Kad sam pre nekoliko godina počela da govorim o važnosti prevencije karcinoma dojke, nisam ni slutila da ću posle nekoliko godina i sama da se rvem sa ovom bolešću. A otkrila sam da u meni nešto raste sama, baš onako kako sam savetovala druge žene – radite samopreglede, pažljivo prepipajte svoje dojke bar jednom mesečno, utrošite na to svojih par dragocenih minuta jer kad ga otkrijete na vreme bićete na korak ispred njega. Ovo mora da vam bude važnije od frizera, manikira, pedikira, morate biti negovane iznutra isto koliko i spolja.
O putu kroz bolest sam vam već pisala, to je svojevrsna agonija sastavljena od straha, neizvesnosti, posmatranja lica lekara dok ćutke čitaju vaše nalaze, svakakvih misli i ponovo straha, straha, straha.
To je sad iza mene, iako ću zauvek živeti sa strepnjom u stomaku, ja sam jedna od onih koje su karcinom otkrile na vreme i oborile mu ruku.
Nažalost, s obzirom da sam na neki način stalno u priči o prevenciji, do mene često dolaze vesti o ženama koje nisu uspele da se izleče, najčešće jer je on otkriven kad se već prilično odomaćio u organizmu.
Ako, dok ovo čitate, pomislite – ma neće to mene, to se dešava drugima – grešite, sve se dešava svima.
Ako ste jedna od onih koja pomisli – šta ću ako odem na pregled, pa mi nešto otkriju – pa nemate pojma koja ste srećnica u tom slučaju, lečićete se i najverovatnije izlečiti.
Ako ne znate, Srbija je evropski „vicešampion“ u broju preminulih žena od raka dojke. Od ukupno obolelih bolest pobedi svaku treću. Ne zbog toga što nisu adekvatno lečene, ne zbog toga jer su naši lekari lošiji od ostalih, ne zbog toga što su im nedostupne terapije, naprotiv, imamo odlične lekare, odličnu dijagnostiku, naše žene leče na isti način kao u većini evropskih zemalja, ovo se dešava isključivo zbog toga što je lečenje počelo kasno. Medicina, nažalost, nije svemoguća ni kad su druge bolesti u pitanju.
Vi svoj život držite u svojim rukama.
Prekosutra, 20. marta, je Nacionalni dan borbe protiv karcinoma dojke, a čitav mesec je Nacionalni mesec protiv svih vrsta karcinoma. Nažalost, iako svake godine očekujem da se mediji udarnički bave ovom temom, to se dešava u tragovima, nedovoljno i površno.
Niko, recimo, nije pisao o tome kako je onkološkim pacijentima u covid vreme. Ja prošle godine nisam imala nijednu kontrolu iako je trebalo da imam dve. Odlagane su. Naravno, to ima svoje pokriće, rizik sedenja u čekaonicama je bio veliki, virus skoro u svim zdravstvenim ustanovama, ali to budi nove strahove, šta ako, šta ako… Naravno, prvi pregledi su rađeni, rađene su i operacije, primane terapije, ali kontrole su bile ukinute, pa dozvoljene, pa ukinute i tako u celoj Srbiji. Nažalost, koliko god da život stoji, bolesti su aktivne, njih baš briga, one se hrane životima.
Ako se sećate one akcije Moje dojke su OK, nekako sam prestala da budem aktivna u tome jer sam ostala sasvim sama. I onda sam se priključila jednoj drugoj organizaciji Ženskom centru Milica, na čijem čelu stoji Vesna Bondžić.
Vesnu sam upoznala pre deset godina kad je bila tek sveže izlečena pacijentkinja koja je shvatila koliko je ženama koje obole potrebna podrška na svim nivoima i počela je svoju ličnu borbu za sve obolele žene.
Nabrajati šta je sve uradila za jedanaest godina bi ovaj tekst pretvorilo u roman, ali reći ću vam samo par stvari – ona je izboksovala saradnju sa Pantenom, pozvala ljude da doniraju kosu i sada njena organizacija ima perike od prave kose koje žene dobijaju kad zbog terapije ostanu bez kose, zatim ih vraćaju i one se sređuju i idu nekoj drugoj ženi. U vreme ove epidemije organizovala je prevoz za žene koje su išle na zračne i druge terapije, a koje su zbog toga morale da idu neko drugo mesto. Organizovala je akciju „Daj pedalu raku“ u više gradova Srbije promovišući važnost prevencije. Pokrenula je dve inicijative za stavljanje inovativnih terapija na listu dostupnih lekova o trošku RFZO koje su namenjene ženama sa metastatskim karcinomima dojke, a koje mogu da dovedu do izlečenja ili značajnog produžetka života. Otvorila je Nacionalni centar za podršku pacijentinjama sa rakom dojke i ginekološkim karcinomima i trenutno radi na umrežavanju pacijentkinja širom Srbije radi iskustvene podrške i stručnih konsultacija sa lekarima. Rekoh vam, ovo je samo deo, a za sveukupan rad, Vesna je ove godine dobila –
Nagradu za životno delo koju dodeljuju kompanije Avon i Fond B92.
U višegodišnjoj tradiciji ove nagrade, Vesna je prva osoba koja je dobila ovu nagradu, a koja nije iz medicinske struke.
Na fotografiji ispod videćete nas devet koje je Vesna prošlog meseca okupila da učestvujemo u divnoj akciji o podizanju svesti o karcinomu dojke. Trenutno na Kalemegdanu možete videti izložbu „Zajedno protiv mraka“ koja je proizvod ove akcije, čiji je autor fotograf Nebojša Babić, a iza koje je stala ambasada Švajcarske u Srbiji, farmaceutska kuća Novartis i sve to oblikovala i vodila Olaf agencija.
Izložba je zamišljena kao priča svake od nas od trenutka suočavanja sa dijagnozom do trenutka pobede. Naši životi su različiti, naše životne okolnosti su različite, ali nam je priča o karcinom dojke slična. Svaka od nas pozvala vas je da budete jedna od nas, a ne jedna na listi koju nazivaju crna statistika. A to možete samo ako bolest otkrijete na vreme. Čak i kad je agresivnija, otkrivenu na vreme je nije teško pobediti.
Ovaj tekst je posvećen svim ženama koje se u ovom trenutku bore sa karcinomom dojke.
Ovaj tekst je opomena svima vama.