Kad sam bila mlada i glupa

Namučila sam sebe.

Mene majka, čim sam se ’’zadevojčila’’ obavestila da su muškarci slepi kod očiju i da  ima, ako njih budem čekala, duge kose da splićem i da će starost da me pita gde mi je bila mladost, da im se mora sve nacrtati i da ne čekam na njih nego da krenem u ’’napad’’ inače do borbe neće ni doći.

Ja mislila ona blesava jer u to vreme je po savetu drugarica moralo:

da ga gledaš ali da on ni slučajno to ne primeti;

ako on tebe pogleda da se praviš blesava;

pred spavanje tri puta da zamoliš Boga – Bože, učini, ako ti nije teško, da mi sutra ’’pridje’’;

kad ti pridje da se opet praviš blesava i tvrdiš pazar;

da mora da ti dokazuje da si ti ta dok ne onemoća;

kad konačno pristaneš da nastaviš da tvrdiš pazar za sve i svašta, da se nećkaš, prenemažeš i glumiš princezu na zrnu graška;

ako on pobesni od tebe tako svilene i fine pa potrči za drugom da znaš da je to zbog toga što je ona kurva a ti nisi i da budeš srećna, jer muškarci hoće samo ono.

Koje? Pa, ono! Koje ono? E, to ima sama da pogodiš.

I pošto nisam izlazila sa majkom nego sa drugaricama, ja počela da usvajam ovo – pravi se blesava dok ne zaboraviš što se praviš. I teško mi padalo jer sam se ja rodila kao hajduk, odmah bih na megdan pa kom obojci kom opanci, da  mirno spavam a ne da se gledamo letnji dan do podne, dok ne pocrkamo.

I tako, počeli muškarci da ulaze u moj život, ja ih posmatrala kao nevidjene lažove, šta god da su rekli, jer šta god da kažu hoće ono. Rekle drugarice s iskustvom. Umela sam da izvoljevam i na bajkovite muke da ih stavljam, ono – kad predješ sedam gora i sedam mora, i ubiješ sedmoglavu aždaju, možda ti poverujem da ne misliš na ono a da nećeš ni misliti. Posle iks godina mi jedan što nije ubio aždaju rek’- nisam mislio, majke mi, ja sam bio prestravljen što moram da budem ljubavnik a nemam pojma. Ma, silno smo se razilazili zbog nerazumevanja i što nismo umeli da čitamo misli, ko misli na ono a ko ne misli.

Elem, ja rasla i skontala da od čekanja nema ništa. Al’ skontala i da muškarci jesu slepi kod očiju, to jest, ima bre, da mu crtaš da nešto hoćeš, to jest da hoćeš njega, naročito ako je u društvu i naročito ako su i njega drugovi učili da treba da bude dasa, ono – bato, ribe su samo za karanje, to sve samo na ono misli. Kad malo bolje razmislim, koliko nas uče da oni samo na ono misle, a njih da mi samo na ono mislimo, dobro je da je iko od nas smislio nešto drugo.

Nego, da ne skrećem sa teme, porasla sam i naučila da budem konkretna i konkrevetna, da govorim da  i trepćem kao Skarlet kad hoću, i ne kao branitelj domovine kad neću.

I šta htedoh da kažem – bilo tu svašta, ostavljah ja njih, pa oni mene, ali šta god da je bilo, ja sam bila super a oni su bili djubrad muška. Ako me ostavi – djubre je, mene ’vako finu. Ako ostavim ja pa me pitaju – što, bre, onako finog dečka, ko malo vode na dlanu te držao, ja objasnim – opet je on djubre, nije me držao kako treba, tresla mu se ruka, tako nešto. I tako te drugarice stalno ’’vaspitavaju’’ ne može do izražaja da ti dodje majčinsko vaspitanje.

Ja izvesno vreme verovala da bolje od mene nema, ko me dobije kao da je dobio sedmicu, sve dok me rodjena majka nije obavestila da sam malo udarena u glavu i da se uzmem u pamet. I tako sam se pripitomila.

Sve ovo mi je palo na pamet zato što sam skoro ostavila jedan ’’bezglav’’ komentar, onako na nevidjeno i zato što sam izvesno vreme robovala predrasudama. Ono kad sam bila mlada. Sad, ovako matura i pametna znam jedno – niti sam bogom dana, niti je iko bogom dan. Svi moji odnosi su zavisili od toga kako smo se našli a ja moje ponašanje je zavisilo od toga kako su me našli. I njihovo od toga kako sam ih našla, jer…

Ja sam u nekim vezama prela kao mačka pored založenog ’’smederevca’’ i vrtela repom kad god me neko pomazi, a u nekima sam bila najobičniji divljak kome ništa nije potaman, samo bi se rapravljao i isterivao pravdu, znači – neko je iz mene izvlačio najbolje a neko i ono što nisam znala da postoji, a to kad krene ne ume da stane.

Zbog toga je ispadalo da neki ljudi nisu ono što su drugi govorili već nešto sasvim suprotno, a ti ih u startu prihvatiš na osnovu tudjeg iskustva.

Svaki odnos zavisi od kombinacije, htedoh reći. Ja divna i on još divniji možemo biti ubistven par koji jedno drugom oči vade. I ja loša i on loš možemo biti sasvim solidan par ako uspemo jedno iz drugog da  izvučemo ono najbolje.

I kad se svega setim, to jest, koliko sam bila glupa, pa negde čujem i pročitam ono – eh, kad bih mogla ponovo, pa mladost, pa ovo ono, ma nikad! Ni mrtva.  Mislim, da može ponovo, Bog ili ko već, bi udesio da ne znam koliko sam glupa. I ponovo bih se mučila, ko misli, ko ne misli, ko misli više, da ne uradim nešto o čemu drugi ne misle lepo, da radim kako drugi misle, ma idi.

Mladost računam do dvadeset godina. Posle moraš da doneseš odluku šta ćeš biti kad porasteš i čijom ćeš glavom da misliš.

Ono da mora da im se crta, to stoji. Mora. Inače će pogrešno shvatiti. Šta god. Uvek pogrešno shvate. Nacrtaš. Verbalno. Pa šta bude. Posle neka misli šta hoće ali i ti znaš šta da misliš a ne ono, gledaj al’ ne gledaj, peške al’ na konju, budna a spavajući, ni na nebu ni na zemlji…

Da neko može da mi kaže kakav sam pazar onda utvrdila bila bih mu vrlo zahvalna. Kad pomislim da se negde još vodim kao ovca… dodje mi da crknem.

Nisam sigurna da sam uspela da objasnim šta hoću ali ovo mi došlo, ko razume – razumeo je.

Nadam se da će jedna divna, slatka, pametna „devojčica“ razumeti 😉