Izbeglicama Deda Mraz ne znači ništa, ali im ljudi ovih dana znače sve

Evo, ušli smo u decembar, mesec koji, kažu, ozbiljno konkuriše najudarnijim letnjim mesecima kada su putovanja u pitanju. Leti ljudi putuju iz zadovoljstva, u decembru hiljade, stotine hiljada ljudi, prelaze stotine, desetine hiljada kilometara da bi za božićne i novogodišnje praznike bili sa svojim porodicama. Ovo je mesec kad se najviše govori o toplini porodičnog doma i radosti zbog porodičnog okupljanja.

Sve, do reklama na televiziji, podsećaće baš na tu porodičnu toplinu, dom, znate već kako izgledaju te reklame, okićena jelka, svetlucavi lampioni, kroz prozor se vidi kako pada sneg, vatra pucketa u kaminu, porodica okupljena oko stola, nekoliko generacija, tu je negde i Deda Mraz kao simbol ispunjenja želja, vere i nade sa kojima uvek ulazimo u Nove godine.

Ušuškani u svoja mala carstva, izbegavaćemo da slušamo ružne vesti, i presiti smo tih vesti sa svih strana, pokušavaćemo da se odbranimo na sve moguće načine i da se nakratko pravimo da je svet mirno mesto, dovoljno prostrano za sve, dovoljno toplo, prijateljsko, sve ono što svet danas nije, a nikada nije ni bio.

I dok se mi okupljamo i, šta god da se dešava, tešimo jedni druge da bar živimo u miru, da smo zajedno, ma preživećemo i krize i nedostatak novca, tu smo, porodice s nekog drugog kraja sveta se rasturaju, napuštaju svoje domove bežeći od razaranja, ratova, spavaju pod vedrim nebom u zemljama u kojima nikada nisu bili, u zemljama čiji jezik ne razumeju, ni čašu vode ne umeju da zatraže, i teše se da su bar živi. Bosi, gladni, žedni, neispavani, nose svoju gladnu, musavu, pospanu decu koja ne znaju šta se dešava, sa svakim pređenim kilometrom i njihova nada da će konačno stići tamo gde su krenuli je sve življa. Nazivamo ih izbeglicama. Ili migrantima. I više brinemo kakav status ćemo im dodeliti, da se ne ogrešimo u ovo demokratsko vreme, nego što razmišljamo kako im je.

Prethodnih meseci, u našu zemlju je na dnevnom nivou ulazilo oko 5.000 tih ljudi, kako god da ih nazivaju. Preko 400.000 njih je zatražilo azil u Srbiji. Ako počnete da računate – dani puta 5.000 ljudi, to je mnogo ljudi koji su bar jednu noć prespavali u Srbiji, pod vedrim nebom, ponekad u vodi, bez mogućnosti da se okupaju, presvuku, okupaju decu, pojedu nešto toplo. Svi oni su, ako ste primetili, na leđima nosili tek po jedan ranac i ja se stalno pitam šta su stavili u te rančeve. Šta čovek, koji napušta svoj dom, stavi u tu jednu torbu, šta izabere da ponese, kako život, uspomene, identitet koji se ne čita u pasošu, mogu da stanu u samo jednu torbu? I to u torbu koju će možda ispustiti ili izgubiti dok trče, dok ih guraju, dok se provlače…

Poslednjih dana, nekako je utihnula priča o izbeglicama sa Bliskog istoka, kao da je neko nožem presekao sva ona šerovanja fotografija dece, ljudi po parkovima, sve one fotografije koje pre svega treba neprekidno da nas podsećaju u kakvom svetu živimo i da u ovom ludilu u kome se više ne zna ko koga napada, ne zaboravimo da smo svi ipak ljudi.

Oni i dalje prolaze kroz našu zemlju, zvanična politika u vezi sa njima nije promenjena, nema zabrane da uđu i prođu, ali oni i dalje spavaju pod vedrim nebom, gladni, prljavi, bolesni, iscrpljeni. Potrebni su im sklonište, voda, medicinska pomoć, lekovi, garderoba, hrana. Potrebna su im sredstva za higijenu, setite se prošlogodišnjih poplava, koliko se apelovalo da su ljudima iz poplavljenih područja neophodhodna sredstva za higijenu, a zamislite koliko su potrebna tek njima koji su prešli hiljade kilometara, po kiši, suncu, vodi, pesku, blatu…

Uvek se nađe dobar, saosećajan čovek koji je sebi zakinuo da bi nekome od njih, bar jednom, bar malo pomogao, nađu se i udruženja, organizuju se u ime svih nas, da mirnije spavamo, jer nije baš lako mirno spavati dok pored vas u kolonama promiču sudbine i tragedije.

Posle prošlogodišnje velike akcije za vreme poplava, u pomoć je priskočila i Fondacija Ana i Vlade Divac koji su u saradnji sa kompanijom Procter & Gamble (kompanija koja stoji iza poznatih brendova koje svakodnevno koristimo kao što su Pampers, Always, Oral B, Ariel, Gillette, Head & Shoulders) donirala 50.000 dolara za nabavku, opremanje i ljudstvo za 6 mobilnih jedinica čija je namena pružanje zdravstvenih pregleda, distribucija humanitarne pomoci ili privremeni i smeštaj za najugroženije izbeglice. Mobilne jedinice su trenutno postavljene u Dimitrovgradu, ali ih je moguće prebaciti na bilo koju drugu lokaciju ukoliko se ukaže potreba.

Zahvaljujući ovoj donaciji, ljudima koji prolaze kroz našu zemlju dostupne su svakodnevne stvari koje koristimo ni ne razmišljajući o njima, jer su nam uvek pri ruci ili u najbloižoj prodavnici – pelene, ulošci, vlažne maramice, brijači, paste za zube, kako bi se u svojoj tragediji osećali bar malo dostojanstveniuje.

Gubitak doma nije samo gubitak krova nad glavom, to je gubitak svega onoga o čemu inače ne razmišljamo jer mnoge stvari koristimo po navici, to je gubitak ljudskog dostojanstva. Odnosno, kad izgube osnovna ljudska prava na život i slobodu, ljudi gube i dom, sa domom gube mogućnost na dostojanstven život.

Bliže se praznici, Beograd će biti okićen, sijaće, kroz Srbiju će i dalje prolaziti ljudi koji to neće ni primetiti jer im pakovanje pelena u tom trenutku znači mnogo više, jer mogu da prepoviju one veknice koje ne znaju šta se dešava ali koje bi ipak, umesto pod vedrim nebom trebalo da spavaju u svojim kolevkama dok im mame pevuše uspavanke.

Deda Mraz ne postoji, to svi znamo, ali postoji volja da im se pomogne, s tom voljom, kad god im nešto pružimo, šaljemo im poruku da im želimo prohodan i srećan put.

(sponzorisan tekst)