Drama u nekol’ko činova

Da se izjadam.

Rodjendan

Moja kuma  danas slavi ćerki osamnaesti rodjendan. To mi javila pre desetak dana – nemojdaserešdanedodješ! Ja odma’ zaronila u svoju ličnu butigu da proverim da l’ odmah da počnem da kukam i totalno se izbezumim. Tamo cipele koje sam kupila pre ravno 20 godina i nikad ih obula nisam. Imam i tašnu uz njih, ono bio komplet, nisu demode al’ boja šerpa plava. Šta mi bilo ne znam, valjda lepo izgledalo u izlogu. Em ne volim plavu, em to samo uz crno može da se nosi, em bi mi svi gledali u stopala, ne možete da zamislite to plavo, ovako, original. Sve bi im oči isterala. Zaobidjem sve krsteći se. Pored njih pronadjem zelene. ‘Vake. Meni malo fali pamet kad kupujem cipele i tašne. Što se ovih zelenih tiče, prvo sam kupila tašnu pa čekala tri godine da pronadjem cipele, kad sam našla ostao samo broj manji nego što ja nosim. Kupila s namerom da uguram stopalo kako znam i nikad ga nisam ugurala. Ne može. Tašna u medjuvremenu prestala da mi se svidja. Nudila na poklon, niko nije hteo. Sad sve to čeka da mi se svidi. Nekog dana u mesecu trotoaru. Zelene cipele ću na kraju da bacim, stopalo nema nameru da se smanji, ili da sečem prste kao ona rugoba što je htela da zezne Pepeljugu.

Pronadjem haljinu koju sam kupila dan pred bombardovanje. Lepa al’ ozbiljna. Mislim, mogla sam pre desetak godina da nosim ozbiljne haljine, sad ovako matora ne dolazi u obzir. Zaobidjem i nju sve bogoradajući koliko sam je platila.

Uglavnom, sa cipelama se dogovorim ali zaključim da nemam šta da obučem.

Rumenka drugi put

Prvi je ovde.

Odokativno iskrojim tuniku i zamislim sa kog će ramena nonšalantno da spada i  da mi pokriva dupe. Isto tako nonšalantno. Sašijem, obučem, otrčim ispred ogledala i oduševim se kako spada sve kako sam zamislila, kad god spustim ruku. Snimim čitav film kako da je isto tako nonšalantno dižem, ono kao nisam planirala al’ desilo se. U tom nonšalantnom planiranju zaključim da mi uopšte ne pokriva dupe. Pobesnim. Rasparam porub i napravim neku kerefeku. Opet stanem ispred ogledala, zaključim da i nije loše ali da mu nešto fali. Opet smotam neku kerefeku i turim na levi kuk. Nešto slično onome što je Frida Kalo nosila na glavi. Suzim pantalone koje sam šila isto tako odokativno, obučem se i zaključim da mi ni jedne mindjuše ne odgovaraju. Poteram ljubimicu u radnju gde kupujemo delove za ‘uradi sama’. Kupila i što mi treba i što mi ne treba, treba njoj.

Poklon

Pozovem si kumu i pitam šta da kupim. Kumica ne voli zlato, nikakav nakit, satove, nemoj ništa od garderobe, nećeš joj potrefiš, ne voli ovo, ne voli ono, kupi šta ‘oćeš. Ja ko uveo cvet, ja šta ‘oću ona ne voli. Ono što bi ona volela mene sramota da odnesem kao poklon za punoletstvo. Krenem sve poluluda, obidjem trista osamnaes’ radnji i ne kupim ništa.  Vratim se, pozovem kumu, referišem, ona kaže – ma ne brini, dodji ti pa ćemo mi sutradan, neka sama izabere. Zaključim da sam najebala.

E sad stvarno drama

Rešim da ujutru odem u još jedan pohod na poklon što znači da pojma nemam kad ću krenuti za Kragujevac. Pada sneg što znači da moram da krenem u čizmama, da moram da se trontam i da ću kad stignem morati da se presvlačim.  Sestra kojoj sam javila da ću kod nje biti na konaku trista puta zvala da pita kad stižem jerbo je dežurna. Da stignem pre nego krene na dežurstvo nema šanse. Oduševila se! Ih,taman da posle svratim na odeljenje, popijemo kaficu pa teram dalje. Znači, uparadjena, na štiklama za sedenje, iz kafane, stoposto blago nacvrckana, idem u bolnicu i treba da prodjem pored onog što je čuva a da delujem normalno. U neko doba.

Vrhunac dramske radnje

Pokazala mi Drvena neku foru za mazanje noktiju, ajd’ reko da si sredim nokte. Posle pola sata sam izgledala kao da sam klala kokoške, sve sam joj po spisku.

I sad sam skroz histerična.

I uopšte nisam sigurna da ću da obučem ovo što sam planirala.

Epilog.

Kad se vratim.