E pa, Deda, red je da dobiješ rodjendanski post!

Kad sam pre nešto više od dve godine počela da blogujem stajao jedan moj post, stajao, niko mi reč nije rekao, jedno šes’ meseci. Sva sam bila razočarana što sam neshvaćena u blogo svetu.

Primetim tu nekog Dedu al’ me bilo sramota da komentarišem, računam deda, bog te maz’o, ja lajava, gde da uvredim čoveka, nije lepo. Mislim, em deda, em se razume u blogovanje, stvarno za poštovanje. A ja u to vemee na blogu bila k’o slon u staklarskoj radnji, gde god mrdnem nekog sam uvredila, nešto pogrešno rekla, lepo vidim na blogovima moraš da budeš fin i da se svima uvlačiš u dupe, ako da bog da te primete i prime u svoju lepu, malu, našminkanu zajednicu.

E, onda sam ja, ko što me bog dao naopaku napisala jedan post o tome šta su mi sve muškarci predlagali u životu, onako necenzurisan post. I pojavio se Deda i rekao:

Carice!

I tako smo probili led. To jest, Deda probilo led, ja se upecala i počela da pišem onako kako ’oću. I necenzurisano.

Jesam, doduše, još izvesno vreme bila u frci koliko ovaj Deda ima godina, ne znam ni dandanas, al’ videh da nije deda. Vadi ga onaj razdeljak.

E, pa, Deda, srećan ti rodjendan!

Slaba sam sa željama, možeš da računaš da sam zlatna ribica pa kaži.

Hvala za sve one situacije kad sam se ja ponašala ovako

a ti reagovao ovako