Zemlja krvi i meda protiv zemlje – ne želimo da se sećamo devedesetih

Ili zašto Srbi sede i čekaju da im neko poradi na imidžu.

A imidž nam je zna se kakav – svi nosimo brade do kolena i noževe u zubima. Malo se promeni kad neko dođe ovde pa ga povedemo u obilazak kafana i splavova. Ali ti pojedinačni slučajevi oduševljeni srpskim gostoprimstvom se ne vraćaju kući da rade na imidžu Srbije, niti imaju mogućnosti, niti mogu nešto da urade umesto nas.

Film „U zemlji krvi i meda“, nisam gledala, naravno, jedva čekam, osvrnuću se samo na srpsku uvređenost i epitet koji je film dobio, da je antisrpski, zbog čega Anđelina neće doći u Srbiju jer bi joj bila ugrožena bezbednost i jer „oseća agresivnost u srpskim medijima“.

Dakle, u tom filmu je jedan od problema, sigurno ih ima više, činjenica da se govori o 50 000 (podatak koji je A.Dž. dobila od UN) silovanih žena, Muslimanki, problem je što je prikazano stradanje Muslimanki a ne Srpkinja… sve što bih rekla, mogu da slažem, jer nisam gledala, ovo je nagađanje iz novinarskih tekstova. Novinari su joj između ostalog postavili pitanje: „Imali ste samo 17 godina kada se događao rat u Bosni, šta zapravo znate o svemu tome i o Balkanu uopšte?“ (Mondo)

I tu leži kvaka.

Anđelina je umetnica. Čula je da je stradao neki narod u Bosni, otišla je među taj narod, razgovarala sa njima, čitala dokumenta  i na osnovu toga snimila film. Snimila je film o stradanju Muslimanki.

Ja bih recimo, svakoga ko je onda takođe imao 17 godina, a iz Srbije je, ili Bosne, ili Hrvatske, pitala – šta ti znaš o tome?

Šta svi mi znamo o tome? Šta se događalo tamo, i Srbima, i Muslimanima, dok smo mi sedeli u svojim toplim domovima, slušali o zverstvu onog drugogroda, dok su oni to isto slušali o nama, Slobodan Milošević obećavao da će sutra gde god pogledaš biti Srbija, čitali kolumne njegove supruge sa zadenutim cvetom za uvo, o njenoj prelepoj dečici i Dubrovniku koji joj je neko oteo iz srca i planova za godišnji odmor. Šta mi znamo o zverstvima koja su se tamo događala dok su se u Srbiji otvarale Madone, folkoteke i splavovi, i šljam isplivavao na površinu?

Tamo negde su se dešavala zverstva. I mi ništa ne znamo o tome. Ne znamo jer se ovde o tome ne govori.

Mi još uvek nećemo da priznamo Srebrenicu i zato je na duši nosi ceo srpski narod. Srpski narod nije odgovoran za Srebrenicu, odgovoran je onaj ko je naredio i onaj ko je sproveo, ali naša odgovornost leži u tome da priznamo da je to neko uradio u ime Srba. Nažalost. I odgovornost je u tome da osudimo onoga ko je to uradio u naše ime. Sve dok ga ne osudimo, krivi smo.

Šta znamo mi o Srebrenici? Šta znaju oni klinci koji u toku noći na nekom zidu napišu „Nož, žica, Srebrenica“ a to sutradan objave svi mediji? Ništa!

A mi nećemo da govorimo.

Znate, u ratu nema nevinih, i tamo na 300 kilometara od Beograda, zverstva su činili i jedni, i drugi,  i svi su imali žrtve. Sve dok ne priznamo tuđe, nećemo moći da priznamo ni svoje.

A imamo ih. I mogli bismo da snimimo neki dobar film o tome.

Umesto toga, da jednom za svagda, pokažemo da narod ovde nije skandirao dok su se na teritoriji Bosne „branila Srbija“, da su muškarci nasilno odvođeni na ratišta (uhvatili me i napisali dobrovoljac), da nismo znali šta se tamo radi u naše ime, da nismo imali pojma šta se dešava našim prijateljima svih nacionalnosti, da nismo mogli čak ni da ih čujemo, da smo i mi, kao i svi tamo koji su danas živi, žrtve, mi na nacionalnoj televiziji, koju plaćamo pod prinudom, gledamo Šojića, i onu babu, obe serije s ponosom predstavljene.

Oni drugi, slobodni umetnici, koji bi možda i snimili neki takav film, nemaju za to sredstava, niti ima ko da im ih da, niti bi im dao i da ima, niti bi, naprimer EPS-u palo na pamet da pomogne tako nešto, kao što im je palo na pamet da „pomognu“ Zdravka Čolića.

Skupi filmovi.

Pa skupi.

Ali skupa je i čast o kojoj mi sada trubimo. Vidite koliko košta kad je nešto antisrpsko. Pojavio se film koji će zahvaljujući imenu Anđeline Džoli videti ceo svet.

I mi, s nekim pravom, tražimo od Anđeline Džoli da bude objektivna, mi, koji nismo objektivni.

Bosna u svetu ima status kakav ima, kao zemlja u kojoj je učinjen genocid. Srbija takođe ima status, ako kao zemlja koja je taj genocid počinila.

Mi treba to da rešimo, ne da nam rešavaju drugi. I nemamo prava da ih osuđujemo što to neće da urade umesto nas.

Dok ovo pišem, kroz glavu mi proleću samo blede slike nečega što sam onda, devedesetih, gledala na televiziji, uvek sa upozorenjem da ljudi sa slabim „živcima“ i srcem to ne gledaju.

Moja dva školska druga su bila prisilno odvedena na ratište. Obojica su se ubila kada su se vratili, a vratili su se drugačiji. Ni jednom, ni drugom, nikada posle toga nisam videla osmeh na licu. Tamo se nešto dešavalo sa čim nisu mogli da žive.

Vreme je da snimimo jedan pro srpski film.

Niko to neće uraditi umesto nas.

Ili da i dalje sedimo i pevamo  – ne može nam niko ništa.

I mi imamo žrtve. I mrtve i žive. Znamo li koliko je Srba stradalo u Bosni? Znamo li koliko se ljudi još uvek vode kao nestali?

Imam drugaricu koja već osamnaest godina u crkvi, kad ode, ne pali sveću. Tih godina nestao joj je otac. Ona kaže – ne mogu da mu upalim sveću za zdravlje, ne znam da li je živ, ali ne mogu da mu upalim sveću ni za pokoj duše, još uvek se nadam da je živ. Stojim sa strane…

Treba da čujete njenu priču o tome kako se onesvešćivala svaki put kada su je zvali da po nekim kostima možda prepozna svog oca, i kako živi za to da makar nađe njegove kosti i dostojno ga sahrani. A opet se nada da je živ.

Ili njenu priču o tome kako je bombardovan most koji je prelazila trudna, krenula da se porodi. I kako je izletela iz cipela. I odletela. I ostala živa, i beba u njoj. Od tada, kaže, veruje u boga.

Srpkinja je.

Takav jedan film treba da snimimo, sa oznakom – zasnovan na istinitim događajima.

Ne, mi ne želimo da se sećamo devedesetih.

Ali svet ih pamti, i neko se doseti da snimi film…