Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
U gluvo doba noći, iako do jutra niko neće jesti, star i poguren, izlazi da kupi hleb. Bez makar jednog komada hleba u kući ne može da zaspi.
Rođen pred sam rat, onaj veliki rat, kaže: Ti ne znaš kako je to biti gladan i noćima se okretati u krevetu. Ne možeš da zaspiš, a onda kada zaspiš sanjaš hleb. I tako noćima, mesecima, godinama. Kada sam primio prvu platu, kupio sam hleb, sedeo na klupi u parku, jeo ga i poželeo da ga nikada više ne sanjam. I zaplakao. Setio sam se majke, kad tražim hleb a ona ne može da kaže – nema, samo joj lice potamni.
Ne bacajte hleb. Ne kupujte ga više nego što vam je potrebno. Neko, bilo gde u svetu, u trenutku kad vi bacate hleb od juče, ne može da spava, kad zaspi sanja krišku toplog, mirisnog, belog hleba.
Ako vam ostane, nahranite njime makar golubove.
(Ovaj post je deo blogerskog takmičenja liveinspire.com)
Mama i tata su mi urezali u podsvest i svest da se hleb ne baca. A njih je isto naučio rat i glad. A ostaje mi hleb , skoro svakog dana. Ono što ne iskoristim za prženice i popare, srećom imam kome da dam – ljudima koji nose u selo gde čuvaju životinje. Takođe, ovde ako baš neko ponese hleb da baci, zakači kesu sa strane na vidljivo mesto . Uvek neko uzme , opet za životinje.
Moj matori se seća kao juče kad mu je ujna obećala (za Božić) parče belog hleba. Imao je kukuruzni.
Sada ima 80 godina…
Nemam viškova hleba.