Home / Mahlat na sto načina / Moja autofagija

Moja autofagija

Danas je dve godine od kako sam operisana pa vam tim povodom poklanjam svoje iskustvo sa autofagijom.

Od kako sam ušla u menopauzu, imam problem sa viškom kilograma. Problem sa viškom je što se on prišunja neprimetno i samo jednog dana ugledate u ogledalu neku potpuno nepoznatu osobu.  Dobra strana mog viška je bila što sam se ugojila ravnomerno, od glave do pete, pa nisam izgledala kao karikatura. Loša strana – osećala sam se loše, nezdravo, brzo sam se umarala pri fizičkom naporu, kondicija nula. Kad me Cezar povuče uzbrdo, posle dvadesetak metara sam morala da stanem da bih udahnula vazduh.

Od operacije sam lutala između raznoraznih načina ishrane, nije mi bilo teško da se odreknem bilo čega, ali mi je izuzetno bilo teško da se odreknem nezdravih navika. Ne jedem pre podne, najčešće do 17 sati. Onda sam toliko gladna da se prejedem. Onda mi se prispava pa legnem. Zbog tog spavanja ne mogu da zaspim do 2, 3 ujutru. Pre nego što legnem nešto pojedem. Rano ustanem zbog Cezara, osećam se loše jer sam neispavana.  I tako u krug. Sve vreme sam bila svesna da se neću dovesti u red sve dok se ne „uobročim“ kao beba i što se tiče jela i što se tiče spavanja. Potpuno sam sludela svoj organizam koji se bunio na sve moguće načine uključujući i izuzetno loše varenje.

Poslednja „dijeta“ kojoj sam bila posvećena je bila ona UN dijeta, znate ono – voće za doručak, za večeru polovina ručka. Izdržala sam tačno 18 dana i svih tih dana sam se mučila. Ja koja ne jedem pre podne bila sam užasno gladna posle voća, želudac mi se ponašao kao da sam pojela rende, voćni dan mi je bio noćna mora, apsolutno ništa mi nije odgovaralo. Par dana sam mislila da ću se navići sve dok nisam postala skroz nervozna kad ustanem ujutru i pomislim da treba da pojedem dve kajsije koje inače obožavam a koje su mi se zbog svega gadile.

O autofagiji sam  već nešto čula, ali sam imala veliki otpor kao prema svemu na šta svi navale kao sumanuti.

Jednog dana sam sela i pročitala par tekstova o tome šta je autofagija, kako funkcioniše, šta se dešava, na šta treba obratiti pažnju i skontala da bih mogla da probam i da bi moglo da uspe jer ionako imam te duge periode nejela. Jedino čega sam se plašila bilo je kako ću se odreći da u pola noći pojedem nešto što mi se jede.

Napominjem da moj motiv nije bio da uđem u farmerice iz gimnazije koje ni nemam, nego da se osećam bolje.

I tako sam krenula. Jedem između 10 i 18 sati, ostatak vremena pijem samo vodu, eventualno kafu. Kad se probudim pijem kafu kao i godinama. Izvodim Cezara i vraćam se malo pre 10, onda njega sređujem, pranje šapa, preznojavanje jer se uvek otima, onda da uradim samo ovo i samo još ovo, tako da prvi put nešto pojedem oko 11, 11:30. To najčešće bude nešto bezveze, jedno kuvano jaje ili paradajz ili pojma nemam, uglavnom nešto sitno jer će ubrzo ručak. Ručam između 14 i 15 sati. Prve dve nedelje sam u panici da ne budem gladna na silu nešto jela malo pre 18 sati, prestala sam kad mi je to postalo mučenje, sita a jedem. Sve u svemu, imam jedan konkretan obrok dnevno, taj ručak.

Što se izbora namirnica tiče, s obzirom da ne pijem sokove, nisam ljubitelj slatkiša, a da testa ne jedem ima više od godinu dana, ispada da se nisam ničega odrekla. Jedem šta mi se jede u količini dok se ne zasitim. Retko, ali kad mi se baš prijede, pojedem sladoled ili kolač.

Danas, posle tačno dva meseca, ima dana kad nemam nikakvu potrebu za hranom, ali jedem jer treba da jedem.

Šta se desilo za ova dva meseca?

Znam sa koliko kilograma sam počela, ne znam koliko sam ih izgubila, ali izgubila sam dosta. Nemam vagu pa ne znam koliko tačno, još uvek razmišljam da li da je  kupim i postanem opterećena svakodnevnim naskakanjem na nju ili da je ne kupim, jer kako sam rekla, moj motiv nije bio gubitak kilograma i neću da se ovo pretvori u opsesiju.

Izbacila sam dnevno spavanje, noću bolje spavam, za ova dva meseca nisam imala nijednu noćnu moru, a imala sam ih često.

Iako bih sebe opisala kao nervčika, primetno sam manje nervozna.

U onim situacijama kad Cezar požuri uzbrdo za nekom devojkom, više ne moram da stanem da bih se nadisala, zadišem se, ali idem dalje, uostalom, normalno je zadisati se prilikom napora.

Nijednog trenutka, od prvog dana, nisam imala napad gladi niti noćnu krizu pa sam zaključila da –

  • nije sve u autofagiji, ima nečeg i u glavi.

Ono što još nisam počela da bi autofagija bila pokrenuta u punom kapacitetu je vežbanje. Jedina fizička aktivnost je šetanje tri puta dnevno sa Cezarom, ujutru je to baš duga tura, što se vežbanja tiče planiram da konsultujem stručnjaka kad budem bila spremna.

To je to.

Nisam vam ništa pisala o tome šta je autofagija, šta se dešava u organizmu, kako se obnavljaju ćelije, kako se izbacuju toksini, sve imate na netu, a ja uopšte nisam stručna i neću da preuzmem tu odgovornost.

Imam samo jedan savet – pojam dijeta ljudi uglavnom doživljavaju kao odricanje, strog režim, mučenje, gladovanje. Dijeta podrazumeva zdravu, uravnoteženu i pravilnu ishranu. Ali i život. Uz dijetu se moraju menjati životne navike inače nijedna neće imati uspeha. Kao što nije imala kod mene.

Ako želite da sredite svoju kilažu ili se osećate bolje, ne držite dijete, pronađite način ishrane koji vam odgovara. Ako jedan način ne ide, prekinite, bićete samo nervozni i opterećeni, a efekta sigurno neće biti.

 

Pročitajte i

Došao, izuo se i digao noge na stočić – karcinom dojke, moj neželjeni gost

Od tog trenutka više ništa nije bilo isto. Pokušavala sam da živim isto, ali jednostavno nije bilo isto. Mnogo sam plakala, razmišljala da li da pišem testament, koliko će boleti moju ćerku, kako moj hazbend ne zna da uključi veš mašinu, da nije posle svega zaslužio da ostane i bez mene, kako će...Sve šmrcajući govorila sam sestri – kako će oni to podneti, kako će se s tim nositi, dok nije dreknula na mene – Neka se nose kako umeju, svakako će se nositi, tebi se dešava, razmišljaj kako ćeš se ti nositi s tim.

Ostavite komentar