Kako ćete, bre, Srbi u Evropu kada sami sebe zatirete, kao Hazari?

Dakle, posle više od mesec dana kopanja, prekrajanja i sađenja skoro sto hiljada begonija završena je rekonstrukcija Tašmajdana. Park je dobio trim staze, fitnes centar na otvorenom kao i novo igralište. Valjda za decu. Dobio je i ogradjen deo za kučiće što je juče bila udarna vest, znate u demokratiji kučići imaju više prava od ljudi pa shodno tome i mesto gde mogu da tračare, a mi o tome moramo da budemo blagovremeno obavešteni da se ne desi da zalutamo u zonu nepredviđenu za nas nego za povlašćenu vrstu.

Dobiće i muzičku fontanu a muzika će zavisiti od ukusa onog ko je bude održavao, eventualno će voda pljuskati po najnovijim azerbejdžanskim hitovima. Može se desiti da po predlogu jednog oduševljenog građanina park dobije i obezbeđenje zbog onog dela “Beograđana” koji vole da uništavaju tuđu imovinu. A može se desiti i da građani dobiju fri internet ako prođe predlog LDP Čede koji je čuo da je to jedno od osnovnih ljudskih prava.

Inicijativa za obnovu centralnog gradskog parka pokrenuta je tokom razgovora između predstavnika Vlade Azerbejdžana i grada Beograda. Ta država praktikuje da prijateljskim zemljama poklanja sredstva za obnovu parkova, a takve donacije ulepšale su do sada Bukurešt, Istanbul i druge velike gradove. (b92)

Ako se dosete Papuanci da iniciraju rekonstrukciju i otvaranje Narodnog muzeja, mož’ biti da on bude otvoren do 2020. godine jerbo je Beograd konkurisao da te godine bude Kulturna prestonica Evrope. Samo treba da budemo strpljivi i da se molimo Bogu da Papuanci ne postave neki uslov, jer…

Ono što ovih dana ne možete da čujete, ne uklapa se u građenje imidža obožavaoca platana, čipovanih kao da su kučići, da se zna čiji su, i najdrskijeg gradonačelnika koga je imao Beograd još od kako je izmišljeno gradonačelnikovanje, jerbo je čovek demokrata, i što se dok gradonačelnik valjda nije rekao – ima da se piše samo o kučićima,  Beograđani su zaslužili, tek stidljivo provlačilo kroz vesti, je sledeće:

Vlada Azerbejdžana je dala dva miliona eura da se obnovi i  rekonstruiše Tašmajdan ali pod njihovim uslovima, mislim ko plaća muziku bira pesme, a uslov je bio da se u parku postavi spomenik bivšeg azerbejdžanskog predsednika Hajdara Alijeva i to na istaknutom mestu u parku. Da ga slučajno neko ne promaši.

“Alijev je bio komunistički vođa, njegovi kritičari ga nazivaju diktatorom opisujući ga kao autoritarnog vladara koji je koristio političku moć kako bi opstao na vlasti i kako bi eliminisao svoje protivnike. U nekim slučajevima fizički a u nekim politički. Da bi 2003. godine vlast predao svom sinu. To je bio prvi primer dinastičkog transfera vlasti u zemljama bivšeg SSSR”. (Slobodna Evropa)

Dakle, Alijev je bio diktator, i to jedan od najgorih diktatora svih vremena –

“Došao je na vlast vojnim udarom, a njegovu vladavinu je karakterisalo punjenje zatvora političkim zatvorenicima i tortura kao deo opšte korupcije. Potpuno carevanje korupcije, gušenje slobode javne reči, i to sve do dana današnjeg… On je umro, sin ga je nasledio, i svako malo pa čujemo da su neki blogeri ili novinari u Azerbejdžanu u zatvoru. Pa onda pohapse studente koji pokušavaju razne demokratske akcije, i tome slično” (Branka Šesto – Slobodna Evropa).

Ali, to nema veze jer je povodom toga da će Beograđani uživati gledajući ga gos’n Krkobabić, starac Fočo koji mene vodi u budućnost umesto ja njega, izjavio da mi ne treba da “budemo policajci i da istražujemo šta je rađeno u prošlosti. Jer za to ne bi imali vremena…” – jebo diktatore, dva miliona je u pitanju i da je to “ pre svega  u funkciji Beograda i njegovih stanovnika”.

Ja malo razmišljala u kojoj mojoj funkciji će biti spomenik diktatoru usred demokratije, Tašmajdana i Beograda, i nisam se dosetila, jerbo sam ja, kako zaključismo u prethodnom postu, glupa.

Sa uslovom na koji je Beograd pristao, normalno, nema uslova na koje ne pristaju samo kad namiriše pare, nekome sinula ideja, a i sa idejama stojimo neviđeno, ned’o Bog da imaju para za sve ono što njima padne na pamet, da  se o istom trošku u parku Tašmajdan postavi i spomenik piscu Miloradu Paviću, koji je bio veliki pisac i pisac koji jeste zaslužio spomenik, da ne pomislite da mi se ova ideja ne dopada, a “koji je pisao o Hazarima, za koje se smatra da su preci današnjih Azerbejdžanaca.”

I tako povezaše preminulog gospodina Pavića i azerbejdžanskog diktatora u jednu tematsku celinu koju ne znam kako da nazovem, i umesto da spomenik Paviću bude na centralnom mestu u  parku, to će biti spomenik Alijevom. Pavića možemo i levo od Albukerkija, naš je, neće da zameri.

Pljunite me posred bloga ako Paviću ne podižu spomenik samo da bi “oprali” ovog diktatora.

Jer, ovaj grad je morao da se doseti da je gospodin Pavić zaslužio, s velikim Z, spomenik, zbog svega što je uradio, a ne da ga provlače usput, pored jednog diktatora.

Milorad Pavić je jedini Srbin kome je za života podignut spomenik u prestonici Rusije, Moskvi, čemu je lično prisustvovao, taj spomenik se nalazi u Aleji svetskih pisaca koji su zadužili čovečanstvo.

Biće da je to dovoljno, više je zadužio čovečanstvo nego nas.

E, pa dragi moji, gradonačelnikovo spinovanje begonijama, kučićima, kesama za njihovu kaku, dovešće do toga da spomenik Miloradu Paviću, umesto tamo gde su spomenici svih srpskih velikana, bude levo ili desno, skrajnut negde pored spomenika azerbejdžanskom diktatoru.

On je zadužio srpski narod, Beograđane naročito.

Sramota me je.

Izvori:

Pavićeva skulptura na Tašu u aprilu

Spomenik Hajdaru Alijevu u Beogradu

Aleje tuđih velikana

Novo lice Tašmajdanskog parka

Lektira:

Posle smrti smrtna presuda

Khazars

Naslov za post sam ukrala od gospođe Jasmine Mihajlović, oprostiće, nadam se.