Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
O mladima koji odlaze, roditeljima koji ostaju, državi kojoj se odlivaju mozgovi
Vidim da su ovih dana mnogi pobesneli zbog Pisma mladima koji žele da odu. I ja sam…
Dragi mladi koji razmišljate o odlasku, u ovom pismu piše da „morate biti svesni težine te odluke“. Naravno, sve životne odluke su teške, svaku morate vagati, i onu kad se odlučujete za životni poziv i onu kad se odlučujete za bračnog partnera, ova nije ni lakša ni teža od bilo koje druge. Lake odluke donose samo oni koji žele preko hleba pogaču pa ne misle na široko, na dugačko i u budućnost.
Takođe piše: „Kada odete, u taj neki bolji a tuđi svet – ne samo što ćete biti stranac, bićete nekako i ničiji.”
Vidite, mnogi se neprilagođeni sistemu u rođenoj zemlji često osećaju strancima, među svim onim lažnim, kupljenim diplomama, među svim onim neobrazovanim, bahatim ljudima koji su postavši članovi političkih stranaka postali “važni” ljudi. Osetiti se strancem u domovini je mnogo teže nego biti stranac u tuđoj zemlji.
U pismu takođe piše da ćete postati: “Ničije dete, brat, sestra, drug, mali iz kraja, kolega sa faksa, slatka klinka iz komšiluka…”
Kakva greška! Vi ćete uvek biti nečije dete, nečiji brat ili sestra, neki mali iz kraja za koga će vaše roditelje pitati komšije, nečiji kolega sa faksa… Ovo da ćete postati ničiji može značiti samo to da tamo negde nećete imati nekoga ko će vam nešto odratiti preko reda, veze, i za mito, jer tako funkcionišu stvari u Srbiji. U vreme visokih tehnologija, kakvo vam je srećom zapalo, za razliku od nekih prethodnih generacija, vi ćete svakoga dana, moći da se čujete i vidite sa svima koji su daleko od vas. I da se isplačete ako vam je teško i da vas uteše i da čujete toplu reč.
I ono najbitnije što bih izdvojila iz ovog pisma je upozorenje da ćete “tamo daleko, osim što morate studirati ili raditi – morate i živeti.” Kad nisam pala sa stolice! I ovde morate, ako želite nešto da postignete u životu, mada to u ovoj zemlji nije garant, da studirate, radite i živite! Neki, nažalost, nisu imali šansu da studiraju, do posla nisu mogli da dođu i ne žive nego životare na leđima svojih roditelja, baba i deda, ispod svake granice dostojanstva. O, da, ljudima se to dešava u svim zemljama sveta, da nisu imali novac za studiranje, da nemaju posao, da životare. Živeti je diskutabilan pojam, nekome su za život potrebni bilo kakav krov nad glavom, pašteta i hleb, nečiji su standardi veći.
Upozorenje da ćete tamo negde, gde god da odete, “morati da živite po njihovim pravilima” je van pameti. Sasvim je normalno da u Nemačkoj živite po nemačkim pravilima, Americi po američkim i tako redom, kao što je normalno da u Srbiji živite po srpskim pravilima koja su, opet nažalost, nakaradna. Ali morate, šta ćete. Morate da prihvatite sva pravila, od bahatih radnika na šalterima, do toga da ova zemlja ne može da leči bolesnu decu, da se deca leče SMS-ovima, sve do toga da ste u ovoj zemlji niko i ništa ako niste član neke stranke, naročito one na vlasti. Koje god vlasti u koje god vreme, unazad decenijama, još od Tita kad su univerzitetskim profesorima i drugim visokoobrazovanim ljudima gospodarili polupismeni zaslužni komunisti.
Svuda se živi po pravilima, samo se pravila razlikuju. I mora se živeti po pravilima, kako rekoh, ili bi svuda vladala anarhija.
I na kraju, ovo pismo vas onako, kao višnjica na šlagu, obaveštava da “imate nešto što je veliki luksuz danas, Mladost i Vreme.” Gospode bože! Šta znači to da su mladost i vreme danas luksuz? Da će neko živet i raditi umesto vas a da vi svoju mladost i svoje vreme možete da trošite i gubite kako hoćete?! Nijedno ne smete gubiti. Ali posmatrajmo stvari ovako – vi zaista možete izgubiti negde u inostranstvu par godina dok se snađete ili ne snađete, ali ovde ćete izgubiti decenije. Kao što su ih izgubili mnogi.
A SADA –
Odvajanje od roditelja i prijatelja nije lako čak ni kad se selite iz Kragujevca za Beograd. Pravila življenja se toliko razlikuju od grada do grada da je besmisleno o tome govoriti. Svet više nije mesto sa neotkrivenim kontinentima i civilizacijama već jedno veliko globalno selo u kome sa jednog kraja na drugi možete da stignete za 24 sata.
U tom selu Srbija galopira unazad, u najboljem slučaju tapka u mestu obećavajući, lažući, davajući lažnu nadu da će jednog dana biti bolje. Da će imati bolje ljude, bolji sistem, poštenije ljude., manje afera… da će psotati uređena država. Da će u njoj na radnim mestima sedeti ljudi školovani i obučeni za ta mesta, koja god bila a ne nečiji rođaci, prijatelji, partijski članovi.
Ova zemlja unazad godinama kuka i nariče kako joj se odlivaju mozgovi koje je ona odškolovala u koje je ona uložila novac… Šta je ova zemlja uradila da zadrži te mozgove? To da neki od tih mozgova rade u pekarama, u praonicama automobila, jer za njih u ovom nakaradnom sistemu, u ovoj opustošenoj zemlji nema mesta.
Ova zemlja ne sme da zakuka ni za jednim mozgom koji je otišao jer nije ni pokušala da ga zadrži. Mozak koji ostane da se nada da će dobiti šansu će jednostavno zakržljati ili se prilagoditi onima koji su sve ovo napravili.
Mi, vaši roditelji, koji vas ispraćamo i mašemo vam, plačući, tugujući, nismo uradili ništa, apsolutno ništa da bi ovaj sistem bio bolji i da bi ova zemlja, vaša domovina, bila zemlja u kojoj želite da ostanete. Napravili smo vam zemlju u kojoj morate krvavo da se borite za svoje mesto, ne znanjem, radom i poštenjem, već na najgore moguće načine, uglavnom savijanjem glave i gubitkom ponosa. Napravili smo vam zemlju u kojoj morate da potpisujete blanko ostavke, u kojoj dobijete otkaz kad se porodite, u kojoj vaš rad ne vredi ništa, u kojoj je potrošačka korpa najmanje pet puta skuplja od vaše plate, u kojoj… ma ako ste išta pokušali znate o čemu govorim.
Imate samo tri mogućnosti – da se borite da dobijete bitke koje smo mi izgubili i koje i dalje gubimo podsmevajući se na društvenim mrežama i misleći da time radimo veliku stvar, da se prilagodite ili da donesete tu tešku odluku da pokušate negde drugde.
Gde god da odete, ako budete stručni, vredni i pošteni, to će se ceniti i bićete poštovani član zajednice. Sa istim vrednostima u ovoj zemlji ste budala kojoj će se podsmevati oni koji imaju pendžetirane obraze.
U Srbiji se još uvek može živeti. I nikada ne bi trebalo da razmišljate da morate da odete, ali ako razmišljate – idite.
Neće biti lako, nikako. Život nigde nije serviran na tacni.
Pripadnik sam generacije koju su vaspitavali – Završi školu, zaposli se negde u državnoj službi, nitša da ne radiš, bog da te vidi.
Evo do čega nas je to dovelo.
I da, još jedna metaforična crtica iz pisma: “ako krene naopako, a njihova trava tamo negde ne bude zelenija od ove naše, uvek imate gde i kome da se vratite”
Inače, trava je svuda isto zelena, samo je negde više neguju i zalivaju. Zelenija može biti samo u grudima, to nikakve veze nema sa radom, znanjem, platom, dostojanstvenim življenjem, ima veze samo s emocijama.
Prekrstila sam se na kraju ovog pisma. Majke mi.
Previše subjektivno, ogorčeno i bez trunke patriotizma. Vi ste kao generacija te „bitke izgubili“ jer vam se svidelo da 20 godina ne radite ništa konkretno, da ne brinete o plati i da čekate penziju, pojela vas kolotečina. Niko vas nije sprečavao da tada radite na sebi, da pokrenete privatni biznis, da se snalazite. Niste to uradili jer niste morali, sistem vas je razmazio. Sad pljujete isti taj sistem što više ne trpi razmažene koji skoro ništa ne znaju da rade. Znam dosta ljudi koji vrlo pristojno žive u Srbiji i ne rade ništa nepošteno, nisu političari i tatini sinovi. Teško je, teže nego negde tamo, ali nije nemoguće. Oni valjda ne moraju baš svaki dan na po 20 šaltera, na pregled kod 5-6 lekara, ne gledaju farme i, verovali ili ne, ne zavise mnogo od toga koji šljam je na vlasti.
Srbija prosečnom Balkancu nije loše mesto za život ako je malo snalažljiviji od ostalih. Nisu baš svi obrazovani ljudi predmet ismevanja, nemojte generalizovati.
I da se dotaknem „operativnog“ nivoa. Ne može se porediti odvajanje Kragujevac – Beograd i Kragujevac – Toronto. Svaka čast modernim kanalima komunikacije, ali 3 sata vožnje i 15 sati leta nikad neće biti ni približno isto.
Muko moja 🙂 ja generalizujem 😀
Dok je bila preko bare, pomenuta autorka „pisma“ je godinama zivela prvo na grbaci raznih naivnih prijatelja, onda posle na grbaci „muza“, sve to vreme bez nekog konkretnog posla, ali zato puna i prepuna i sebe i prica i obecanja i ko zna cega sve jos. Kad je tadasnji „muz“ presekao stvar, valjda je shvatila da je iskoristila sva moguca gostoprimstva do maksimuma i vratila se u Beograd. Da jeste snalazljiva – jeste, jer ziveti toliko i tako na tudj racun ne moze svako. Da li je i postena i vredna, e to procenite sami. Toliko o njoj.
Moje misljenje je da ako ljudi zele da idu sa ovih prostora – i treba da odu.
Na Balkanu nece nikada psotojati nista drugo osim ratova, religijskih prepucavanja, paganskih obicaja, svadjanje oko istorijskog porekla i nacionalne pripadnosti – nove i stare.
U inostranstvu, ako si stranac, opet ti daju slobodu da probas da uspes. Mnogi nasi su otisli i ostali bas zato sto su uspeli.I na kraju krajeva, ljudi se odlucuju da zive tamo gde ih prihvate i gde ih drzava stiti. Kod nas to nije slucaj jer drzava jedva postoji kao institucija.
Patriotizam je ovde umro kada se raspala Jugoslavija. Ove kvazi banana-drzave ne mogu joj ni prici na politickoj i istorijskoj sceni sveta. Ovo gde sada zivimo je neki novi kvazi pocetak gde smo samo u gubitku jer smo gradili za veliko a spali smo na premalo.
Zato idite ljudi u svet, pustite da ova drzava propadne kako treba. Mozda ce na njeno mesto eventualno doci nesto bolje sto ce naterati ljude da ostanu i zive na Balkanu. Do tada, samo putujte i vidite sveta, naucite da vasa nacionalnost i religija nisu najvaznije na svetu.
Dragi Dušane ja se bavim tim što ti kažeš privatnim biznisom hranim 6000 hiljada tovni pilića sad im je cena pala ispod proizvodne lepo sam se kockala a ubila radeći sav moj trud je propao niko ništa ne garantuje radiš pa šta bude da imam manje godina i ja bih otišla ali zato svoju decu teram da idu gde bilo da mogu da žive od svog rada pozdrav.
Dušane Deviću, nemate dovoljno godina da biste sebi dali za pravo da komentarišete ovakve tekstove. Pogrešna vam je postavka, pa samim tim i razrada i zaključak. Kad malo odrastete, kad se potkujete dodatnim znanjem i iskustvom, javite se onda. Trenutno, vaš komentar podseća na pokušaj deteta da ravnopravno diskutuje sa odraslima. Ne biva.
Slažem se sa Dušanom, pazite, život u Srbiji nimalo nije lak i nije baš najlepši ali ne toliko zbog loše situacije koliko zbog naroda. A situacija i jeste loša zbog naroda tj nas. Odlazak u inostranstvo je dobra opcija za one koji su iz grada, nemaju sem betonskog stana i eventualno diplome ništa, mada ni ta diploma im neće ništa značiti. Ljudi koji imaju izbor da konobarišu za minimalac ili rade u trgovini a sposobni su za mnogo više a nemaju prostora za sopstveni biznis- treba da idu i da traže svoje parče hleba u svetu.
Ko ima prostora za sopstveni biznis, pod uslovom da je razuman čovek i nije alav, kao većina ljudi u Srbiji koja dođe do para – može pristojno da živi. Bole će ga glava od preobimne i glupe birokratije i kukanja ljudi, koji uglavnom jako lepo žive – kako je loše i kako gore biti ne može. Sirotinja je ta koja ovde ćuti i radi! Ja se bavim poljoprivredom, ulaganja su OGROMNA ali je i zarada adekvatna i sasvim lepo može da se živi, mada ljudi oko mene koji kukaju tvrde da bez 1000 € mesečno četvoročlana porodica u Srbiji na selu ne može da preživi … Očigledno oni nikada nisu živeli živote koje smo živeli moja žena i ja da mesečno preživljavaš od 0 do 200 € maksimalno, 4 njih u kući.
Ja imam 30 godina, ne interesuje me politika, ne interesuju me tuđi problemi i ne zabadam nos u tuđa dvorišta. Ali imam svoje dvorište, svoju kuću, svoj posao – zemlju, porodicu, mogućnost da za 20 minuta odem do grada i vratim se u svoje selo, da odem i u inostranstvo, nisam član ni jedne partije niti sam bio a teram ih s kapije poput kerova lutalica. Ja samo tvrdim da nije u Srbiji toliko crno koliko su ljudi crni a mnogi ne znaju ni sami zašto!
Dušane Deviću, pa i ti ode u Holandiju a toliko pametuješ!