Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Desi mi se da pročitam nešto dobro na Fejsbuku, pogledam fotografiju, pomislim – super! i produžim dalje a da ne lajkujem, neoprostivo na Fejsbuku koji funkcioniše lajk za lajk. Zato sam uradila ovo što vidite na slici, da ne remetim dobrofejbukovske odnose bez potrebe i jer mi nije namera.
O komunikaciji možete pročitati milion tekstova, ko god se dohvati društvenih mreža on daje uputstva šta i kako treba, pre nego što je i naučio da ih koristi, vidi valjda da je to neka vrsta mode, retki su tekstovi u kojima možete pročitati da vređanja, pljuvanja, psovanja, nisu način da ubediš čoveka već čista nemoć da artikulišeš svoje mišljenje i sebe kao razumno biće, to možemo videti u rialiti programima, na pijacama, ulici, svuda, šteta što se to viđa i na društvenim mrežama jer dok neko sedi ispred monitora ipak ima više vremena da uobliči misao u reči i ponaša se pristojno. Kakav na mrežama, takav u životu, češće, u stvari, manji od makovog zrna i uplašeniji od miša, ali to je ipak posao za psihologe. Kad to vidim, svaki put pomislim da je Internet osnovno ljudsko pravo, kako se vodi u nekim zamljama, taman toliko koliko je čoveku dozvoljeno da ima seks sa kim hoće, uključujući i decu, ako me razumete, oboje je opasno po tuđe zdravlje, po opšte zdravlje, po napredak ljudskog roda uopšte, valjda treba da napredujemo a ne da se vraćamo na nivo praistorijskog čoveka kada su sporove rešavali toljagama.
Ali… ja znate često komentarišem statuse na Fejsbuku, onda kad imam šta da kažem, uglavnom. Desilo mi se, dešava se i dalje, da taj neko čiji sam status komentarisala ne odgovori ništa, zabole ga, dobio je komentar, rekao šta je imao, šta sad ima sa mnom da se objašnjava.
Neke ljude sam zauvek izbrisala sa spiska onih čije reči ću ubuduće komentarisati. Danas mi pade na pamet da ću zbog ignorisanja na tu listu staviti još jednu osobu, pa da objasnim, onima koji to rade.
Srpska Internet zajednica (blah!) je sklona tome da pravi zvezde i zvezdice pa ta Internet slava pojedinima udari u glavu i, valjda, pomisle da nema mišljenja do njihovog, što bi se baktali sa nama malima koji se eto, zenuli, pa prokomentarisali kod njih, dakle, ponašaju se kao da gostuju u nekom TV programu u kome su oni zvezde a mi pučanstvo koje se ne čuje.
Da uprostim, da bi bilo ko, od ovih koji biraju sa kim će komunicirati od svojih Fejsbuk „prijatelja“, postao ono što želi da postane ili onaj ko mu je uzor, on mora da komunicira sa svakim ko mu se obrati jer od komentara i lajkova on i postaje to što želi da postane a ne od toga što glumi neku zvezdu a postaje samo jedna krajnje nepristojna osoba.
Još prostije, ja nisam sredstvo za širenje glasa o nekome, nego osoba koja komunicira. Čim nema reakcije, izvini, neću iz inata. Niti ću da lajkujem, opet iz inata. Prosto neću.
Dakle, neki treba da spuste glas, spuste se na zemlju, i komunikaciju podignu na viši nivo.
Zbog ovoga što rade, potpuno isto, Demokratska stranka je izgubila izbore i još joj nije jasno da se to desilo.
Lektira:
Umišljenost – umišljeni ljudi nisu rado viđeni u društvu, a teško stječu i prijatelje jer pod svaku cijenu i u svakoj situaciji žele imati pravo. Neki ljudi od djetinjstva nose u sebi želju da budu „prvi među jednakim“. Autoritet se teško može postići pretjeranim uzdizanjem svoga JA, a niti argumentima kao što su povišeni glas ili lupanje šakom po stolu. Potcjenjivanje drugih krajnje je nekulturan i uvredljiv način. Posprdan razgovor s visoka objektivno unizuje onoga tko se njime služi, a ne osobu kojoj je namijenjen. Veliko JA može proći samo u nezdravoj socijalnoj skupini ljudi. (Preuzeto odavde)
Ja se trudim da uvijek odgovorim, a ako nemam šta reći osim slaganja sa napisanim onda lajkujem komentar. To mi dođe kao klimanje glave.
Međutim, imam jedan drugi problem. Postoje neki ljudi koji su baš dosadni i imaju potrebu da sve prokomentarišu, a meni bezveze da ih blokiram (a i ne vrijedi kad su mi objave javne). Još bezveznije mi da im kažem da mi tu ne komentarišu i da su dosadni. I onda tu primjenjujem sistem ignorisanja – oni pišu i komentarišu – ja ignorišem. I džaba. Nikako da skontaju 🙂
Dobro, to je druga vrsta problema, to imam i ja 🙂
Vratih se da pročitam tekst još jednom, kao što se uvek vraćam svemu što mi „iz prve“ nije bilo jasno, a onda, reših da napišem u komentaru, da sam, čini mi se iz sličnog, ako ne iz istog razloga i napisala post „TweetUP Serbia- moja grupa“. Pojedini su me shvatili na pravi način, pojedini baš i nisu. No dobro, dešava se to, posebno kad hoćemo da budemo konkretni, a opet da „uvijemo malo i u obladnu“, da ne bismo bili preoštri. Nekako, dugo već, mislim, da sve ružno, zaista možemo i da kažemo jedni drugima na lep način, a opet to će ostati ružno tj. onaj na koga mislimo će to shvatiti, ako hoće, ali, često se zaista pravimo Toše, namerno, tako da verujem da nam onda samo pomaže ona stara „S neba pa u rebra“, pa, nek ide život, ali, sa pojedinima se mora tako.
Olivera, nažalost, ovde ne postoji opcija „like“ za komentar 🙂
Kod nas je slabo razvijena kultura komunikacije, naročito pismene komunikacije. Nije uvek umišljenost ili uobraženost u pitanju. Pa mi smo doskora bili uglavnom usmeno društvo, pre 100g je svega 10 ili 20 odsto stanovništva bilo pismeno. Ako smo čitali stranu književnost, onda smo mogli da vidimo koliko je razvijena korespondencija bila na Zapadu, gde su društva odavno pismena. Tako da za to treba vreme. A društvene mreže su nam došle iz Amerike koja je pa isključivo pismena nacija, od samog svog nastanka, dakle kod njih ne postoji usmena tradicija, kao u Evropi.
Tako da se ne snalazimo svi, a realno, nismo baš ni mnogo učtiva nacija. A dobra komunikacija se zasniva delom i na učtivosti i poštovanju sagovornika, prijatelja, followera…