Neki od vas su primetili da me slabo ima poslednjih mesec dana. Tih mesec dana sam procesuirala dijagnozu sa kojom sam se našla oči u oči, nož na nož, zub na zub – kancer. Teška dijagnoza u svakom smislu, naročito u zemlji u kojoj je zdravstveni sistem u raspadanju, u kojoj ćete o zdravstvenom sistemu i lekarima pročitati tek ako dođe do propusta i greške, ako je neko primio mito, u zemlji koju masovno napuštaju i lekari i ostalo medicinsko osoblje, u zemlji u kojoj vlada mišljenje da je većina onih koji su ostali bahata, ohola, nezainteresovana i nemotivisana za rad sa pacijentima. Prepadnuta od dijagnoze, dodatno sam se isprepadala ko će me lečiti, kako će me lečiti, da li će me otaljavati kao statistički broj, da li će me uopšte neko pogledati.
Tek pet dana od operacije, najvažnije mi je da vam ispričam nešto o tome, guglala sam i ne pronađoh da je iko išta napisao.
Od dana kad mi je postavljena dijagnoza do dana kad me „taksi“ uveo u operacionu salu prošlo je 35 dana. Biopsija, snimanja, rezultati, rezultati, sve u svemu nekih nedelju dana, moja doktorka opšte prakse je zakazivala, ja odlazila, završavala. Konzilijum, čekanje na operaciju. Svi i svuda su bili ljubazni, puni utešnih reči, ali… posebna priča je
Hirurgija na Instutu za radiologiju i onkologiju Srbije…
U mojoj glavi to je bio odlazak u pakao. Što od straha od operacije, što od misli – sad će se tamo drati, brecati na mene, kukumavčiti na male plate, kafenisati dok ja umirem na rate od svega.
Pre toga, ja sam kao i svako, pretpostavljam, pokušala da dođem do najboljeg hirurga. Tako to ide, čula da tako treba. Dobila sam informaciju da su tamo svi hirurzi najbolji i tako sam otišla bez unapred obezbeđenih hirurga i anesteziologa, pa kome zapadnem, to jest – ko mi zapadne.
Ušla u pakao koji sam projektovala u glavi. Sa ogromnim strahom od uvođenja u anesteziju jer ja sam pušač, pušim kao da me za to plaćaju, a zadnjih mesec dana sam pušila još više.
Tamo…
Ne znam kako bih vam rekla sem – to je jedno uređeno odeljenje i na to odeljenje treba da se ugleda kompletan zdravstveni sistem ove zemlje. Na to odeljenje treba voditi „ekskurzije“ medicinskih radnika da vide da se može, da nije sve do sistema, da nešto zavisi i od ljudi.
Svaka soba ima klimu, TV, tečni sapun, dezinfekciono sredstvo za ruke, papirne ubruse. U prečistim toaletima i toalet papir. Ćebići nisu oni vojnički, nego meki, paperjasti. Ali to je samo tehnički deo.
Onaj najvažniji su ljudi, od higijeničarki, preko servirki, do medicinskih sestara, tehničara i doktora.
Tamo ne postoji ništa sem osmeha i blage reči.
Sestre i pacijenti su međusobno na ti, nemate pojma koliko to utiče na osećaj da ste njihovi, da su vaši. Ženama, svim, do bake od preko osamdeset, obraćaju se sa – devojko! Neverovatna psihološka podrška – nisi ti žena, ti si devojka pred kojom je toliko toga, bez obzira zbog čega si došla.
Osoblje toliko mlado da se prestravite. Sestre su od 21 do 30 godina, uglavnom. Lekar koji me je operisao ima 35. Mogu mama da mu budem, kako da me operiše neko ko je toliko mlad. I kako uopšte o meni da vode računa tako mlade devojke, pa gde je tu iskustvo. O, kako sam se prevarila.
Kada je pred operaciju došao da mi objasni da će možda morati da mi radi mastektomiju, da mogu da odbijem, ali da će on raditi u mom interesu, ni tren nisam razmišljala, ma imam dve dojke a jednu glavu. Ali sam plakala. I sreo me uplakanu na hodniku. I nije prošao pored mene nego me zaustavio i objasnio mi da nemam čega da se plašim. Ne brinite, nećete ništa osetiti, samo ćete slušati odličnu muziku.
U svemirskom brodu od operacione sale pevaju Rolingstonsi. To je poslednje čega se sećam. Kad su me probudili, došao je da mi kaže – sačuvali smo dojku. Anesteziološkinja me obavestila da sam bila divna i da se zakašljala nisam. Probudila sam se kao u svom krevetu.
Sve posle toga… Neprekidni obilasci, sestre koje su toliko ažurne da sam imala utisak da na jednu sobu dođe jedna sestra. Nežne ruke. Strpljivi odgovori na sva pitanja – da li ovo treba ovako, da li je ovo normalno… Treba li ti nešto, kako se osećaš, da li ti je muka, hoćeš li nešto za bolove… Praćenje do toaleta i dežuranje ispred vrata.
Na odeljenju nema dovikivanja, doktori i sestre ne urlaju po hodnicima, ne čuju se, da je vreme terapije čuje se tek po kloparanju točkova kolica.
S obzirom da smo operisane u različito vreme pa je i vreme terapije za svaku različito, u toku noći, sestre ne pale svetlo, ćoretaju uz pomoć svetla iz hodnika, šapuću da ne probude ostale pacijente.
U toku dana, ko god da je ušao, bilo je priče o vremenu, običnim stvarima, potpuno razbijanje sterilne bolničke atmosfere, da se osećaš kao čovek, a ne, kako već pomenuh, kao statistički broj.
Sestra me je upozorila da slobodno tražim konsultacije sa psihologom ukoliko mi bude bilo potrebno, ma kakvi, tamo su svi psiholozi.
Drugu noć od operacije sam tražila da mi daju nešto protiv bolova. Sestra me je do jutra obilazila, proveravala da li spavam i da li mi je potrebna još jedna doza.
Na dežurstvima rade samo 3 sestre na stotinak ležaja i otprilike toliko pacijenata. Imate utisak da ih ima 133. Glavna sestra ginekološkog dela, upala sam u ginekološku sobu, radi barabar sa svojim sestrama, priprema, donosi, odnosi, deli terapiju, zateže krevet, namešta vam jastuk da vam bude što udobnije, ne sedi i ne glumi velikog šefa. I sve to sa osmehom oko glave koji je nesebično delila svima nama. I ona i svi ostali, sve one devojčice lakih ruku koje sve vreme zapitkuju – boli, peče, koje pedantno objašnjavaju – sad ću ti dati to i to, a ne da dođu i zakrkaju ti iglu pa ti misli čime te pune.
Ako vam još nije jasno kako sam se tamo osećala – kao da sam bila jedina i kao da su svi tamo bili samo zbog mene. Nema boljeg objašnjenja.
Mane…
Hrana je standardno bolnička, mislim da se to nije promenilo decenijama, ali je jestiva i to nije mana odeljenja već mana sistema. Prava mana u vezi sa tom hranom (kakva god da je, rekoh, jestiva je, ukusna, na oko je bezukusna) je – medicinskom osoblju na dežurstvima je ukinut obrok. Da izađu sa odeljenja da nešto pojedu, ne smeju. Pa, evo, mene interesuje, koliko zdravstveni sistem Srbije košta to što bi nekoliko doktora i sestara na dežurstvu dobilo obrok. Da li sistem smatra da su im plate dovoljno velike da mogu da naručuju svaki put da im se nešto donese. Neka neko upita ministra zdravlja ili nekoga ko lupa šakom o sto da ne da veće plate, koga god.
Nema više mana.
Ovaj tekst sam napisala za sve one koji će, nažalost, možda morati da legnu na ovo odeljenje i koji će možda guglati. Idite i ne brinite.
Ovaj tekst sam napisala jer je mnogo kritika, premalo pohvala na račun medicinskih radnika.
Ovaj tekst sam napisala jer ne znam kako drugačije da se zahvalim.
Ovaj tekst sam napisala jer ovakav treba da bude zdravstveni sistem Srbije.
Izljubila sam glavnu sestru kad sam juče odlazila. Izljubila bih i ostale, ali ih nisam videla.
Ako neko od vas sa odeljenja pročita, šta drugo da kažem sem – hvala na tome što odgovorno i časno obavljate svoj posao.
Valjda nekad dođemo do toga da sve zdravstvene ustanove budu takve. Divno je i utješno pročitati ovakav tekst.
Nego, samo da ti kažem da upratih gdje si i naslutih šta je i evo ne znam šta osim da šaljem ogroman zagrljaj i hrpu ljubavi <3
Ne daj se.
Drago mi je da si imala takvo iskustvo. Obilazeći sestru pre desetak godina nisam nikad od nje čula nešto loše o lekarima i sestrama. Svi su bili ljubazni bez obzira što ona nije htela da primi nikakvu terapiju, nisu joj zamerali.
Ipak ima i do sistema! Moja snaja nije mogla da primi zakazanu hemio terapiju jer su tri sestre iz dnevne bolinice prethodnog dana otišle u Nemačku. Neverujem da niko u bolnici nije znao da su dale otkaz. I ona je kao i ti bila puna hvale za lekare i sestre, koji su se u okviru svojih mogućnosti starali o pacijentima.
Pruža se psihološka pomoć i pacijentima i porodici. Kada je moja sestra umrla, izletela sam iz sobe, pozvala ih da konstatuju smrt i uletela u lift. Videvši da plačem kao kiša jedna od doktorki me je tešilada će biti dobro, kad sam rekla da je kasno za to, uzela me je za ruku kad smo izšle iz lifta i odvela kod psihologa. Ta mi je pomoć bila neprocenjiva, te ljudske reči …
Pred tobom je dug put koji verovatno neće biti lak ali uz takve ljude i porodicu sve će ti biti lakše!
Ljubim te i želim ti brz oporavak!
Hvala što ste napisali ovaj tekst.Imam slično iskustvo u istoj ustanovi .
U oktobru eto i mene tamo…. Hvala na ovom tekstu…Vec sam sve najlepse cula o ljudima koji tamo rade… I…drago mi je sto ste vi dobro!
Drago mi je zbog vas i drugih ljudi koji su imali srece tu da se lece. Na zalost u Kragujevcu nije takav slucaj dodise oni i samibkazu da su odeljenje hemoterapoje a ne onkologije herna do dve sestre na recimo 60 pacijenata u bolovima pod terapijom wc udaljen 20 metara a recimo ea dosta ljudi ima mucninu o klimi da sanjamo ima u hodniku jedna. Doktora ima isto malo ko na traci rade nemaju vremena za pacijente. Ne zelim vise da komentarisem jer sve ostalo sto bihbrekla je za veliku odgovornost osoblja kc samo molim boga da ibja pored mojih bliznjih ne dospem u njihove sake
Imam 43 godine, prozivela sam isto pre godinu dana, samo u Kamenici – potpuno isto iskustvo i utisci, imam samo reci hvale za svo osoblje…najbolji savet sam dobila od jedne doktorice koja mi je rekla da se ne nerviram unapred, da idem korak po korak, jer nikad ne znamo kakav ce biti ishod, tok bolesti i reakcije na terapiju su veoma razliciti kod razlicitih osoba. Na hemoterapiji sam upoznala coveka kome su davali 6 meseci zivota, metastaze na unutrasnjim organima, a od dijagnoze je proslo dve godine, on poletan i veseo, nikad covek ne bi rekao da je bolestan; uglavnom, tumori su mu se smanjili, lekari su bili u cudu. Ne treba klonuti duhom, treba se boriti do poslednjeg daha, prvi sok je naravno stresan, ali svu energiju treba usmeriti na lecenje i ne trositi je na negativne stvari. Ako nista drugo, postanes jos zahvalniji za svu ljubav koju primas od bliskih osoba i gledas na zivot posle takvog iskustva drugim, boljim ocima
Pre tri godine sam se naglo razbolela i hitno primljena u „groznu i najgoru“ Betaniju (porodilište i ginekološka bolnica u NS). Kako žena s mojom dijagnozom imaju jedva 2-3 puta godišnje i jednostavno nemaju odeljenje za takve pacijentkinje, smestili su me u sobu na odeljenju za urgentno i za dnevnu bolnicu/hirurgiju.
Strašne stvari sam godinama slušala za to i ostala odeljenja tamo. Da su i lekari i sestre neljubazni, da vam niko ne posveti vreme, ne odgovara na pitanja, da je kao šupa, da je prosto i jednostavno – strašno!
Moje iskustvo je sve suprotno od toga.
Lekari su me obilazili minimum 5-6 puta dnevno. Svaki lekar, bilo da je u redovnoj smeni ili na dežurstvu (a izmenjalo ih se baš mnogo) bi došao do mene, predstavio se, objasnio da je upoznat sa dijagnozom i da ništa ne brinem, da će sve biti OK. Pitao bi me kako sam, da li mi nešto treba.
Po dve sestre su radile tokom dana, na otprilike 30ak hirurških pacijentkinja. Primale su ih ujutro, spremale za kratke intervencije, vozile, dovozile, pokrivale, pomagale pri buđenju iz anestezije, otpremale kući – i uz sve to brinule i o pacijentkinjama koje su došle na urgentno. A takvih ume da bude i po nekoliko desetina u smeni. Sestre bi obavezno ujutro uletele na minut kod mene u sobu, uprkos stravičnoj gužvi pre podne, i rekle „Jesi li popila kafu? Hajde da ti isključim malo infuziju pa razmrdaj noge i uživaj uz kafu“
Noću bi dežurna sestra po nekoliko puta ušla u moju sobu, proverila ruku gde je braunila i po potrebi stavila oblog, i još umotala peškirom, da mi oblog ne skvasi posteljinu i pidžamu. I to sve uz svetlo sa mobilnog telefona, da me ne probudi.
Možete li zamisliti da mi je krv vađena svakog jutra oko 5h a da se dešavalo da prespavam to jer laborantkinja pazi da me ne probudi? 😀
Ne mogu opisati svu ljubaznost i tople reči koje sam dobila od svih zaposlenih, uključujući i servirke hrane i higijeničare.
A kad su me primali u bolnicu, čak četvoro lekara se konsultovalo oko procesa lečenja, iako je prvobitna ideja bila da me pošalju „pod nož“ i po kratkom postupku sve reše. Realno bih i kraće bila u bolnici da su tako odlučili. Ali nisu, rešili su da pokušaju sa kombinacijom lekova i hvala im do neba za to!
I još nešto: prvih godinu-dve nakon toga sam nekoliko puta, čim osetim makar i najmanji grč u stomaku, uspaničeno odlazila na isto odeljenje. Nikada mi niti jedan lekar nije rekao da paničim bez potrebe, svaki put su me uzduž i popreko pregladali i čak bi dodali „Ne izvinjavajte se što ste došli. Prirodno je da se uplašite. Samo Vi dođite. Bolje da dođete bez veze i da Vas mi smirimo nego da se kući stresirate i brinete.“
Šta da kažem sem da u potpunosti slažem sa tobom. Jedno su priče, drugo iskustva a ja sam svoje „stekla“ pre 5 godina.
Iako su me svi plašili da me niko neće pogledati dok nekog dobro ne podmažem, istina je sasvim drugačija.
Ta ljubaznost i nega se pamti i ostaje uvek u sećanju.
I danas kada god odem na kontrolu ja se obavezno popnem da pronadjem sestre iz svoje sobe i pozdravim se sa njima. Uvek me izljube sa istim onim osmehom kao i tada.
I dok svi Onkologiju doživljavaju kao najvece zlo i zaobilaze je u širokom krugu, ja kad vidim zgradu razvučem osmeh od uva do uva jer to je mesto za mene poput drugog doma, novog rađanja i mesto gde je novi život počeo.
Hvala za tekst i hvala svima za komentare!!! Jako je bitno pricati i pisati o svemu sto je tabu. Meni su iskustva drugih žena bila sve https://www.vice.com/rs/article/vb4j4y/milenijumski-vodic-kroz-beogradsku-onkologiju
Imam apsolutno isto iskustvo. Ranije sam bezala od te klinike, cini mi se da predjem na drugu stranu ulice kad idem istom. Igrom slucaja prosle god operisem maligni tumor, sprat hirurgije najdivnije osoblje. Naravno ima uigranih svuda kao i tu ali su svi “vaspitani” da nama osmeh pola leka znaci. Dr. Dzodic je zaduzen za sve to. Da ima vise “ vodja” kao sto je on i radnici bi morali biti drugaciji.
To odeljenje i tu ustanovu sam napustila pre 5 godina, zbog preseljenja u drugi grad. Inace, tamo sam provela divnih, brzih 5 godina… I dok sam bila deo tog tima, i sada, vidim, tj.citam da se nista nije promenilo. Drago mi je da neko pusti u etar lepu rec i pohvalu koje moje kolege svakako zasluzuju!
Vama zelim uspesan oporavak od operacije i samo tako lepe i pozitivne misli i ljude oko Vas!✊🍀👍
Mahlat, divan tekst o stvarno jedinstvenoj ustanovi. I treba ih pohvaliti, zaslužili su.
Ja sam pre par meseci napisala kraći ali podjednako pohvalan o radiologiji na IORS. Divni ljudi, nestvarni u ovom zdravstvenom sistemu. Hvala im u ime svih nas koji smo se,nažalost, tu zatekli.
Mnogo mi je drago sto ste napisali ovaj tekst. Sve sam dozivela i prezivela. Hvala im sto postoje
Hvala Vam sto ste napisali ovaj tekst. Sva sam dozivela isto kao pacijent 2016 godine. Hvala im sto postoje.
U septembru prosle godine provela sam 2 nedelje na odeljenju hirurgije iskustvo je isto svi su divni,ljubazni ma predivni jednom recju! I kad god odem na kontrolu svi su divni I ljubazni! Hvala im puno na svemu!!!!!
Imam isto iskustvo koje sam ispričala i mom lekaru. Bukvalno me niko od dana prijema do zavrsetka zracenja nije popreko pogledao u Institutu, a posebno se odnosi na hirurgiju. Ne brinite za lekare, zaista su svi najbolji. Sestre da ne govorim. Zaista, da čovek ne poveruje da u Srbiji to uopste postoji. I koliko ja znam nikakav mito oni ne primaju. Rade ljudi svoj posao. A on nije uopste lak. Meni su eto život spasili. Svaka čast.
Imala sam slicno iskustvo bas u ovom. Institutu.Nemam sta dodati.Samo hvala Vama na ovom tekstu kao i veliko HVALA svom medicinskom i nemedicinskom osoblju na ljubaznosti i strucnom radu.Hvala sto imate dusu.
Pre deset godina sam bila tamo. Agonija bez reci.Sve je proslo na srecu dobro. Prava istina je da je Onkoloski institut u Beogradu Raj u Paklu zdravstvenog sistema Srbije! Sve je propalo osim Instituta! Sramota za ovu zemlju! Zalosno bi bilo, to proveravati odlaskom tamo…..cuvajte se ljudi, koliko je u Vasoj moci….!
4 dana sam provela ležeći na ovoj klinici. Pripremila sam se na stresan period s’obzirom da mi je to bila prva operacija u životu. Napustila sam kliniku sa prijatnim utiskom o profesionalnom i humanom timu, ne smo medicinskog osoblja, nego i spremačica i servirki. <3
Hvala vam što ste potvrdile ono što sam napisala i što ste svoja iskustva podelile sa mnom i čitaocima ovog bloga, nekome će biti života vredni. Žive i zdrave bile!
Da…to je sve istina…Licno videla i dozivela. Ljubaznost, profesionalnost, nega..sve na max nivou…
Upravo ležim na pomenutom odeljenju čekajući operaciju i potpisujem svaku rečenicu. Ostaje mi da vidim da li je tačno i ono za Stonse u operacionoj sali. 😊 Mahlat, nekoliko njih od osoblja je već pročitalo ili čulo za tekst i drago im je!
Ja sam odusevljena tekstom i presrecna da je neko najzad napisao kako zaista funkcionise Onkologija. Ja se lecem tamo vec posednjih 9 meseci, proslog petka sam operisana i nemam sta da kazem sem da nosim najdivnija i najlepsa isustva. Nemam ni jedan negativan osecaj kada ulazim u ovu instituciju. Presrecna sam i zadovoljna na koji nacin rade i ophode se prema nama. Iako imam 32 godine i dijagnozu karcinoma ja ne mogu biti zahvalnija na ovom iskustvu i sansi za boljim i novim zivotom! Bravo!
Slažem se, od reči do reči. Bila sam pacijent u ovoj ustanovi pre tri godine. Svaka čast direktoru, dr Džodiću kako vodi ovu ustanovu. Tako može i tako treba svuda da bude. Svaka čast svima u Institutu. Svaka čast za ovakav tekst! Treba da se čuje.
Predivan i ohrabrujući tekst. Lekarima, sestrama i osoblju želim svako dobro, a pacijentima uspešan i što brži oporavak.
Zivim u inostranstvu vec nekoliko godina. I tek sad, uporedjujuci ih sa ovima ovde, shvatam koliko su nasi lekari u Srbiji dobri, veliki strucnjaci, detaljni i posveceni….
Ima li dotična ime ili je i ovo jedan od izmišljenih tekstiva da bi se stvorila divna slika našeg zdravstva
Dragan
Poštovana,
svaka Vam čast !!! U tu ustanovu sam prvi put ušao još davne 1997.godine… Tada nisu imali ni povidon jod… ali SU IMALI DUŠU… Iako sam otiša u Milano na dodatnu dijagnostiku zahtevao sam da hemioterapiju i zracnu terapiju obavim na institutu… i naravno da nisam pogrešio. Sve što ste napisali je tacno.
Hvala Vam
Hvalaza divan tekst, slično iskustvo. Neizmerno hvala Dr Zorki Inić.
Milena
@Divna Divna, guglajte malo, možda dođete i do imena. A možete i da mislte da je ovo izmišljen tekst.
Divna, procitajte komentare i iskustva ljudi koji se lece na institutu pa cete shvatiti da tekst nije izmisljen. Pozz od instrumentarke
Slična situacija je i na neurohirurgiji Zemunske bolnice. Sestre su baš takve, jako mlade, fenomenalne, uvek dostupne, pažljive…divna ljudska bića!
Dragi nasi citaoci, sve lepo sto je gore napisano je samo mali deo ljubaznosti, posvecenosti i strucnosti osoblja sa Onkoloskog instituta. Iz iskustva, kao i ljudi iz prethodnih komentara, mozemo samo reci da je to jedina klinika u Srbiji gde neko razume i svestan je da u bolnice ljudi dolaze samo sa problemom, a ne iz hira. Tako da ovom prilikom, pored neizmerne zahvalnosti prema njima, zelimo i da punooooo pozdravimo celo osoblje te ustanove.
@Langebek, Divna je svojim komentarom pokazala da ne zna ništa o blogovanju i blogerima, da ne ume da koristi internet jer bi odmah proguglala i videla da imam ime i prezime i, konačno, da je ili površno pročitala tekst ili da ga nije razumela. Takvih je koliko hoćete i ja obično ne puštam ovakve komentare, sad pustih jer bi u suprotnom zaista mislila da je ovo neki PR tekst. Mada mislim da se neće vratiti da pročita odgovor 🙂
Drago mi je sto je neko napisao jedan ovakav tekst i do tancina opisao pravo stanjena na Instititu. Moje licno iskustvo je u potpunosti identicno.Ovim putem javno zelim da se zahvalim svim uposljenicaima,tim divnim, srdacnim, hrabrim profesionalcima.
Drago mi je sto je u javnosti izasao ovaj tekst, identicni iskustvo. HVALA svim tim divnim ljudima.
Imam potpuno identicno iskustvo. Lecena sam od karcinoma dojke na Institutu 2017. Hvala ovim divnim ljudima na celu sa dr Dzodicem.
Pozdrav svima, zao mi je sto stonse niste do kraja odslusali, brzo ste zaspali 🙂 posle toga je bilo jos mnogo hitova 😉
Ma bože zdravlja, pa da ih slušamo u nekom klubu 🙂