Dragi Milko

Jebalo te mantranje, da te jebalo!

Kome smeta jebanje, žao mi je, koristim bogatstvo jezika radi dočaravanja. A i ovo je samo za Milka.

Mantra  nešto znači u istočnjačkoj filozofiji, da ne dužim. U zapadnjačkoj znači – napravi od sebe budalu. Ne trebaju ti drugi, sam ćeš sebi najbolje to da uradiš.

Nije ti dobro? Pa mantraj, biće ti bolje stoposto!

Zadnjih godina  je strašno moderno kukanje nad sudbinom, što me majko rodi ovde kad sam predodredjen za trasu Monte Karlo – Kan – Holivud. Pošto je to malo teže, jelte, napisano je tone i tone knjiga po kojima treba  s razumevanjem da se zagledaš u nebo, pronadješ svoju zvezdu vodilju, i do kraja života je moliš i možda prinosiš darove da bi bila milostiva prema tebi.

Ako nisi znao, stigla nova knjiga. Koja, neću da kažem, nema besplatne reklame, naročito za ovakve stvari. Pročitala sam recenziju pa da ti prenesem. U sebi im i dalje jebem mater. A možeš i ti.

Elem, pre nego što se upustiš u mantranje, diši. Nemoj da zaboraviš jerbo može da se desi da se udaviš. Diši s razumevanjem.

Jedna od osnovnih mantri ti je da ubediš sebe da si srećni takav kakav jesi. Gle ti, majko, mudrosti. Normalno da ću biti srećna sa mnom ovakvom kakva jesam, drugu nemam i druge mi nema. Sledeće je da mantraš da je ono što imaš dovoljno, ovo ću da preskočim da ne bude da sam alava a i tvoja i moja vera, jelte, to smatra grehom. Odmah posle toga – da je ono što si uradio u životu dovoljno. Ništa ti više ne treba. Da pobesniš pošto nikad nije dovoljno. Eto ti, ubedi sebe i druge da si uradio sve što si mogao, ko razume – razume, ko ne razume, ko ga jebe, onaj odozgo sve vidi.  Ali, ako misliš da grešim, ’ladno možeš da se popneš na neko drvo i čučiš tamo bez gaća, ’leba, vode, i vežbaš svoj duh kome ne treba ništa.

Osam puta dnevno sebi da ponavljaš – ja sam dobra osoba. I vodi računa da te neko ne vidi i ne čuje, naročito onaj ko ti je, na primer, tražio pare na zajam, odmah će da te ubedi da si nikakav čovek i propade ti mantranje.

Kad si besan, udahni, izdahni, tako jedno milijardu puta, a onda razmišljaj šta je najbolje što može da se desi. Kad se prisetiš onda razmišljaj šta najgore može da se desi. Rešenje ti je u sredini. Kod mene bi to bilo, izbezumi me muž ljubimac – najbolje je da ga ostavim, najgore je da ga ubijem bez razmišljanja. Mantrajući dodjem do toga da je srednje rešenje da mu razbijem nos i ostanem s njim.

Ovde sam već mislila, Mahlat, ti si ovca, al’ znaš kako je, vuk je pojeo radoznalu ovcu koja nije umela da igra balet. Tako i ja.

E, sad, mantra za savršeni trenutak. Na primer,  sedim u rustičnom restoranu preko puta muškarca svojih snova, pijuckam vino, gudi violina, trepere sveće, kažu da je to savršen trenutak. Umesto da uživam, izujem cipelu i pružim nogu ispod stola, do njegovog medjunožja, da i njemu bude savršen, gledala ja u filmovima a da l’ sam probala neću da ti kažem, treba da mantram. Dakle, udahnem, aman da ne zaboravim da dišem, i pomislim kako je taj trenutak savršen, kako uživam. Onda izdahnem i uveravam sebe kako sam baš zaslužila taj savršen trenutak. A šta bi sa savršenim trenutkom? Pa, ništa, jebeš savršeni trenutak, važno je mantranje. Ako me on priupita koji mi je djavo ja samo da kažem – aum, om, ako umem. Ti sve ovo isto, samo napravi savršen trenutak.

Ovu  ’’om’’ mantru koja u sebi sadrži ceo univerzum, koristi i kad bi nekome nanu naninu i ostale pretke, to jest, umesto da se ujedeš za jezik. Na primer, ti na šalteru, stojiš kao konj za praznim jaslama dok ona iza stakla, zaštićena od pljuvanja i ’vatanja za gušu ne umilostivi svoje šaltersko srce i ne digne glavu da kaže – šta treba!?  Ja jednom počela sa – Budite ljubazni… Odmah me presekla i prosiktala – Neću da budem ljubazna! Ja joj jebala mater. Normalno. Al’ nisam mantrala. E, sledeći put treba da kažem – auuuuum, da progutam knedlu dišući i kažem šta treba. Lako, a? Poenta je da razmisliš da li ono što bi rekao od koristi tom nekom. Što se mene lično tiče, ne moram da mantram, znam da nije, al’, bre, meni jeste, inače bih precrkla. Ti probaj.

I tako, od mantre do mantre, sve nešto da zamišljam kako gori kuća a ja je gasim, ubedjujem sebe da svakim danom u svakom pogledu sve više napredujem stigoh do panja. Panj ti je, moj Milko  za situacije kad baš pobesniš. Umesto da tresneš vratima da se prestravi cela zgrada i odeš negde, do reke, recimo, nabiješ noge u plićak i misliš što, jeb’o mater, nisam Dunav, pa Dunav u Crno more, pa odatle ko zna, dosta mi je svega, sedneš na krevet i  zamisliš Dunav a u Dunavu panj kako plovi. Ka Crnom moru, normalno. Pratiš panj pogledom. Sve dok ti ne zazvoni telefon.

Eto. Ne zaboravi, koju god mantru da izabereš, moraš da mantraš najmanje osam puta dnevno, to ti je isto kao sa onim mejlovima koje treba da šalješ na pedeset drugih da ne prekineš lanac svesrpske sreće – neka gospod sa nebesa kupi tebi mercedesa. Ko će da radi dok ti ovako laički mantraš nemam pojma, ne kažu.

Ponavljaj – ja sam lep. Do kraja dana se možda i prolepšaš.

Ponavljaj – biće para. Možda ih i bude.

Aj’ nek ti je sa srećom i Bog ti pomogao.

Znam, nema naš Bog nikakve veze s mantranjem al’ ima sa čudima. Mercedes i te stvari.

Sve može samo, kako rekoh, ako ubodeš mantru i ne zaboraviš da dišeš. Udah, izdah. Ako ništa drugo bićeš srećan što si živ.

Auuummmm…

A sad ponavljaj – nema ’leba bez motike, ni vizije bez bunike.

Ljubi te Mahlat :kissing:

Vita jela, zelen bor.