Ček’ da napišem jednu priču dok ne počnem da migriram

O ženama. Iz moje šire familije. Razasutim po kugli, ima nas ’de ’oćeš. Udate za raznorazne rase, boje, vere i kulture. Za zetove osim belih imam i one dunklije, jednog Arapina i one tamne, jednog crnca, onog dibidus crnca što su mu samo beli zubi, kad se nasmeje misliš sa’će te pojede. Od Arapina sam pokušavala da naučim ono što rade na svadbama, što podseća na jodlovanje a nije jodlovanje, više podseća na ljubavni zov ćurana. I nisam naučila. Od crnca nisam učila ništa, on je rodjen u Njujorku i ništa ne zna.

Zetovi mi govore nemački jezik, engleski, arapski, danski, italijanski, slovenački i hrvatski, jelte. I pivski. Tad se najbolje razumeju. Sestre od tetaka, stričeva, ujaka i baba strina, tetka ujaka i ko zna od koga, ko bi popamtio – svaka vodi svoju politiku zavisno od toga na kom meridijanu živi.

Sve imaju svoja prava, što ljudska, što ženska, žive neke dogovorene živote u kojima se odlično zna šta je čija obaveza, ko šta plaća, ko pravi a ko radja decu, jedino kod mene sve pobrkano.

U stvari, ja sam htela da napišem post o meni koji će da se zove –

Ti si, Mahlat, budala!

Elem – Je l’ da da sam u pravu? To mene pitala jedna što je izmislila da ne treba da pere mužu gaće nego da on to treba da radi sam, svako svoje, videla tamo negde gde živi da svako vodi računa o svojim gaćama. Mene pitala! Mene kojoj su udajom ljubimčeve gaće odma pripale k’o da sam ih u miraz donela. I koja ih pere, pegla i održava u blistavom stanju, ako ljubimac negde zagine i bude prinudjen da skine gaće da me ne obruka jerbo smo mi ovde u Srbiji vaspitane da je muškarac ogledalo žene. A mene naučili da je najvažnije da se ne obrukam k’o žena domaćica. Dužnost mi je i da mu obnavljam gaćni fond od čega ljubimac pobesni pošto ja volim gaće s printovima Tasmanijskog djavola, Patka Dače i ostalih mi junaka iz detinjstva. Kad god uletim u kuću s novim gaćama vidim kako ljubimac pretrne šta će da ispadne iz kese, da mu isporučim gaće s Pokemonima ne bi se iznenadio.

I ja sam tako, razmišljajući čija su obaveza muške gaće u jednom braku došla do zaključka da sam žena na svom mestu.

K’o da će da ti kaže hvala!

Pa neće, ne d’o bog ni da mi kaže – Hala ti, draga, što brineš o mojim gaćama – ja bi mislila da je blesav. K’o da ja njemu zahvaljujem za tamo neke stvari.

Pazi ti, imaš mladog muža, očas posla može da mu naleti neka mlada, posle ćeš da kukaš!

Tu se obavezno posvadjamo jerbo ja ne priznajem da neka mlada može da naleti i u crno da me zavije pošto se ja dobro sećam kakav sam duduk bila kad sam bila najmladja i najlepša i kakva sam sad kad nisam naj – da sam sto puta bolja.

E, budalo, mnogo ti njega maziš! Jok, treba da mu pričam kako me unazadio, da sam bila neko i nešto dok njega nisam srela, i kad ga sretoh, da je glup, nesposoban i da me nije vredan.

A mazim, nije da ne mazim. Nego da se vratim na one gaće. I oko gaća. Na maženje, mislim.

Ja ujutru ustajem pre muža mi ljubimca, ako uopšte legnem. Na osnovu toga koju je ruku prebacio preko glave gatam da l’ da mu kuvam kafu ili čaj a onda ga suptilno budim, čekam da se priseti ko sam ja i šta ga je snašlo i da prodje onih pet minuta tokom kojih me mrzi k’o zlotvora. Odslušam šta je sanjao i tešim ga iako se uopšte ne razumem u snove. Al’ lažem ga – to je dobar znak, ne se sekiraj! Pitam ga šta će da obuče, ljubimac odgovori – Šta ’oćeš. Onda ja pola sata razmišljam šta ’oću da obuče ljubimac, da l’ da ga obučem k’o raspevano proleće il’ ko bankara i uvek ga obučem u – Jebote, što nam je dobar razredni! To tek da se svaki dan po neka od 16 godina i sa većim sisama od mene zaljubi u razrednog pa da mu u trenutku mladalačkog ludila (to misli ljubimac), u stvari u trenutku – sa’ću dupe da mu pomerim (to mislim ja) pošalje poruku – Profesore, a zašto mene niko ne voli?! Profesor se taman spremi da je teši kako je lepa i pametna dok ja ne počnem da držim ono predavanje da ne sere, jerbo sam i ja imala šes’nes’ godina, nego da sedne ’de jeste da ne bi morao da menja pos’o. Znači, vodim računa da ne ispadne budala.

Kad krene ljubimac saopšti šta izvoljeva da ruča kad se vrati, to obično bude nešto što skače, pršti, puca, atakuje mi na kuhinju i od čega me strava uhvati al’ spremam. I pečem prste, plačem od luka, primam poruke, prostirem, skupljam, sredjujem, premeštam, blogujem, peglam one gaće, izvrćem mu čarape pošto tu umetnost ljubimac još nije savladao, skida čarape k’o da prevrće creva.

Tokom ručka koji se zove – Ljubavi, ovo ti je super, jesi se namučila – ma jok – slušam izlaganje o poslovnoj, sportskoj, dnevno političkoj situaciji i medjuljudskim odnosima što na poslu što do posla.

U toku dana uradim mali milion stvari zvanih – Je l’ te ne mrziiii… ako te mrzi nemoj – dodajem vodu, palim svetlo, tražim izgubljeno i zatureno, odgovaram na – gde su mi gaće, čarape, majica… Negde oko 11 uveče ljubimcu padne šećer i onako sa sobom počne da razgovara da mu se jedu palačinke. Zamutim i pečem na šta ljubimac kaže – Nisi trebala, samo sam rek’o da mi se jede, vidi koliko je sati! Ko da ja ne znam da gledam u sat. Evo, treću godinu ga učim – kad mu se jedu palačinke u po’ noći da mu se jedu u sebi al’ njemu uvek izleti.

E onda, ja već polumrtva blogujem i čekam da ljubimac zaspi. Dok ne primetim da on u stvari čeka da se meni prispava, da legnem pa da me razbudi. I legnem, šta ću.

Sasvim običan dan u kome, u medjuvremenu, kad dodjem do vazduha pevam, čitam, mažem nokte, smejem se blogo komentarima, sto puta izadjem da kupim zaboravljeno i ono po šta sam tri puta odlazila pa kupila drugo, telefoniram i gledam da se sklonim ćerki ljubimici, da joj na senku ne stanem, pošto je osetljive prirode a raspoloženje joj zavisi od toga kako je gledam i naročito od tona kojim joj se obratim pa mi odgovara sa – Nisam ti ja kriva. To negde naučila da mi je neko kriv pa da se na nju istresam zbog čega htedoh nekol’ko puta a joj razbijem nos al’ ne umem.

I lepo mi, bre!

Jesam u pravu? Nisam. Budala sam! Niko neće da mi kaže hvala!

Ama ne mora, ja ću njima da se zahvalim!

I da sad ja budem nadrndana što moram da perem gaće ljubimcu a naročito da budem u pripravnom stanju da ne naleti neka mladja! Nemam ni toliko gluposti a ni vremena.

Ja da sam na mestu mog ljubimca ponovo bih me zaprosila.

Mislim, ne zna ja šta nosi dan a šta noć i ko kome može da naleti, samo znam da nemam moderne probleme i da su mi njegove gaće najmanji problem.

I ja možda jesam budala al’ moj muž pa moje i njegove gaće. A i ono unutra. Koja neće gaće ne može ni ostalo.