Naše pravo na abortus

Danima mi se vrzma po glavi izjava onog pretendenta na vlast u Americi koji se izlupao o onom legitimnom i nelegitimnom silovanju i koji je rekao da žene veoma retko ostaju u drugom stanju tokom silovanja, a ako se to i desi da, pazi ovamo – žensko telo ima načina da se oslobodi ploda ako ga ne želi, što implicira da žena pomisli – abracadabra –  i dobije spontani, te da u slučaju da ipak dođe do trudnoće i da ta trudnoća bude baš tvrdoglava, kaznu ne treba usmeravati na nedužno zače t život već na silovatelja. Šta mu to znači zna samo on, gde je u tom slučaju silovana žena ne kaže,ova izjava u svakom slučaju ženu svrstava u objekat za rađanje koji nema osećanja, odnosno, žena treba da zaboravi da je silovana, sa radošću iščekuje porođaj i sve tako neke gluposti, zaključno sa tim da voli „plod utrobe svoje“.

U ovogodišnjoj uskršnjoj poslanici, patrijarh nije propustio da žene koje abortiraju nazove ubicama, tačnije – čedomorkama. Čak je izjavio koliko se godišnje abortusa obavi u Srbiji, negde oko pola miliona, on zna iako zvanična statistika ne postoji, biće da mu je dojavio neko odozgo. Tako smo patrijarh i ja završili priču pre nego što smo je i započeli, s bogom nemam problema.

Nego, zakon, bar u Srbiji, reguliše to oko abortusa, do koje nedelje trudnoće se on može obaviti pa čak i kasnije ako je medicinski indikovan, i zbog tog zakona niko nema pravo da me naziva ubicom ako moja odluka bude da ne rodim.

Pre nego što ovo obrazložim – statistike o tome koliko žene, naročito mlade devojke, znaju kako se mogu zaštititi od neželjene trudnoće su poražavajuće. Nedavno je pomenuto da bi u škole trebalo uvesti seksualno obrazovanje, nažalost, kod nas većina ljudi još uvek misle kako će na tim časovima decu učiti u kojim pozama to da rade pa je bilo komentara kako je to neprimereno i kako nikako ne treba tako da se zove jerbo to decu može podsticati na seks.

Dakle, prvo i osnovno, prvenstveno žene, a za njima i muškarce, one koji ne podnose kondom, bolje od žena znaju kada su im plodni dani, kukumavče o verovanju i neverovanju kada je seksualni odnos u pitanju, treba edukovati kako da se zaštite.

Nažalost, edukacija je niska, a i tamo gde je žena vrlo obazriva može da dođe do neželjene trudnoće, dešava se. Obično u tim slučajevima ta trudnoća postaje samo ženin problem, muškarac se prekrsti, začudi, kaže – nemoguće i završio je priču. Da ne vrištite, ima i onih drugih, potenciram ono najgore, kada se žena sama suoči sa tim da mora da donese odluku – ili, ili.

Ono što ne treba da se rodi, ne treba ni da se začne, rekla bih, ali kada se desi…

Postoji hiljadu razloga da žena rodi. Što se mene tiče, to je najbolja stvar koju sam uradila i najlepša stvar koja mi se desila. Ali postoji i hiljadu razloga da ne rodi. Ženu spopada mali milion misli, raznih osećanja, bori se sa predrasudama, retke su one koje odlaze tek tako na abortus. Odluka je bolna, čin je bolan, oporavak je bolan, godinama nakon toga žena broji – danas bi to dete imalo toliko i toliko… Pored toga, abortus može biti veoma opasan, može ostaviti posledice, sve do one najteže da žena nikada više ne može da ostane u drugom stanju.

Ovaj deo zaključujem sa – nisam pristalica abortusa kao kontraceptivnog sredstva, jesam u slučajevima kada žena izvaga i odluči da uradi abortus.

Lična priča:

Većina vas poznaje bar virtuelno moju ćerku. Davnih godina, ja sam plakala u jednoj sobi razmišljajući  šta da radim, rodim ili abortiram. Petnaestak dana pre nego što sam otkrila da sam u drugom stanju njen otac i ja smo prekinuli vezu. Imala sam 24 godine i odlučila sam da ne rodim. Primljena sam u bolnicu na 24 sata, pripremljena  za intervenciju i popela se na onaj ponižavajući sto… I tu, na tom stolu, sekund pre nego što će mi zabosti iglu u venu, promenila sam odluku.

Sa čime sam se sve suočila tokom trudnoće i odgajanja deteta opisano je u knjizi iz koje je ovaj odlomak.

Nikada ništa nisam dobila od ovog društva – dečiji dodatak jer nisam imala presudu o razvodu a ona nosi očevo prezime, pisala sam o tome, kada je imala 12 godina zvanično sam morala da tražim od države da mi je dodeli na staranje, živu su me namaltretirali zaključno sa pitanjem da li ima svoju sobu, hoće reći mi ovde živimo kao po Amerikama, svako dete ima svoju sobu.  Ja sam veći deo bila samohrana majka bez posla. Nikada moja ćerka nije dobila besplatnu užinu u školi, nikada letovanje, nikada knjige, nikada ništa. Nisam ni tražila, ako sam se raspitivala dobijala sam odgovor da su moji roditelji dužni da je izdržavaju jer živim u zajednici sa njima.

Godinama nisam živela sa njima  u zajednici, imali smo samo istu adresu, a kako izgleda obezbediti detetu  letovanja, zimovanja, ispuniti sve želje, nemoguće je opisati. Gde god sam se pojavila gledali su me kao nedovršeno i niže biće, dobro sam ostala normalna. Nas dve jednostavno nismo postojale za ovo društvo u onoj kategoriji kojoj je možda trebala pomoć, ili bar u nekoj statistici.

Ovo sam vam ispričala samo zbog toga što sam ja jedna od onih koja je morala da donese odluku. Da ponovim, smatram je najpametnijom u svom životu i nikada se nisam pokajala, ni onih jutara kada sam se budila a da nisam imala za hleb.

I kad sam kod tog hleba… Živimo u zemlji u kojoj ste čovek samo u predidzbornoj kampanji kada ste ovoj zemlji potrebni kao glasačko telo. U svim ostalim situacijama, ova zemlja, pardon, vlast, donosioci zakona, pokušavaju da vas ne vide i ako imate problem da vas kao vruć krompir ovog društva prebace u tuđe ruke.

Znate, meni se stalno vrzma po glavi – šta bi se desilo da su abortusi zabranjeni, da se uvedu komisije kao što su postojale, da jedna devojka ostane u drugom stanju i da bude prinuđena da rodi. U ovakvoj zemlji. Devojku za udaju koja će ovoj vlasti rađati nove probleme. Ili sina za ženidbu, da ne ukinuše vojsku upotrebila bih i ono patetično – vojnika za armiju. Glasača.

Juče se na Fejsbuku povela rasprava o tome da li smo mi žene ubice nerođene dece. Kažu da jesmo, takav je stav u većem delu civilizovanog sveta, srpskoj crkvi i kojekude. I u onoj zemlji u kojoj su pedofili pokušali da se organizuju i registruju kao stranka. Svašta počne da mi pada na pamet pa mi se pripovraća kad pomislim kako moje dete i ja nismo postojali, kako su ponižavajuće kazne za pedofile, kako crkva zataškava slučajeve pedofilije u svojim redovima, svašta, a ja sam ubica. Zato što sam izvagala da ne želim da rodim.

Zbog svega toga, uvek ću podržati ženu koja odluči da ne rodi. Natereti je bio bi zločin prema njoj i detetu koje ne želi, ili ne sme da želi. Ili par, svejedno. Svako ima pravo da ima decu ili da ih nema.

A da bi me bilo ko nazvao ubicom zbog takve odluke, morao bi da mi stvori mnogo bolje uslove da bi mogao da me natera da mu rodim glasača. Jer ja samo tako to posmatram.

Nisam mašina za rađanje.

U mnogim zemljama sveta, porodice najnormalnije odgajaju decu rođenu sa teškim oštećenjima, čak ih i usvajaju. Kod nas neki lekari, kada se to desi, još uvek savetuju roditeljima da takvu decu smeste u dom, da ne bi patili  i zbog druge dece koju imaju jer je to, valjda sramota. Poznajem dva para koja su svoju decu smestila u domove po savetu lekara. Vidite, tu bih umešala boga, ako je od boga, zašto ga se odricati?

Da li je veći zločin da abortiram ili da se na takav način oslobodim deteta?

Otvorila sam nekoliko pitanja na koja možete dati svoj odgovor.

Da ponovim, zbog onih koji nikada ne razumeju šta sam htela da kažem – nisam pristalica abortusa kao kontraceptivnog sredstva, on ne može niti sme biti kontraceptivno sredstvo.

Jesam pristalica abortusa kao prava na odluku.

Gde će svet ili Srbija završiti u slučaju da im ne rađamo Kosovke devojke ili Obiliće me baš briga.

Neželjena trudnoća se desi ali na ovom svetu se dešavaju mnogo gore stvari pa se i dalje okreće.