Priča za Mašu

Jedna moja baka je umrla kad sam imala dvanaest godina, druga kad sam imala dvadeset. Dok su bile žive, tako su mi bile dosadne njihove priče, malo ih se danas sećam, a sad bih suvim zlatom platila da su žive, da mogu da sedim sa njima i da ih slušam, toliko toga bih naučila. Zato ti pišem, jer jednog dana, kad budeš želela da me čuješ, možda me više neće biti.

Onog dana kad sam rešila da rodim tvoju mamu padao je gust sneg. Onog jutra kad si se ti rodila, pozvao me je tvoj tata i rekao:

• Jutros, taman kad je snijeg počeo da pada, postali ste baka.

Padao je snijeg na Zagreb.

Padao je sneg i na Beograd.

I u meni je počeo da pada sneg, a ako nešto lepo u meni može da počne da pada to je sneg, beo, čist, neugažen i neukaljan.

I ja sam tog trenutka zaboravila da govorim.

Kad budeš čitala ovu priču, već ćeš znati da većina priča za devojčice ima tužan početak i srećan kraj. Zato ja ovu priču počinjem od trenutka kad sam pomislila da je kraj. Od dijagnoze. Od karcinoma. Od straha. Da bi, kad završiš čitanje, znala koliko ima sreće na ovom svetu.

Poslednji put kad sam te videla ti si puzala. Danas, posle četiri meseca ti već hodaš, a ja još nisam imala tu čast da ti pružim ruku i da me povedeš u šetnju. Najveći strah koji imam je da te se neću nagledati i da neću stići da ti ispričam toliko priča

Bio je topao letnji dan. Izašla sam iz bolnice i gutajući suze otišla na groblje, tamo gde zauvek spava moja mama. Osamnaest godina ranije, bio je isto tako topao dan, moja mama je ispustila svoj poslednji izdah, umrla je od iste bolesti čiju dijagnozu sam nosila u džepu.

Najsrećniji dan u mom životu je bio dan kad sam rodila tvoju mamu. I danas pamtim svaki trenutak tog dana, njen prvi vrisak kojim je oglasila svetu da sam je rodila, susret sa njenim očima. Ljubav na prvi pogled.

Najtužniji dan u mom životu bio je dan kad je moja mama ispustila taj svoj izdah. I danas pamtim svaki trenutak tog dana, kako je od vrućine treperilo lišće, kako smo se svi nadali čudu. I sad sam, eto, stajala na mestu gde zauvek spava, gde sam konačno pustila suze i vratila se u onaj dan kad sam se osetila kao da sam sama u gustoj šumi u kojoj nema onog jedinog, čarobnog drveta iza koga mogu da se sakrijem dok sve što me plaši ne prođe. I od toga da te se neću nagledati, više sam se plašila što će moju ćerku, tvoju mamu, boleti isto kao i mene, što će osetiti tu istu prazninu koju nikada ništa više neće popuniti.

Videćeš jednog dana, ljudi mnogo vole da savetuju kad savet ne tražiš i pametuju u situacijama u kojima pamet uopšte nije potrebna. U životu postoji puno tih situacija kad ti pamet zaista nije potrrebna, samo treba da pustiš svoje srce da se raduje ili da tuguje. Tih dana sam mnogo plakala. Govorili su mi da ne plačem, da budem pametna, imam tvoju mamu. To je jedna od tih situacija kad ti nije potrebna pamet. Jednostavo sediš i plačeš. Hodaš i plačeš. Spavaš i plačeš. Plačeš šta god da radiš. Tuga je tuga, ne možeš tada biti pametan, niti je pametno ne odtugovati. Ćuti, ne plači, imaš dete, govorili su mi. I ja sam usred te neopisive tuge bila besna, da, imam tvoju mamu, volim je najviše na svetu, ali ja sam, isto tako, najviše na svetu volela moju mamu, samo nekom drugom ljubavlju i imam pravo da plačem kao ćerka. Nikada nisam upoređivala ljubavi. Nisam mogla samo tako da odlučim da neću biti tužna zbog toga što sam srećna jer imam tvoju mamu. To je tako nemoguće. Jer jesam bila najsrećnija na svetu i istovremeno najtužnija na svetu. U meni, u onome što zovu srcem, se otvorila jedna rupa i počela je mnogo da boli. Boli i danas, samo što sam u međuvremenu naučila da živim sa tim bolom. Tih prvih dana nisam umela.

Ni danas mi ne uspeva da razumem kako to ljudi misle da je dete može zameniti sve ostalo u životu i sve ostale ljude. Ne može. Jer u trenutku dok sam plakala, nisam bila samo mama jer se nisam ni rodila kao mama, bila sam istovremeno mala devojčica koja je ostala bez mame.

Onog dana kad sam mami saopštila da sam odlučila da rodim, isto sam plakala, malo zbog toga što sam osetila olakšanje, više zbog toga što sam postajala zaista odrasla i što viće  neću biti devojčica moje mame.

• Ti ćeš zauvek, koliko god godina budeš imala, i kad budeš bila mama, ostati moja devojčica, rekla je moja majka.

Imala sam trideset šest godina. Moja mama je imala isto toliko godina kad je ostala bez svoje mame. I sećam se, godinama kasnije, rekla mi je – Znaš, što godine više prolaze, sve mi više nedostaje. Što godine više prolaze, mama mi sve više nedostaje. Nekada mi je bila dosadna, zahtevna, postavljala mi je previše pitanja na koja nisam želela da joj dam odgovor, ponekad je previše pridikovala, radila je sve ono što sam ja radila tvojoj mami i što će ona raditi tebi, o, bože, zabadaće nos u život tebe koju je rodila i moraće da prođe mnogo, mnogo godina pre nego što budeš razumela da je to radila samo zbog toga da bi te zaštitila. Mame imaju tu potrebu da štite ćerke od mogućih opasnosti. Mame su režiseri najužasnijih filmova u svojim glavama šta bi njihovim ćerkama moglo da se desi samo ako se malo opuste, zato mame čak i kad spavaju jedno oko drže otvoreno. Ćerke to ne razumeju dok i same  ne postanu mame.

I tog dana, dok sam hodala ulicama noseći u tašni tu strašnu dijagnozu, to saznanje da u meni raste nešto što me može ubiti, bilo mi je neopisivo potrebno da je moja mama živa, da se sklupčam u njenom krilu, da me pomazi po kosi i uteši me da ništa nije tako strašno. Ali to je bilo nemoguće.

Pričaću ti o mnogim stvarima, običajima, verovanjima, praznoverjima i o ženskoj sudbini. Odmah da ti kažem – ženska sudbina ne postoji, tako je mene moja mama učila – da me u životu ne čeka ništa slično životu mojih baka, da ne pristajem ni na šta samo zato što sam žensko, da ne idem utabanim stazama na kojima nema iznenađenja. Ali svi ostali su mi spominjali tu žensku sudbinu. U srpskom narodu postoji izreka „Ne gine ti…“, to je zamena za „Suđeno ti je…“, samo zato što si žensko, ne gine ti cupkanje pored šporeta i kolevke, ćutanje, trpljenje, odricanje, moranje i tako treba, tako je tvoja majka, tako je tvoja baka, tako je majka tvoje bake. Ne mora se ništa. Jedino što nam je suđeno je rađanje i to samo zbog pola u kom smo rođene. A ni to ne moramo. Mi smo rađale iz ljubavi, jer smo želele.

Nastaviće se.