od 455 dinara za pretprošlu godinu. Pronađemo uplatnicu, plaćeno znači. Ljubimac, fin dečko, odmah  hteo da ide da im da na uvid da smo platili. E, nećeš ga majci, neka nas tuže!

Promera koliko mi dižu pritisak neznalice, monopolisti, bahati ima na pretek.

I šta treba, da ćutim?

Neću!

To je moj mali način da tražim da funkcionišu kako treba, baš onako kako oni traže od mene.

U vezi Vip-a, moj muž je ovog meseca dobio poruku da je prekoračio sumu za koju su oni procenili da mu je dovoljna, i obavestili ga da će ga možda isključiti. Aman, bre, ljudi!

Znači, idu istom logikom koju ima prepadnuti narod – neće nam dozvoliti da trošimo koliko hoćemo, može se desiti da ne platimo, posle mora tužba, pa dok se dokaže, a može se dokazati i da nismo sve potrošili, dešava se, pa kakvo nam je sudstvo, ima da traje letnji dan do podne.

Zbog toga ovakvi tekstovi.

Zbog svega ću ja Tužiti Tanjug zbog one krađe. U stvari, razlog je samo jedan – da sam ja kao blogerka tekst ukrala od njih, razapeli bi me a bila bih anatemisana u blogosferi.

E, braćo i sestre, dosta je bilo. Ima da se radi kako treba, a ja majmun neću više da budem.

Vi kako hoćete.

Lektira http://www.nisamovca.com/