Traži se…

Juče sedimo ljubimac i ja u jednoj bašti. Meni k’o po običaju sunce bije pravo u čelo, oćoravi me ionako ćoravu. Ja levo, desno, skakutah sa onom stolicom nikako da se namestim. I jednog trenutka naskočim milom mi mužu na prste. Kukao je, kukao, kukao, dok me nije izludeo. I rek’o mi da sam luda, da nisam normalna, nikako nije verovao da je bilo slučajno. Pogledam ja u one prstiće oni prolećno plavi, dignem pogled ljubimac smrtno bled. Počeh ja taktički neku priču kako neće da mu ispadnu creva a ni da neće manje da ga boli ako se dernja, da ućuti već jednom. Nekako dodjosmo do kuće, ja teglila ono što smo kupili pošto se on ponašao kao ratni ranjenik.

Hranila ga, pojila, udvarala mu se, ajd’ reko zaboraviće.

Sinoć čučnuo ljubimac ispod radnog stola samo mu dupe viri i čeprka po nekim gajtanima. Ja zaboravila kako sam ga osakatila i pokušam da prenesem preko njega jednu spravu za vežbanje. I ispustim je njemu na noge. Jedno petn’es kila gvoždja. Ljubimac arlaukne, skoči i glavom opandrči u sto. Odma’ sam pobegla napolje i ostavila ga da kuka. Kad je malo ućutao ja se prevarila i progvirila. Dočekala me rafalna paljba da sam kreten i da sam očigledno imala nameru da ga kako – tako ubijem il’ onesposobim. Razuveravah ga, razuveravah, ma jok, ne veruje ljubimac da se dva puta slučajno desilo. A jeste, majke mi, mene ljubimac ’lebom ’rani, gde bi na njega. Jes’ da ovih dana imam ubilačke porive al’ nisam htela njemu baš ništa.

I tako… došlo vreme spavanja ljubimac kaže da neće da spava pored mene i da će treći put, slučajno, da nastrada od ruke voljene mu žene tj. mene. Ja mislila zeza se, ono jok! Ubedjen ljubimac da iz noći neće živ da izadje ako prilegne pored mene.

Prespavasmo odvojeno.

Jutros ustao, prsti na ruci mu još uvek prolećno plavi i malo podnaduli, levo stopalo od one sprave ne može da pomera u krug i boli ga glava. Mene gledao k’o da me video prvi put u životu, samo što me ne pita koja sam.

Otiš’o na pos’o i ne javlja se. I ja sad razmišljam da l’ da sedim mirno il’ da prijavim eventualan beg od kuće. Da l’ da krenem da lepim slike po banderama sa onim tekstom – nestao… imao na sebi… zadnji put vidjen… ko ga primeti nek ga drži dok ne dodem…

Već je trebao da dodje, ima jedno dva sata.

Il’ je svratio da kupi ratnu opremu pa mi se pojavio ovde k’o srednjevekovni ratnik. U oklopu.

Živa nisam…