Muškarci su večita deca

Počeh si pišem status na Fejsbuku pa se predomislih, imam si blog, jelte.

Šetnja s Cezarom jutros, normalno, ’vatasmo ladovinu i na kraju sedoh na neku klupu da zapalim jednu. Na klupi nedaleko od mene dve gospoje. Ogovaraju svoje muževe i sinove. Nisam prisluškivala, majke mi, nije imalo šanse da ne čujem.

Konstatovaše one, onako, bez imalo tuge i nerviranja da su muškarci večita deca. Neodgovorni, nezreli, neozbiljni, sve tako nešto. Muževi u drugoj mladosti, sinovima rano da porastu, rano im za obaveze, odvajanje, brak, one pomirene, takvi im valjda bili očevi, dedovi, braća, ko bi ga znao.

Ja na ovakve priče prilično alergična a da se umešam nije lepo, ustadoh i odoh.

Šeta me Cezar a ja se mislim – bokte, ovu priču o muškarcima u kojima čuči nedozreo, nedorastao i nerazuman dečak, slušam isključivo od žena. Nekih kojima ne štima sve kako one misle da treba pa imaju neverovatnu potrebu da opravdavaju to neštimanje s tim – ’ebi ga, nikad on neće odrasti, šta god ja da radim. Slušam još od osnovne škole. Ali, koliko god da sazrevaju, nikad ne sazre dovoljno.

Kako god, pripao vam u životu mlađi, istogodišnjak ili stariji muškarac, dođe trenutak kad vam neko kaže da su oni kao deca. I da se ne nervirate mnogo, taman kao što se ne nervirate kad vam deca naprave neko sranje. Da budete tolerantne, onako majčinski, jer ko zna šta mu je falilo u životu, da l’ ljubavi, da l’ igračaka, ali nešto mu je svakako falilo zbog čega on ili neće ili ne ume da odraste. I da vas je on na početku možda voleo kao devojku, ljubavnicu, suprugu, ali kad-tad dođe trenutak kad počne da tripuje da ste mu druga mama, vi, kako rekoh, majčinski da se ophodite prema njemu.

Normalno, kad dete napravi sranje, vi ga kaznite, malo za njegovo dobro, malo što si više nemate živaca.

Muškarca ne kažnjavate. Ne umete. I stra’ vas brate, šta ako popizdi, kao i svako dete, počne da se duri, baca po podu i zapreti da će da pobegne od kuće.

Mit – muškarci su kao deca – je samo jedan ženski mit koji se prenosi s kolena na koleno, po sistemu – ćuti, svi su isti.

I ovo me ne bi dotaklo uopšte, da istovremeno ne ide druga priča.

Igraš se s lutkama i jednog dana dobiješ menstruaciju. Tog dana ti saopšte, bez obzira što imaš tek 11, 12 godina, da si postala žena! I da strogo vodiš računa šta ćeš od tog trenutka da radiš jer sad možeš da postaneš mama. I svi ti nešto, na razne načine, izjavljuju saučešće što, eto, sad kad si postala žena neke stvari više nisu za tebe.

I od tad pa na dalje te terorišu. Sve žene koje sretneš.

Da pokloniš svoje lutke, nije to više za tebe sad kad si dobila menstruaciju.

Produži suknju, nisi više dete!

Šta se kikoćeš kao neka šiparica?!

Nećeš valjda to da obučeš, znaš koliko imaš godina!

Nemoj to (nešto, šta god) da radiš, muškarci to ne vole! Oni što ostaju večita deca.

Vodi računa koliko ćeš ih imati u životu i telesno i u mislima. Muškarci vole neotpakovane. Ko i svaku igračku. I vole da znaju šta misliš, šta si mislila a naročito šta ćeš da misliš.

Onda krenu da te smaraju šta ćeš biti kad porasteš, mislim kad porasteš u centimetrima pošto si sa menstruacijom već porasla, i krenu – Aaa, ne ide da ti budeš pilot, padobranac, kamiondžija, rudar, to, bre, nije za žene, vi’š da reči u ženskom rodu ni ne postoje, ti treba sutra da rađaš, uozbilji se, smisli neko normalno, žensko zanimanje.

Ma šta god da radiš, neko trči za tobom i viče – Aman, nisi više dete, uozbilji se!

Šta god oni da rade, neko odmahuje rukom i pomirljivo kaže – Ma pusti, to muško pa blesavo, neka se iživi.

Onda porastete, tebi kažu – Što si živela, živela si, ekstra si se naživela dok su te davili da neprekidno držiš nogu na kočnici, sad kad se udaš kaži životu – A’e zdravo, ja si sad imam obaveze; za njega kažu, šta god da uradi – nije se iživeo.

Usput te obaveste da je on jači pol, valjda da vodiš računa da ti ne demonstrira snagu, a da si ti stub – kuće, porodice i svega ostalog što nosi zajednički život.

Znači, kako god obrneš, on se nije iživeo, ima pravo da se zeza dokle hoće, ti si se naživela i iživela dok nisi dobila menstruaciju. I dok s njom nisi postala žena, kako rekoh, tu negde oko dvanaeste.

I onda, jednog lepog dana postaneš mama. I samo li se požališ na muža, neka baba-strina-tetka-ujna-kuma-komšinica, a boga mi i majka, ti odgovori – Ćuti, šta te briga, imaš ovo detence, gledaj njega da izvedeš na put.

Već sam jednom napisala – što žena ženu može da zezne, to ne može niko, ali nikako da shvati da je i nju zeznula neka žena.

Živo me interesuje da li one dve imaju ćerke i šta li im pričaju, nego, kako rekoh, bi me sramota da pitam.

I kad će, bre, žene da promene ploču?

Sve nešto traže da drugi puste neku drugu pesmu a one pevaju jednu te istu.