Mahlat Da li da odem ili da ostanem u drugom stanju
Sad kad smo pokazali kako smo društveno odgovorni, ustupili svoj medijski prostor, viknuli horski da se čuje sve do Komercijalne banke a i šire, evo pitanja:
Da li znate šta su to udruženja? Ne udruženja tipa – udruženje banaka, malih privrednika, taksista, tužilaca zemlje Srbije i slično, nego ona udruženja – slabovidih i slepih, gluvih i nagluvih, raznih ljudi sa različitim posebnim potrebama, iako su njihove potrebe mnogo manje nego potrebe nas neposebnih?
Da li ste ikada pomislili čemu služe ta udruženja?
Pored toga što služe tome da njihovi članovi ostvare neka osnovna prava, udruženja služe da bi se oni u njima družili.
Da li ste znali da je oktobar mesec – mesec svesti o Daunovom sindromu? Pročitaste li negde nešto o tome, pisala ja na Tetki, ali čisto sumnjam da je nekoga interesovalo.
Da li primećujete kako decu sa Daunovim sindromom posmatraju kao da imaju rogove? Da li ih možda, kao ja, viđate u grupama i da li primećujete kako deluju uplašeno?
Zamislite kako je strašno to što određena grupa ljudi mora da ima udruženje kako bi mogli da se druže jer žive u zemlji u kojoj se njihov sindrom, ne bolest, oni imaju sindrom, smatra zaraznim pa ih obilaze u širokom luku. Viđate li u parku da se deca igraju sa nekim detetom koje ima Daunov sindrom?
Dakle, ta deca se druže u udruženjima. Udruženja uvek malo podsećaju na geto?
Pa razmišljajući o našoj online društvenoj odgovornosti, htedoh da pitam, a pitala sam već, samo nisam dobila odgovor –
kad smo već tako društveno odgovorni, postoji li ikakva šansa da se naša društvena odgovornost prelije u offline svet, ako nikako drugačije, a ono druženjem, nekom malom akcijom, stiže Nova godina…
Znate onu rečenicu – tvoje malo je za nekoga mnogo. Razmislite o tome. Ovo će sa moje strane ostati samo na pitanju, trudila sam se da ne budem ironična kako umem, i sačekaću da vidim da li neko od vas ima neku ideju, da ne bude da sam se zaletela sa akcijama, sad kad sam, jelte, kao neko u blogosvetu.
Šta mislite da mi koji smo podigli svoju svest do nivoa da primetimo da nešto škripi, malo poradimo na podizanju svesti onih koji ne primećuju da nešto postoji, pa da, recimo, isto kao za banku pišemo postove o Malim Velikim Ljudima.
Haj’te jedan tvitap u nekom udruženju? A? Kad smo već zajednica… Mislim, lako je biti društveno odgovoran ispred monitora, ovo drugo oduzima vreme, živce, emocije, a i pitanje koliko će uspeti i videti se. Na netu se primeti u realnom vremenu, jelte.
Pablo Pineda, Španac, rođen 1975. godine, je prvi Evropljanin sa Daunovim sindromom koji je završio univerzitet i stekao diplomu defektologa. Kako kaže, roditelji su ga uvek motivisali da izađe iz kuće i stekne prijatelje, i učili ga da bolest i sindrom nisu isto, da roditelji dece sa Daunovim sindromom greše što ih uvek tretiraju kao decu, čak i kad to više nisu. Najsrećnijim trenutkom svog života smatra onaj trenutak kada je primio diplomu.
Želeo bih da postanem primer, želim da pokažem da je moguće uraditi ono što želite, izjavio je Pineda, i zbog stalne borbe sa predrasudama poručio: Ako ste osoba koja postavlja barijere onda drugima uništavate mogućnosti.
Pablo Pineda je prva osoba sa Daunovim sindromom koji je osvojio Srebrnu školjku na filmskom festivalu u San Sebastijanu, za ulogu u filmu „Yo, también“.
Težimo tome da budemo društvo koje stvara mogućnosti. (Tetka)
Ja ću doći sigurno i doći ću sa VIšnjom. Ona ima 6,5 godina.
Kako sam pročitala ovaj tekst, tako sam se iz momenta zagrejala za ideju.
Ne zbog one devojčice koja je dugo jutrima, još po mraku, držala mamu za ruku i čekala autobus za Banjicu gde bi provodila dan, ne.
Ta devojčica je uspešno plivala kroz život nekoliko decenija, onda posustala, sad je tu je, gde je, ali nešto je u životu ostvarila – stekla lepu profesiju u kojoj je prilično uspešna.
I nikad se nije osećala getoiziranom, samo je malo sebe bacila u prikrajak, iz raznih razloga, tako da želja da ova tvoja inicijativa zaživi nema veze s tim, ili bar ne mnogo.
Što se tvitapa tiče, apsolutno sam za, ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da bih bila prisutna, kod mene to zavisi od mnogo čega, mada bih se potrudila.
Međutim, da pomognem na neki drugi način želim i mogu.
Sve u svemu, podržavam inicijativu!
Predviđam maestralan uspeh tvitapa, skoro jednak onome za Milicu koju je Decak Vecni pokusao da organizuje.
nekako, kao i većina, uključih se u priču oko deljenja prostora bez mnogo razmišljanja. i, iako nas sad mnogi pljuju zbog toga i govore da smo isti kao oni koje prozivamo, što me je, priznajem, nateralo da malo razmislim posle, tvrdim da nismo/nisam pogrešila. začetnik ideje, Ivan Ćosić je to lepo objasnio u komentaru kod „preslicavanja“. samo ne treba da se stane. Ovo je bilo iz prve ruke, kao potreba da se nešto uradi odmah.
ovo je recimo korak dalje. uključićemo se svi opet, verujem. ja to često i radim (profesionalno). na blogu se tek razvijam 🙂
svakako, ovakvi tekstovi motivišu. hvala za podsticaje bivša sugrađanko. na mene deluju 🙂
poz
Što se mene tiče, ako je potrebno održati neko druženje u smislu zabavne prezentacije učenja jezika za decu, naročito za onu, koja nisu dovoljna „primećena“, ja stojim na raspolaganju, kao i za sve ostalo u čemu mogu da budem od koristi.
Sranje.
Od dogovaranja i ugovaranja sa drugima – nema ništa. Od onih najava tipa „raspoložena, pozovite me ako..“ – nema ništa. Ili se spakuješ sama i odeš da se družiš sa decom, ili odneses svoje stvari viška u Crveni krst ili se sama bez društva ponudiš da volontiraš gde je potrebno i gde možeš da pomogneš.
Od svoje 14te godine volontiram i znaš kako su se drugi ljudi oko mene uključili u pomaganje? Tako što su meni donosili stvari da odnesem u Crveni krst kad budem išla. . . -_-
Dobra strana je što sam u udruženjima upoznala par sjajnih devojaka koje su samoinicijativno dolazile da klincima drže časove crtanja, slikanja, jezika i matematike – a sa druge strane, tužno je što sam za 12 godina upoznala samo te 3 devojke, iako su razni obećavali da će pomoći.
LJupka, ti što pljuju me ne interesuju, priznajem samo argumentovanu kritiku, usput videh da se toj pljuvačini pridružiše i oni koji ne bi smeli da zucnu zbog onoga što rade offline a mi se kao pravimo da ne znamo, mani to.
Em, u pravu si, samo što to nije poenta ovog posta.
Dugo sam se mislila da li da dodam, između ostalog, komentar na komentar Em i preteram u gostovanju kod Mahlat.
Čitam razne komentare i postove podstaknute ovom temom i ne mogu da verujem šta sam sve pročitala. Od tako plemenitih ideja, tako čudni komentari. Mora da me je vreme pregazilo pa ništa ne razumem. Nadam se da nećemo odustati od težnje da budemo društvo koje stvara mogućnosti, bez obzira da li imamo ili nemamo iskustva u volontiranju ili nekom drugom društveno korisnom radu. Razne akcije se pokreću, neko uzme učešća, neko ne, neko javno, neko ne priča o tome, to sad nije važno, važno je da se nešto pokrenulo, na dobro.
Ma šta se pokrenulo na dobro? Mogu da se kladim da će, od svih koji pročitaju ovaj tekst, možda 1% pokrenuti nešto. Ljudi večito čekaju da neko drugi nešto uradi, da neko drugi pokrene. Mahlat je prva pisala o tome, do kraja sledeće nedelje pisaće njih desetak i šta onda? Poenta je da se makar neko pokrene. I to neko od onih koji su se pokretali ili su u pokretu, nego upravo oni koji večito pričaju, a ne rade.
Mahlat, jel poenta tvog teksta da i drugi pišu o tome kako treba podići svest ili je poenta da se svi udaljimo od računara i uradimo nešto konkretno? Jer ako je ovo drugo poenta, onda mislim da sam shvatila. Ispravi me ako grešim, slobodno, argumentima.
A kako si tražila predloge akcija – evo mog – muzika, blokovi za crtanje i boje, pa se lepo za vikend družite (ne vi konkretno, već svi koji pročitaju komentar) sa decom/ljudima iz udruženja. Kreativno izražavanje je nešto što im zaista leži.
Ja bi im’o neka pitanja.
Što se „gazdarice“ bloga tiče – kakav „naj“ blog status imaš o kome pišeš? Ja sam na blogovima od pre dva meseca, pa ne znam sve detalje.
Što se tiče akcije – pa šta bi tu moglo da se uradi? Da se skuplja nešto što će neko odneti u njihov svet i time ih još više odvojiti! Zašto bi takvi ljudi bili bliži normalnom životu ako mi skupimo nešto pa im to neko odnese? Koji je smisao?
Ja sam godinama pred Novu godinu skupljao igračke, DVD plejere, TV i nosio u Dečije Selo u Sr.Kamenici. Već posle druge godine sam shvatio da je to samo „iskupljivanje“. To je pranje svoje savesti i ništa više. Zašto? Zato što sam video da oni već imaju sve to (ima još „iskupljivača“, nisam bio jedini) i da im je to što sam doneo dosadilo za 10 minuta. I onda su prvo stidljivo, a zatim dosta otvoreno pitali: DA LI BI IH POVEO SVOJOJ KUĆI?! Da ostanu da žive kod mene sa mojom decom! Otvoreno i bez uvijanja, kako to samo deca mogu i znaju (mada je među njima bilo i onih od 15-16 godina)! Njima je trebala normalna kuća a ne „državna“!! A oni nisu „osobe sa posebnim potrebama“ već obična deca bez roditelja. Pa šta bi mi to onda mogli da uradimo za ove „sa posebnim potebama“?!
Da pravi(te)mo neki „Tvit-parti“ (malo zezanja i to…) na koji ćemo doneti – šta? I onda ćemo biti kao gomila američkih seratora koji stalno nešto kao skupljaju, prave i organizuju a efekat je obično (sem njihove lične promocije) beznačajan!
To što skupimo će uvek biti neka MILOSTINjA za njih i NIŠTA VIŠE.
I pustite „društvenu odgovornost“ blogera! Ona je samo virtuelna! Mi smo obični zanesenjaci koji pišu nešto da bi bili strašno „pametni“! Ali ispred monitora i tastature po kućama! Kao Finci što se od snega ne vide od oktobra do maja!
Nemojte preuveličavati našu poziciju (ulogu) u društvu. Ona je apsolutno minorna.
U ovoj zemlji su i „poznati“ novinari koji „otkrivaju“ razne „rupčage“ blago rečeno – bez uticaja na bilo šta, a kamoli šaka blogera?
Ljudi koji žive 5.000 km južno od nas umiru od gladi (i to stotine hiljada njih) i to neće biti promenjeno još ko zna koliko destina godina! (http://sindzinblog.blogspot.com/2011/10/band-aid-1984-2011.html). Pa zar ne bi i tu trebala da se iskaže naša „društvena odgovornost“? Ali kako? Željom da se pomogne? Pa to ima 80% ljudi na svetu. Želju! Ali NE I MOĆ!
Moć nemamo ni mi i toga treba postati u potpunosti svestan i ne zaluđivati ni sebe ni druge!
Pozdrav, Sindža Mrsomud.
Em, poenta mog posta je mrdnuti dupe, uopšteno, u ovoj zemlji, malo prvo edukovati ljude, poraditi na predrasudama, što reče neko na fb – mi se plašimo i ćelavih ljudi, možda je zarazno.
Poznajem mnogo ljudi koji su posvećeni humanitarnom radu, ali krajnja poenta je – ne da mi idemo okolo i budemo dobrotvori u smislu o kome ti govoriš – odem, odnesem bojice ili nešto slično, već to podizanje svesti, izvući ta udruženja iz tih getoiziranih stanja, uključiti te ljude u društvo.
Znaš, većina Srba veruje da su ljudi koji se kreću pomoću kolica nesposobni za bilo kakav posao, odnosno da su i mentalno oštećeni, samo zbog toga što ne mogu da hodaju.
Na kraju, ja odem, pričinim trenutak radosti nekome i nikada se više ne pojavim. To je ništa. Dakle, poenta jeste mrdnuti se od računara, ali najjednostavnije je ovo što si ti rekla. Teško je promeniti svest, na tome treba da se radi, onda ne bismo toliko morali da razmišljamo kako da učinimo dobro delo. Marginalizovani ljudi, iz bilo kog razloga, bi bili deo društva.
Tako… do trenutka dok ne vidimo da se u parku, sa ostalom decom, igra i neko dete koje ima Daunov sindrom a da ostale mame to posmatraju kao normalno…
Sindža Mrsomud,
apsolutno nisi u pravu!
Prvo što upoređuješ blogere i novinare, blogeri su časni ljudi, sa izuzetkom nekih novinara, novinari su uglavnom sluge sistema, pišu o onome o čemu smeju da pišu a ne o onome o čemu treba pisati.
I sam kažeš da bloguješ vrlo kratko, pretpostavljam da kratko pratiš i blogove, blogeri mnogo i često pišu o negativnim pojavama u društvu i problemima ovog društva. Nažalost, blogovi i blogeri nisu tako javni kao ono što rade novinari, prvo zbog toga što nisu svi ljudi u Srbiji Internet pismeni, a drugo što se svesno guši moć blogova i blogera, jer bi onda mnogi novinari ostali bez posla koji ne rade kako treba.
Tvit parti, kako ti kažeš, je odličan način da se nešto vidi, da se za nešto čuje, nisu to samo prazne priče, na takvim susretima su se rodile odlične ideje, iz jednog takvog susreta je nastala akcija „Ja za Kraljevo“.
I nisu blogeri minorni, to samo tako izgleda, sistem radi sve da ih učini minornim, ignoriše postojanje blogovanja i građanskog novinarstva, previše bi to bilo bure u ustajaloj bari koja se zove Srbija, i tako će biti sve dok Internet ne bude dostupan svima.
Da nije bilo blogera, neke humaniterne akcije se nikada ne bi pokrenule, niti bi imale rezultata, nažalost, zbog svega što sam rekla, blogersku inicijativu često prezme neko drugi, takva je situacija.
Kakav status imam je potupno nevažno, pomenuto usput. Ono važno što ima ovaj blog je da je ovo što sam napisala a samim tim i tvoj komentar, pročitalo mnogo ljudi, neko od njih će uraditi nešto konkretno, neko će imati dobru ideju koju će nam izložiti pa ćemo nešto preduzeti, još neko će nešto napisati o ovome, tako to ide…
Blogovi ponekad liče na koncentrične krugove…
I još nešto, nije tačno ni to da 80% ljudi ima želju, kako to tek nije tačno, mi smo društvo koje brine samo o sebi… Nikada po sebi ne sudi o drugima, često su to samo prazne priče, ljudi pričaju ono što misle da drugi žele da čuju. Gde ima želje ima i akcije. Bilo kakve.
Ti mene uopšte nisi shvatila – ili si shvatila ono što si htela. Nisam rekla da budemo dobrotvori i da se bavimo humanitarnim radom, već sam rekla da im odnesemo bojice i da ostanemo da crtamo sa njima. Da pustimo muziku i plešemo sa njima. Da izađemo u park sa njima. Da igramo košarku i bejzbol sa njima. Da se družimo sa njima. To odnošenje stvari može da radi svako, sam ili da šalje preko nekoga, ali nisam o tome pričala.
Pričala sam o crtanju sa njima i o devojkama koje im besplatno i bez obaveze drže razne časove. Jer oni nisu glupi, samo treba imati strpljenja sa njima – upravo ono što ovo društvo nema za njih.
Ali kapiram da me je shvatio ko je kako hteo.
Ja pričam o druženju, a vi o dobročinstvima i širenju svesti. Od čega će oni imati najviše koristi?
Em, shvatila sam te, ne znam čemu takav ton, pogledaj kako komentarišeš, kako onda očekuješ normalnu komunikaciju.
Odgovorila sam na ono što si napisala, a ti sad razmisli šta si napisala, koja je poenta tvog komentara. U pravu si, samo se provlači to da nismo u pravu što pričamo i pišemo o tome, ne treba ni pomenuti nego odmah krenuti u akciju. Kako onda motivisati bilo koga?
Definitivno ti imaš visoko mišljenje o blogu i blogerima, pa i to da mi možemo da menjamo svet (pa i najmanji delić). I to na ovaj način. Ja mislim (kao što sam i napisao) da je to daleko od realnosti.
A ako kažeš da nije tačno da 80% ljudi ima želju, onda znači da samo mi imamo želju i da smo samo mi „dobri“ (mi-blogeri)! Pa bilo je sveta, ljudi i raznih vrsta pomoći i pokušaja „socijalizacije“ nekih „ugroženih“ (bilo čime) grupa i pre blogova, i pre računara i pre struje. Ali uvek je to bilo nekako „napola“. Krene se pa se stane (uvek iz nepoznatih razloga). Tako će (bojim se) biti i s ovim. To je negde duboko urezano u ljudskoj psihi (kao i u životinjskoj)!
Male su šanse da bilo ko onog drugog ubedi u suprotno. Ne vredi!
Ali eto pratiću „sitovaciju“ pa ću videti da li se bilo šta „izleglo“ od toga.
Definitivno. Očigledno da mnogo toga ne znaš o blogovanju i blogerima.
I nisam rekla da samo bloger iimaju želju, to je izvrtanje mojih reči.
Pokusavam da upratim da li je od ove akcije bilo ikakvih konkretnih follow upova u „offline svetu“ (zanima me prelivanje ovakvih akcija offline-online) upravo ovako kako si pisala gore da li imas ikakve informacije mozda o tome, da li je neko konkretno otisao negde, uradio nesto, kontaktirao neku organizaciju isl? Thnx!